70. ГОДИШЊИЦА ПОГУБЉЕЊА ГЕНЕРАЛА ПЕТРА КРАСНОВА

СЕЋАЊЕ НА ГНУСНИ МАСАКР

16. јануар 1947. године

"Ја умирем са осећајем да сам свој дуг према Отаџбини испунио до краја...

Верујем, да ће Господ Бог вратити Русију Руским људима...“

П.Н. Краснов, јул 1945.

Тога дана – 16. јануара 1947. по одлуци Врховног Суда СССР убијени су: коњички генерал Петар Николајевич Краснов, генерал пуковник Хелмут фон Панвиц, генерал мајор Семјон Николајевич Краснов, генерал пуковник Андреј Григоријевич Шкуро, генерал мајор Тимотеј Николајевич Доманов и генерал мајор Султан-Гиреј Клич.

Ветерани руског грађанског рата 1917-1923. који су током Другог светског рата наставили непомирљиву белу борбу против бољшевичких крвавих завојевача њиховог отачаства. Након окончања грађанског рата и пораза Белих, били су приморани да емигрирају. Као бели руски емигранти ни једног тренутка нису напуштали мисао о ослобођењу њиховог отачаства од љутог бољшевичког јарма. У нападу Немачке на Совјетски Савез, током Другог светског рата, видели су прилику да се уз помоћ немачке силе опет обрачунају са бољшевицима и ослободе матушку Русију.

Они су дали свој живот ради ослобођења Русије од бољшевизма. Нашли су се у крвавим рукама Стаљина Демоношвилија захваљујући издаји и превари масона енглеза заједно са 1500 козачких официра и 60,000 војника козака са женама, децом и старцима који су крајем маја и почетком јуна месеца 1945. године у аустријском граду Лијенцу на превару и силу предани на сигурну смрт крвожедном комунистичком режиму СССР-а.

Пред бољшевичким судом

На стаљинистичком монтираном судском процесу затвореног типа, без присуства тижиоца и без учешћа браниоца, који би заступао интересе генерала, осуђени су на смрт вешањем због наводне  „издаје домовине“. О каквој издаји домовине овде може бити реч када они ни једног тренутка нису били држављани Совјетског Савеза, нити су се заклели на верност совјетској власти, јер су се по окончању грађанског рата нашли у емиграцији као емигранти њихове једине домовине - царске Русије на верност којој су заклетву сачували до саме смрти.

Осуђенике су у дворишту Лафортовског затвора у Москви погубили тако што су их на смрт измучене али још живе окачили за ребра о месарске куке. На такав начин су у тешким мукама испустили своје напаћене душе. По верзији за јавност били су погубљени смртном казном вешања. Измрцварена тела ликвидираних генерала су спаљена, а пепео је био одложен у урну под називом „непотраживани пепео“ која је потом просута у „заједничку гробницу непотраживаних пепела бр. 3“.

Сви руски генерали (са изузетком муслимана Султана Гереј-Клича) били су верна чеда Руске Заграничне Цркве.

Козачки ескадрон 4. Кубанског коњичког корпуса у нападу на црвеноармејце 1943. године

Петар Николајевич Краснов је био генерал Руске царске армије и атаман Свевелике војске Дона, војни и политички делатник, писац и публициста. Током Првог светског рата у биткама је добио звање генерал- мајора, одликован је георгијевским крстом IV степена, златним оружијем за храброст и многобројним другим медаљама. По избијању револуције и током грађанског рата истакао се као бескомпромисни борац против бољшевизма. Без обзира на пораз Белих, он се није разочарао у своја монархистичка убеђења. У емиграцији се Краснов бавио политичком делатношћу и сарађивао са свим контрареволуционарним монархистичким организацијама. Био је близак сарадник генерала Врангела у РОВС-у (Руски опште војни савез). Основао је легендарно „Братство руске правде“, организацију која је активно водила субверзивну делатност на територији Совјетског Савеза. Поред политичке делатности у емиграцији бавио се и књижевношћу. Написао је више од двадесет историјских романа. Његова дела су превођена на енглески, француски, немачки и друге европске језике. 1926. Био је кандидован за Нобелову награду за књижевност. 1936. прелази из Француске у Немачку где почетком Другог светског рата као и многи бели емигранти стаје на страну Немачке ради борбе против бољшевизма. Његовим залагањем у саставу Вермахта образују се моћне козачке дивизије које узимају учешће у борби против комуниста нарочито на територији Балкана. Постављен је за начелника главне управе Козачке војске при Вермахту. Његови неуништиви козачки ескадрони борили су се против бољшевика на многим европским бојним пољима. Они су желели срећу руском народу, а ту срећу су видели у ослобођењу Русије од бољшевичке безбожне, злочиначке власти. Они, убеђени монархисти, православни руси, имали су право тако да мисле. Петар Краснов је до саме смрти остао веран Руском престолу, и никада није одступио од главних постулата  свог живота: За веру, Цара и Отачаство!

