СССР = СОВЈЕТСКА СОЦИЈАЛИСТИЧКА СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА

Бољшевици су први на свету 

постигли "ослобођење од морала"

Појава сексуалне револуције обично се везује за средину шездесетих година, када је на Западу поникао хипи покрет (секс, драгс енд рок-ен-рол). Ипак, "бунт чулности" (Лењинов термин) заправо је дуго био један од основних постулата уређења СССР-а. Може се чак рећи да је то био стуб државе победничког социјализма.

Преписка на интимне теме

"Чулност и сексуалност" су разматрани на партијским скуповима бољшевика и дуго пре револуције. И не само да су разматрани. На Трећем конгресу Руске социјал-демократске радничке партије (РСДРП) чак је Лаву Троцком наложено да разради нову теорију односа полова у случају победе бољшевика. А сам Владимир Лењин је још 1904. године писао да ће "ослобађање духа чулности, енергије која није усмерена на лажне породичне вредности, помоћи да се избаци тај угрушак, у циљу победе социјализма".

Немачки психолог Вилхелм Рајх у своме делу "Сексуална револуција" (прво издање из 1934. године), наводи одломак из преписке Троцког и Лењина (1911) посвећене овој теми. Ево шта пише Троцки: "Несумњиво, сексуално угњетавање је главно средство поробљавања човека. Док такво угњетавање постоји, не може бити ни речи о правој слободи. Породица, као буржоаска институција, у потпуности је превазиђена. Радницима треба озбиљније говорити о томе..." Лењин му је одговарао: "...И не само породица. Све забране које се тичу сексуалности треба да буду укинуте... Ми имамо шта да научимо од сифражеткиња (поборнице женског еманципационог покрета у Енглеској почетком 20. века – прим. ур): чак и забрана истополне љубави треба да буде укинута". Бољшевичка теоријска разрада сфере секса донела је своје резултате: са победом револуције 1917. године постало је могуће да се теорија смело, и што је најважније брзо, оствари у пракси.

"Тако треба, другови!"

Многе бољшевичке поставке у области "сексуалног законодавства" чак и данас изгледају ултралиберално. Тако, убрзо након познатих декрета "О миру" и "О земљи" излазе Лењинови декрети (19. децембар 1917) "О укидању брака" и "О укидању кажњавања за хомосексуализам" (овај последњи у саставу декрета "О грађанском браку, о деци и о уношењу грађанског стања у документа"). Оба ова декрета су, нарочито женама, доносила "потпуно материјално, а исто тако и сексуално самоопредељење", као и "право жене на слободан избор имена и места живота". Према овим декретима "сексуални савез" (званични назив за револуционарни брак) могао је лако да се закључи и раскине. Године 1919. директор Института друштвене хигијене Баткис са задовољством је констатовао: "Брак и његово раскидање постали су искључиво приватна ствар... Са задовољством можемо да видимо како је, услед ослобођења од морала, значајно смањен број сексуалних перверзија, било то силовање, сексуално понижавање и слично". Управо у то време појавила се и теорија о љубави као "чаши попијене воде".

А само ослобођење од морала ишло је тако далеко да је изазивало чуђење по читавом свету. На пример, писац Херберт Велс, који је у то време посетио револуционарну Москву, касније се чудио томе "како је просто стајала ствар са сексом у земљи победничког социјализма – сувише просто".

Упоредо са значајним датумима везаним за Револуцију, у СССР-у су полетно обележавани и други празници. Тако је у Петрограду 19. децембра 1918. парадом лезбејки прослављена прва годишњица декрета "О укидању брака". Троцки у својим успоменама тврди да је Лењин на вест о томе радосно одреаговао: "Тако треба, другови!". На овој паради носили су транспаренте "Доле стид!". Овај позив био је широко прихваћен још у јуну 1918. године, када су центром Петрограда мушкарци и жене, њих неколико стотина, прошетали потпуно голи.

