среда, 07. децембар 2016.

ПАМЈАТ ЧУВАМО - ЗАГРЕБАЧКЕ ЖРТВЕ


Поводом тужне и трагичне годишњице погибије див-јунака Милорада Мојића и погинулих са њим
ЗАГРЕБАЧКЕ ЖРТВЕ
7. децембар 1945.

Тридесетдевет смрти, тридесетдевет угашених живота, тридесетдевет трагедија и тридесетдевет рана без пребола.
Тридестдевет сведока бездушности и тридесетдевет протеста против злочина.
Тридесетшест јунака, који су последњих месеци прошли кроз најкрвавије борбе и три жене убијени су.
Свака од ових смрти, узета сама за себе, незабораван је бол. Јер побијени наши другови нису били обични људи – то је био цвет нашег легендарног петог пука; то су били другови који нису знали за страх и узмак; сваки од њих је еп за себе и понос за себе. Сви су били или у расцвету или у пуном напону живота. Отаџбина, која данас неизрециво пати у канџама бољшевизма, очекивала је од њих много. Али оно највише у томе очекивању било је очекивање слободе, коју су и они са нама требали да донесу земљи потопљеној у крв.
Избачени су из физичке борбе. Али не из наше духовне и идејне заједнице. Њихови насилно угашени животи оплођавају и снаже, њихови гробови  говоре речитије од многих живота. Ми осећамо њихов говор и њихово присуство. Животи који су угашени претварају се у подстицаје, уткивају се у наша прегнућа и постају део наше снаге.
Срца нам крваре за њима, душе цвиле.
Стежемо срца и уздижимо главе. Кроз шапат наших срца и тиху посмртну песму наших душа одајемо последњу пошту побијеним друговима. Не можемо их заборавити, јер су део нашег бића и, ко зна, можда и претече наше судбине. Ми видимо да се из наших жртава рађа нешто велико и светло. Већ видимо праскозорје велике и срећне отаџбине. Њој су они служили и за њу су пали.
За такву смрт и ми смо увек готови. Том готовошћу посведочавамо да смо њих достојни.

