СВЕТА РУСИЈА ИЛИ БОГОБОРНА СОВЈЕТИЈА?

МИТ: СТАЉИН ЈЕ ПРЕКИНУО ПРОГОНЕ 
НА ПРАВОСЛАВНЕ И ПРЕПОРОДИО 
РУСКУ ЦРКВУ

Апологете (агитпропови) деветомајског победобесија (тзв. Дана победе) шире тврдње како је Стаљин током Другог светског рата наводно вратио слободу Руској Цркви, прекинуо прогоне на православне, укинуо агитацију милитантног атеизма и отворио храмове. Да ли је то заиста тако?

Масовна стрељања свештенства трајала су до 1943. године. Само у периоду 1937-1938. год. стрељано је 106. 800 свештеника, током 1939. године – 900, током 1940. – 1100, током 1941. – 1900, током 1943. – још 500 православних свештенослужитеља. До 1943. године међу живима и на слободи остало је само 4 епископа од некадашњих 200  - и то оних најпокорнијих слугу совјетске власти.  

Већ у децембру 1944. године Совнарком (Савет народних комесара) наредио је затварање отворених храмова, њих око 1150; Током 1946-1947. ликвидирано је 16 манастира. Ако су током 1947. године понегде и отварани храмови на упорне захтеве верних, у периоду од 1948. до 1953. године ни један нови храм није био отворен, без обзира на многобројне молбе верника.

„Стаљин је ради достизања својих циљева, био спреман на све. Њему је свеједно, на који начин ће насамарити руског човека, само да би он приносио своју крв као жртву за остварење његових циљева, очувања крваве власти у својим рукама:“Б. В. Камински  

Покушаји совјетског патријарха Алексеја I да се сретне са Стаљином нису уродили плодом. У периоду 1946. године свештенство официјелне цркве било је обремењено огромним порезима. Убрзо после Другог светског рата поново је обновљена активна атеистичка пропаганда. У ту сврху 1947. године било је основано „Свесавезно друштво за ширење политичког и научног знања“ ради општенародног атеистичког васпитања. 1948. године забрањене су све црквене литије и отпочела су затварања преосталих отворених храмова и манастира. Од 1. јануара 1947. до 1. јуна 1948. године ухапшено је 679 свештеника. Све до пред сам крај Стаљиновог живота било је затворено око хиљаду храмова.

Стаљинов амандман на устав из 1929. године о забрани религиозне пропаганде, у складу са којим су верници били лишени права „слободе религиозне пропаганде“, а да је при томе атеистичка пропаганда у потпуности сачувана, све до саме његове смрти није укинут, исто као ни једна безбожна лењинско-стаљинска одредба од 1917. године.

Напротив, Стаљин се увек изјашњавао само у контексту подршке тим одребама. Пример је брутална Лењинова политика у вези са црквеним драгоценостима, о којој је он писао:
 „Баш сада и само сада, када у регионима у којима влада глад једу људе и на путевима се ваљају стотине, ако не хиљаде лешева, ми можемо (и зато морамо!) спровести одузимање црквених драгоцености са најљућом и беспоштедном енергијом без устручавања гушења било каквог отпора“, - коју је Стаљин окарактерисао овако: „Постојали су тада некакви чудаци у нашој партији, који су мислили, да је Лењин схватио нужност борбе са црквом тек 1921. године (смех), а као до тада он то није схватао. То је, другови, чиста глупост. Лељин је, наравно, схватао нужду борбе са црквом и пре 1921. године. Али поента није у томе. План је био, да се уједини широка масовна антирелигиозна кампања са борбом за виталне егзистенционалне интересе народних маса, и да се она покрене на такав начин, да би та кампања, била разумљива за масе, да би она, та кампања, била подржана од стране маса“.

Никакве одредбе или личне изјаве Стаљина о било каквом, чак делимичном препороду православља и уопште религије у СССР -  не постоје.

Стаљинова нова маска

Све до краја Стаљинове страховладе у Совјетском Савезу се настављао жестоки прогон на веру. Ни Библије, ни Јеванђеље, нити било шта друго од религиозне литературе није се могло нигде наћи. Ако је код некога још и преостала нека религиозна литература, чувала се у страху у дубоким скривницама.

Без обзира на све ово, период током Другог светског рата као и послератни период, како видимо ни најмање смањеног богоборачког терора у Совјетији, данас неки безумници у жељи да одбране фингиране поставке о Стаљину и Црвеној армији као ослободиоцима, називају „повратком Русије Православљу“.