Земља победоносног секса

Промена односа међу половима у то време имала је свеобухватан карактер. На пример, приликом раскида односа између мушкарца и жене у породици са децом, исплата алиментације трајала је само шест месеци, и то уз услов да је један од партнера незапослен или неспособан за рад. Законодавство у области односа полова у годинама после Револуције стално се развијало, обнављало и допуњавало. Тако је Александра Колонтај, једна од ауторки "Кодекса о браку" писала: "Што дуже траје сексуална криза, то она више добија хронични карактер". И даље додаје: "Сексуално просвећивање у школама треба да почне са 12-13 година. У противном, ми ћемо се све чешће сусретати са таквим ексцесима као што је на пример рана трудноћа. Није реткост да се то данас догађа у узрасту од 14 година".

И бољшевичка власт шаље у унутрашњост земље директиве о увођењу сексуалног васпитања у школе. Но, овај подухват наилази на препреке: на "заостала схватања" у унутрашњости Русије и недостатак квалификованих предавача-сексолога. Ако је прва препрека била заиста тешка, друга – дефицит сексолога – била је решива. У Русију су довели сексологе из иностранства, посебно из Немачке. На пример, од 1919. до 1925. године у СССР је стигло око 300 таквих иностраних стручњака. На пример, немачка сексолошкиња Хале Фанина се сећала: "СССР је 1925. године заиста представљао нешто фантастично. Ево где је простор за рад! Читав свет, а нарочито Немачка, треба да им завиде на ономе што се тамо догодило. Ту је тако узнапредовала примењена сексологија и психологија, да материјала за проучавање има довољно за неколико година. Узгред, СССР је био прва земља на свету где су званично биле признате теорије Сигмунда Фројда.

У оно време нису престајале дискусије о позитивним и негативним странама слободне љубави. Интересантни су били закључци партијског активиста Маркова на конференцији "О питањима друштвене хигијене" 1924. године: "Упозоравам да се над нама надвија колосална несрећа у том смислу што нисмо правилно схватили појам слободне љубави. Као резултат слободне љубави постигли смо то да су комунисти направили гомилу деце... Ако нам је рат дао масу инвалида, неправилно схваћена слободна љубав наградиће нас још већим бројем неспособњаковића".

Но, овакви гласови губили су се у општем хору одобравања слободне љубави. У СССР-у у милионским тиражима излазе књиге и брошуре на ту тему. Најпродаванија у 1925. години била је брошура неког Енчмијана "Сексуални рефлекси". Одржавају се и семинари. Теме једнога од њих биле су на пример следеће: 1) Да ли је природна сексуалност детета? 2) Како треба да схватимо и регулишемо однос дечије сексуалности према раду?.. У штампи се дискутује о томе како су се "раније деца играла Црвене армије, а сада су игре све горе, тачније – сексуалне". Почетком 20-их година приметан је нагли пораст  броја ванбрачно рођене деце. Тако партијски активиста Лисенко из Москве наводи цифре на основу којих се јасно види да је у престоници 1923. године најмање половина новорођенчади рођена ван брака. Сама породица као "ћелија друштва" замењује се појмом "пар" (данас се то обично назива "ванбрачна заједница"). Године 1924. према подацима Цејтлина, службеника у апарату Троцког, "у великим градовима 'парови' чине већину у односу на породице".

У то време широко се разматра и питање контрацепције. Абортуси се поздрављају будући да "ослобађају жену". Производња презерватива вишеструко расте у поређењу са периодом пре Револуције. Академик Павлов на псима спроводи експерименте са стерилизацијом, надајући се да ће у будућности њихове резултате моћи да примени и на совјетским грађанима. Многи научници-шарлатани измишљају нова контрацептивна средства, вештачки осемењавају жене, производе таблете за јачање потенције. Како смо већ рекли, директива о "друштвеној хигијени" из Москве радницима је стигла "на разматрање". То значи да су власти у губернијама саме морале да одлучују какву ће политику да воде. А њихове одлуке често су биле врло интересантне. На пример у Рјазанској губернији власти су 1918. године издале декрет "О национализацији жена", а у Тамбовској 1919. године "О расподели жена". У Вологди су спроводили у живот следеће одлуке: "Свака комсомолка, фабрадница или ученица којој је од комсомолца или фабрадника стигао предлог да ступи у полне односе, дужна је да га испуни. Иначе не заслужује назив пролетерске студенткиње".