+ МИЛОРАД МОЈИЋ

Кад ми је 12 децембра ове године у дубокој ноћи у Бечу министар господин Нојбахер саопштио страховиту и дотле безпримерну несрећу која се догодила тридесет и шесторици српских добровољачких официра и војника и четворим госпођама у Загребу, 7. децембра, - занемео сам и разум је отказао скоро да ради.
То није био још бол. То је био ужас и запрепаштење.
Тада још нисмо знали, разуме се, да ће бити још сличних, па чак и тежих догађаја, који ће се десити у Копривници и Костајници, где је, на пример, сто тридесет седам рањеника, инвалида, жена и деце доживело оно што се догодило команданту петог српског добровољачког пука и његовим друговима у Загребу.
Данас се много гине, и на све стране. Ко зна колико данас у Европи људи, жена и деце погине? И да ли ће се икад то знати? Смрт је дакле свакодневни наш пратилац. Дана нема скоро да нас не посети и да нас не закачи по нашим редовима својом косом или да то не учини у редовима оних на које са љубављу навикли мислити. Али ипак, кад сам сазнао, у мени се скоро све срушило. Тек после дужег времена – кад је мој уважени саговорник покушао да ми прелажењем на другу тачку скрене мисли на другу страну у мене је продро спасоносни бол и ја сам замолио за дозволу да се удаљим јер не могу ни очем више те ноћи ни говорити ни мислити, већ само о страшној трагедији која је погодила наш народ, добровољце, породице погинулих, Збор и све нас појединачно.
Прва мисао моја одлетела је да потражи сен мога дивног јуначког друга и кума, Милорада Мојића.
Од почетка нашег рада заједничког нисмо се раздвајали духом. Без много речи ми смо се разумели. С малим у сваком погледу био је задовољан. Ћутљив он је мало и ретко и од мене тражио да му говорим. Веровао је и без поговора примао и извршавао своју дужност никад не мислећи на себе  и своје. Никад њему није ништа немогуће. А оно тешко у својој дужности он је носио тако као да и није тешко, никад о томе не говорећи.
Кад сам га позвао на дужност главног тајника Збора, он је само питао да нема кога бољег и одмах се примио не питајући како ће живети на две стране одвојен од породице и штампарије. Ја сам опет мислио да ће то финансијски одбор с њим расправити, па сам га у том погледу на то и упутио. Две године скоро Милорад је без речи отправљао своју дужност, стално скоро поред мене, без једне речи, - задужујући се да би могао живети. Онда су дошле тужбе против њега од стране необавештених другова због тог задужења и тада сам дознао да он није никад ни речи проговорио финансијском одбору, да није ништа према томе примио и да у ствари дугујемо ми њему далеко више него што износи оно што се он задужио. Износим ово као нашу исповест пред његовим светлим ликом да би се његова величина познала.
Бистра ума, јасна погледа, чврста карактера, скромна срца, јуначког става, добрих говорничких способности, висока стаса, а пријатна и мила лика, Мојић је био друг и пријатељ верни, неспособан за завист, пакост и мржњу, способан за свако градилаштво и прегалаштво.
Његов новинарски рад у Петровграду обухватао је издавање и уређење неколико наших листова: Буђење, Наш пут, Erwache (за немачку националну групу). Његово увек јасно национално чуло одређивало је његову линију широког органског национализма који брани законе и услове опстанка свог националног бића, али христовски гледа и на остале народе без мржње и без ситничарства. То је био разлог што нам је пришао и с нама остао до тако трагичног краја свог дивног, човечног и јуначког живота.
Много је раздирућих болова задато за ове четири године. Хиљаду мртвих имамо за то време и ко зна колико ћемо их још до краја имати. Али овај бол нам изгледа најоштрији.
Једно због околности под којима је изведен.
Друго због места где се догодило. Да ли си, наш Милораде, кад си видео да се смрт приближава, сетио се како си пре скоро пет година, у Загребу, на Мирогоју, држао говор једној од првих жртава, нашем другу Д-р Здравку Ленцу који је ту убијен 10. Априла 1940. године.
Треће због преваљеног пута и преживелих тешкоћа. Од Лесковца где је јуначки и лично вршио своју дужност са два батаљона свога пука, он је по добивеном наређењу 10. октобра кренуо ка Београду, пробијао се ка Нишу, да 13. октобра испред Алексинца буде приморан појавом совјетских тенкова да се враћа натраг преко Ниша за Прокупље. Пред овим његови људи јуначки разбију партизане који су их били опколили и позвали на предају, пошто је пре тога претрпео огромне губитке од артилериске совјетско-бугарско-партизанске ватре и авијације, па се пребаци преко јастрепца у Жупу а одатле преко Јошаничке бање у долину Ибра, на Рашку, преко Санџака, за Сарајево, одатле се пребацио са остатком својих батаљона у Загреб. То је била епопеја о којој је Милорад водио кратке забелешке у свом дневнику који нам није још предат.
Четврто због његовог дивног и незаменљивог лика и прилике и његове ведре и широке душе неспособне за пакост и мржњу, а пале од пакости и мржње.
Пето због оних других дивних ликова који га на том последњем путу пратише нераздељиво до у смрт. Ко да се сети без бола Небојше Грбића, Славка Илића, Гојка Лепчевића и његова два брата и њихових трију младих жена и свих осталих што изгибоше кад су мислили да су већ дошли у наш загрљај на наставак наше борбе и нашег дела.
Шесто због тога што не знамо ни како им узеше животе, ни где су их мртве оставише, ни кад ћемо моћи да их мртве добијемо и сахранимо по Божијем и људском закону.
Седмо, због оних мајки, супруга и деце који су далеко и од њих мртвих и од нас живих а који не знају и ко зна кад ће дознати за судбину преболну оних којима су они били најдражи на земљи.
+ + +
Милораде наш! Ја ово пишем и као седам крупних црних каменова ређам ову жалосну бројаницу, а осећам те како стојиш више мене и с братском љубављу гледаш.
Ти, осећам то, имаш неки прекор да ми учиниш. Изгледа ти да сам се сувише подао болу. „Горе срца“ поручује ми дух твој, „Напред! На дело наше, у борбу нашу! Тиме се угађа нашим душама и нашим жртвама.“
И сад ја тебе слушам, тебе и твоје мртве другове, који сте мене грешног слушали непрестано и у свему. Јер ви водите сад и ми немамо другог животног задатка осим једног да наставимо тамо где сте ви престали.
Д. В. Љотић, НАША БОРБА, Божић 1945, стр. 8.

Повлачећи се из Србије према Словенији група добровољачких официра са неколицином војника петог пука доспела је возом у Загреб. Заустављени на загребачкој жељезничкој станици игром несрећних околности (по некој верзији издани), привукли су на себе пажњу усташа који су их видевши на њиме српске униформе све похватали. Побили би их све до једног да нису наишли немци уз помоћ којих се неколицина добровољаца спасла. Убијено је 29 добровољачких официра на челу са мајором Мојићем, 7 војника и три жене које су их пратиле. Преживели добровољци су потом, 8. децембра, ради безбедности преобучени у немачке униформе, немачким превозом пребачени из Загреба у Словенију.

Мајор Милорад Мојић
Мајор Милорад Лапчевић
Капетан Илић Драгољуб
Капетан Илић Славко
Капетан Лапчевић Бранко
Поручник Николић Васа
Поручник Николић Алекса
Поручник Ћосовић Милован
Потпоручник Вујовић Чедомир
Потпоручник Милић Власта
Потпоручник Бабић Десимир
Потпоручник Скулић Влада
Потпоручник Жестовић Жарко
Потпоручник Душан Јанез
Потпоручник Љубичић Петар
Потпоручник Грбић Небојша
Потпоручник Кбејин Борис
Потпоручник Перишић Александар
Потпоручник Стефановић Љуба
Потпоручник Златковић Крста
Потпоручник Арежина Слободан
Потпоручник Делић Никола
Потпоручник Јаковљевић Драгиша
Потпоручник Радојковић Драгче
Потпоручник Живковић Раденко
Наредник Владић Илија
Наредник Мириц Бранко
Каплар Рашковић Светослав
Војник Лапчевић Гојко
Војник Ђукић Константин
Војник Сасумић Срећко
Војник Цветић Живан
Војник Михајловић Лепојко
Војник Петронијевић Милан
Војник Живин Велимир
Лапчевић Галина
Лапчевић Мина
Мила (презиме непознато)

ПЕСМА МОЈИЋУ

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја. 


Бог да им душу прости!
ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!


Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.