Козачки генерали Вермахта, Петар Краснов и Хелмут фон Панвиц

„Када по рекама запливају лешеви погубљених чекиста и када буду посечене главе комунистима, тек тада ће народ спознати, да је настао крај његовог љутог ропства.“

Петар Николајевич Краснов

Први Донски - сињегорски атамански пук, део козачке коњичке дивизије фон Панвица. На застави изображен св. аранђел Михајло како убија сатану, уз текст: "У име православног хришћанства, верни синови Дона иду у одлучујући бој против жидова!"

Генерал Андреј Шкуро, заклети монархиста, легендарни јунак грађанског рата, познат као оснивач и заговорник  војно-диверзантских акција у руској царској аремији још за време Првог светског рата. У грађанском рату се истакао као предводник диверзантско-герилског козачког покрета „Вучије чете“, који је у позадини црвеноармејцима наносио озбиљне губитке у људству и техници. Специјална јединица „Вучија чета“ имала је своје особености, црну заставу са изображеном вучијом главом, шубаре од вучијег крзна и бојни поклич који је имитирао завијање вука. У међуратном периоду Шкуро се бавио грађевинским предузетништвом у Јужној Србији. Током Другог светског рата, заједно са генералом Красновим стао је на страну Немачке у борби против бољшевизма. Од стране немачке команде признат му је чин генерала.

Генерал Шкуро са генералом Вјачеславом Науменко, првопоходником - носиоцем споменице првог Кубанског леденог похода (1918.). Од 1920 до 1944 живео у Београду. Предао се Американцима који га нису изручили Совјетима. У Америци постао лидер бело-козачке емиграције при Руској Заграничној Цркви

Зна се да је генерал Шкуро пред погубљење пљунуо у лице присутног официра НКВД.

Вредан пажње је пример команданта XV Козачког коњичког корпуса у саставу SS-а, атамана свих козачких одреда – генерал пуковника Хелмута фон Панвица, немца по националности, који је својим гестом показао нарочити пример официрске части. „Следећег дана после тога, када су енглези на превару одвезли козаке ради њихове предаје совјетима, фон Панвиц се обукао у парадну козачку униформу и обратио се енглеском команданту логора са молбом да му дозволи да подели судбину козака свог корпуса. „Не брините се, као немачког генерала, вас совјетима нећемо предати“, уследио је одговор. „Ја сам са мојим козацима доживео многе радосне тренутке, - рекао је фон Панвиц, - хоћу да будем са њима и када је тешко. Међу нама је склопљен договор пријатељства на живот и смрт!“. Енглеза су те речи задивиле („џентлмени“ нису разумели шта је то Част), и он је упозорио фон Панвица, да му овде (уз Енглезе) не прети никаква опасност, а да ће му чекисти живом одрати кожу, и предложио му је да о томе још размисли. Али генерал је настојавао на својој одлуци, рекавши, да је решио да са козацима буде до краја, каква год их страшна судбина задесила... Фон Панвица су потом одвели до композиције вагона, која је чекала отправку у СССР. Вагони су били густо обавијени бодљикавом жицом. Он није могао да разазна лица на прозорима. И одједном се од вагона до вагона преносио одушевљени крик из свег грла: „Коза-ци-и... Баћушка Па-а-нвиц... је са нам-а-а!“ Фон Панвиц се исправио и оштрим кораком, као у време смотре, прошао је мимо вагона препуњених козацима. Сребрни патрони (газири) на његовој козачкој униформи сијали су на сунцу...“ (Е. Тупикин “Ја-Царски генерал. Смрт и бесмртност Атамана Краснова“)

Хелмут фон Панвиц са српским четницима, у близини Србца испод Мотајице, 1943.

Хелмут фон Панвиц је примио православље тако што је био крштен трократним погружењем од стране козачког свештеника, добивши на светом крштењу име Гликерије.

Као одговор на тражење мноштва руских родољуба и монархиста из земље и иностранства 1997. године да се Петар Краснов и остали антикомунистички хероји са њим рехабилитују, Врховни суд Руске федерације је донео одлуку да се пресуда совјетског суда над њима признаје као валидна и самим тим их је прогласио као оне који не подлежу рехабилитацији. Званичници РФ су иницијативу за рехабилитацију Петра Краснова назвали апсурдном јер Руска Федерација себе сматра правним и природним наследником Совјетског Савеза. Пошто је Петар Краснов био свесни и активни непријатељ Совјетске државе од њеног оснивања и никада није сакривао своје намере уперене на њено уништење, рехабилитација такве особе правно је немогућа, а сама иницијатива - светогрдна. Толико о Руској Федерацији...

Једино чувајући дужну памјат хероја из прошлости, можемо са високо подигнутом главом гледати на обасјану њиховом славом будућност, која ће уз наш напор, пожртвованост и постојаност несумњиво довести до толико жељеног и очекиваног, од стране многих нараштаја, ослобођења.

  

Коњички генерал, козачки атаман Петар Николајевич Краснов

Није било предаје, борба се наставља! 

Вјечнаја памјат херојима антикомунистичке борбе!

Они су погинули за нас! То треба запамтити. 

Памјат чувамо, дело настављамо!

Са помена атикомунистичким херојима Петру Краснову и онима са њиме пострадалим