Праузор шведске породице

Но, наравно, најпотпуније и најјасније сексуална револуција је остварена у обе престонице социјалистичке Русије – у Москви и Петрограду. Ми смо навикли да сматрамо како је "шведска породица", тј. заједнички живот мноштва лица оба пола – чисто шведски изум. Али изгледа да је то наш изум, чисто руски.

Већ поменути Баткис је 1923. године у својој брошури "Сексуална револуција у Совјетском Савезу" написао: "Задатак сексуалне педагогије у СССР-у је васпитавање здравих људи, грађана будуће заједнице код којих ће постојати потпуна сагласност између природних нагона и великих друштвених задатака који их очекују... Пролетерска комуна са њеним слободним односима треба да им помогне у томе". Аргументација је била таква да је брак – остатак буржоаске прошлости, а комсомолска комуна – породица будућности.

Комсомолске комуне су у оно време представљале уобичајену појаву. У таквој "породици" је на добровољној бази живело обично 10-12 лица оба пола. Као у данашњој "шведској породици" у таквом колективу вођење домаћинства и полни живот били су заједнички. Ево шта поводом тога пише наш савременик психолог Борис Бешт: "Издвајање сталних интимних парова није се дозвољавало – чланови комуне који би се о то оглушили, лишавани су тог цењеног звања. За разлику од 'шведске породице' на рађање деце деце није се гледало са одобравањем, јер је њихово васпитавање могло да одвуче младе комунаре од изградње светле будућности. А ако би се дете родило, давали су га у интернат... Постепено, полне комуне почеле су да се шире по свим великим градовима у земљи". Ишло се чак дотле да су на пример у комуни у Државној библиотеци у Москви комунари добијали не само исту одећу и обућу, него чак и исти доњи веш.

Као узор је узимана радна комуна за васпитно запуштене малолетнике коју је у Бољшеву 1924. године по личној наредби Держинског формирала ГПУ. У њој је боравило око 1.000 малолетних деликвената узраста од 12 до 18 година, међу којима отприлике 300 девојчица. Васпитачи комуне поздрављали су "заједничка сексуална искуства" која су девојчице и дечаци доживљавали у заједничким павиљонима. У једноме од извештаја о тој комуни писало је: "Полно општење се развија у потпуно новим условима. Колектив тако усложњава односе појединаца са другим људима, да постаје немогуће заштити се од промене партнера или од почетка нових односа. Уједно, заједнички живот удаљава васпитанике од противправних поступака и лошег начина размишљања". Тако се може рећи да је комуна у Бољшеву била најкрупнија "шведска породица" у историји. Узгред, таква пракса постојала је и у другим дечијим домовима, па чак и у пионирским логорима.

Од зоре ка сутону

Овако је немачки психолог Вилхелм Рајх назвао свој чланак посвећен гашењу сексуалне револуције у СССР-у.

Заиста, са доласком Стаљина на власт крајем 20-их година сексуална револуција нестаје. Као и обично, да би се то оправдало, искоришћен је ауторитет Лењина. Све чешће и чешће почели су да наводе цитат из његовог разговора са Кларом Цеткин: "Мада сам ја понајмање аскета – писао је том приликом Лењин – мени такозвани 'нови полни живот' младежи, а неретко и одраслих, прилично често делује буржоаски, попут буржоаских јавних кућа".

Индустријализација је захтевала да појединац не троши своје снаге на сексуално задовољавање, него на изградњу комунизма. Зато је званично започето са критиком "неморала". Јавно мњење сада су почели да усмеравају ка томе да је "породица – основна ћелија друштва", а моногамија – основа поретка. За јавним мњењем није заостајало ни совјетско законодавство. Са доношењем Стаљиновог устава престао је да важи декрет "О укидању брака". Године 1934. забрањени су абортуси, а у марту исте године Калињин је потписао закон који забрањује и кажњава полне контакте између мушкараца. Након тога отпочела су масовна хапшења хомосексуалаца у већим градовима СССР-а. Сексуално васпитање омладине је укинуто, а нестало је и научних радова на ту тему. У СССР-у тако је наступило време када је сваки грађанин с поносом могао да изјави: "У нашој земљи секса нема..."

Павел Прјаников

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ И "ВОЂА РЕВОЛУЦИЈЕ ЛЕЊИН БИО ЈЕ СОДОМИТА"