Ми свој положај нећемо напустити, нити ћемо борбу прекинути

На шта се можемо поуздати у нашој тешкој и недокучивој борби са бољшевизмом? На милост људску? Или на њихов разум? Поколебану савест? Или само на сопствене силе – да се у нади на победу боримо против голијата, који је сасвим зграбио руски народ? Не. Надати се можемо само на Бога! Надати се и наду не губити, да ће Он својом великом милошћу дозволити, да ми, наследници Беле борбе, нађемо у себи снаге  како би мало по мало сабрали све оне, који су спремни да се боре за поругану Веру и опљачкано, разорено црвеним јармом, Отачаство.

Омогућити да се упали у срцима појединаца, у душама нових славних хероја, светли огањ праве одлучне борбе, која ће осветлити њихов пут ка препороду и спасењу наше Отаџбине, пут ка повратку Крста на руску земљу.

„И нека буде рат тај без краја, али рат до победе“, - завештање је ово потомцима славних руских хероја дато генералом Михаилом Гордјејевичем Дроздовским, човеком, који је стао у заштиту идеала Свете Русије у тренуцима њене фаталне и неизбежне погибије. И тај рат није завршен.

Нека они који су изгубили стид и савест потомци руске емиграције постављају споменике „помирења“ белих и црвених, нека се кловновско, црвено козаштво руга над славном историјом оних, који су пали у борби са бољшевизмом, нека се милиони клањају новим бољшевицима, заселим у Царској Москви... Све ово није страшно, док и у једном срцу живи чисти и светли образ Бога и Русије. То значи, да ће пре или касније над Спаском кулом Кремља поново бити уздигнут златни царски орао, а звоњава хиљаде звона огласити целом свету победоносни завршетак руске борбе.

Тешко бреме служења не треба да колеба наше душе и срца. Свака реч, свако дело, чији је циљ препород Русије, дословно су семе, бачено на испуцано и неплодно тло руске реалности, из којег може изнићи неочекивана клица. Као и наши претходници, ми упорно верујемо, да баш омладина, васпитана изван тоталитарног система, изван загушљивог совјетског  запаха, може постати упориштем, и језгром нове руске борбе. Младост увек жуди за праведношћу, тражи честитост, и на крају рађа руску Вандеју, неукротиви Дон.

Тако је било и у почетку грађанског рата, када је, по речима знаменитог генерала Туркула: „Руска младост,без сумње, предала Белој Армији сву своју љубав, и сама Добровољачка армија је уствари образ руске младости, која је устала за Русију. Стотине хиљада одраслих, здравих, великих људи није се одазвало, нису кренули. Они су се пузећи посакривали, бојећи се за своју, у то време још угојену кожу. А руска дечачина је кренула у огањ ради свих. Он је чуо да су код нас истина и част, да је код нас Руска Светиња. Сва будућност Русије је дошла нама, зато што су баш они, добровољци – ти ђаци, кадети, гимназијалисти  – требали постати делатном Русијом, која нас прати. Честита руска омладина – сва руска будућност – сви су били са нама...“

Омладина је била и биће упориште, које не може сломити тоталитарни систем, без обзира колико је он то настојавао и желео. У тешкој борби са разореним, заплашеним друштвом, равнодушним ка свему, осим ка задовољењу својих порока и пуњења својих џепова, морамо имати на уму, да ми војујемо битку за будућа покољења руских људи. То значи, да немамо право да се повлачимо или предамо, одемо и почнемо устројавати свој сопствени безбрижан живот. Колико год да нам је тешко, свако од нас, наследника Беле борбе, дужан је сећати се једноставних речи, које је изрекао Михаил Гордјејевич: „Уморио сам се од те вечне борбе са људском глупошћу и кукавичликом, али понављам: да као стражар са свог положаја и даље не одлазим...“

Нећемо отићи. Ми не можемо отићи, јер још увек нема оних, који би могли са увереношћу, без колебања преузети  знамење руске борбе. Не одлазимо и зато, јер носимо одговорност не само пред државом Руском и народом, него и пред Богом, који нам је даровао вољу и који нас је испунио вером и снагом за ношење тог бремена, тог крста. И одговор ћемо дати баш пред Њим.

Борба није завршена, она се наставља, само „ми се чини, да у даљини видим благи сјај сунчаних зрака. А мени је смрт суђена и пресуђена.“

Јарослав Лавринович, Балтичка Авангарда Руског Отпора (Извор)

Објашњење наслова:

„Младост – Јунаштво – Вандеја – Дон“ (Молодость — Доблесть — Вандея — Дон) је стих из песме Марине Цветајеве „Бела гардо пут је твој висок“ написане у јеку грађанског рата 1918.

Стих је постао слоган и симбол белогардејске контрареволуционране борбе.