ОРГАНСКО СХВАТАЊЕ УЛОГЕ ЖЕНЕ У НАРОДУ

☩Једно органско схватање народа као што је наше, има и своје органско схватање улоге женe у народу. Ово опет извире из историје српског народа и схватања која су изражена у народним умотворинама, а највише у српско-народној песми. Позив и снага жене леже у оданости и привржености кућном слемену. Ако човеку припада домаћинство, онда жени припада домовинство. Домовинство значи: трудна и радосна брига за прву домовинску и народну ћелију, одакле народ и народни дом ничу и расту: за породицу. Жена је, тако да кажемо, семе у семену народне заједнице, — народни котиледон. Што је она у ужем, породичном дому, то је она и у великој народној породици, — у Домовини.

Погрешно је мислити да са материнство жене исцрпљује у најужем породичном кругу. Материнство прожима, носи и надахњује целу отаџбину. Жена-мајка је и жена-супруга. Материнство и супружништво су две моћне жиле куцавице којима жена своју снагу срца и духа уноси у целину народнога живота. Она, жена, утиче и на политички живот. Те још како! Жена пре свега формира у сину будућег националног борца. И то формира оно што је најпресудније: његов корактер, његов унутрашњи живот, његов морал. Жена не рађа само физички, она рађа и духовно. Она је духовним уобличавањем свога сина унапред одредила не само животни став свога сина, већ и његово родољубље. А преко родољубља и политичку делатност сина. У колико је великих људи, у колико је тек великих државника живела и делала, целог њиховог живота, — мати. Жена утиче и на свог мужа: Без жене нема ни домаћинства, ни мужанства. А нема ни политичког живота. Онај човек који је осетио сву снагу, топлину, лепоту и нужност породичног гњезда, који је доживео ред и склад под својим кровом, који је увидео неразрушиви прстен породичног живота и целу незаменљивост породичних радости и дужности, онај који је, просто речено, сазнао и увидео потребу брига, старање и обавеза супружника, само тај може схватити отаџбину као народни дом, народ као велику породицу. Само се он може за њих везати неразорним везама љубави и пожртвовања, са уверењем да ће му они пружити животну радост и смисао постојања. Да ли је то мало? Више него што се мисли, а нарочито више него што жена одгајена у духу еманципационих учења мисли и очекује. Ова жена тражи нешто немогуће: тражи да буде муж, да репрезентује начело мужевности, које јој по Божијем назначењу и природи не припада. Њој то није у назначењу. Тражи мање него што има, јер се, примајући туђе бреме, мора одрећи дужности, које су истовремено и њена највећа снага. И жена може, треба и мора да се бори за политичке идеале. Она у тој борби има своје посебне методе, свој посебни језик, свој посебни делокруг. Например: Она ће, кад и где затреба, бити верна и издржљива као Пенелопа за својим малим и великим домовинским разбојем, док јој је муж у борби, у политичкој борби. Она ће као мајка Јевросима, у најтежим и најпресуднијим политичким приликама као што је крупно политичко питање „на коме је царство“ захтевати да Правда торжествује. Она ће као Батрићева сестра из „Горског Вијенца“ херојски опевати, па и умрети, у духу свог великог сестринства, за погинулим братом. Погинулим у политичкој борби! Она ће као Косовка Девојка видати ране на свим Косовима. Видати и извидати! Из извиданих рана понићи ће нова спасоносна снага. Опет политичка улога! Она ће као мајка Југовића рађати и одгајивати јунаке, па ма од туга за њима пресвисла... Она ће вести јефимијске везове... Она ће, кад треба, бацити и преслицу... Све сама политичка улога, оплемењена и подигнуте до херојских израза.

Јелена Милосављевић