ПОВОДОМ 27. ЈАНУАРА, МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ХОЛОКАУСТА

Ми не поричемо жртве јеврејског народа у Другом светском рату и немамо ништа против да им као и свим осталим невиним жртвама рата, њихови потомци, Јевреји одају поштовање. Ипак, никако се не можемо сагласити са начином глобалне пропагандне „холокауста“:
1) да су јеврејске жртве вредније од жртава свих других народа; 2) да су на основу тога сви народи обавезни толерисати Јеврејима све њихове злочине против других народа, укључујући још увек актуелни геноцид над Палестинцима кроз флагрантно нарушавање резолуција Савета Безбедности УН; 3) да број јеврејских жртава достиже фантастичну цифру од 6.000.000 – као и то да је од тога броја створена октроисана глобална религија, и да се сваки покушај ревизије његове аутентичности сматра за тешко кривично дело; 4) да пропаганда „холокауста“ садржи огромне фалсификате (на пример тзв. „Дневник Ане Франк“) и често као кривце оптужује невине људе; 5) да на основу „кривице за холокауст“ Јевреји траже од хришћана реформу богослужбених текстова, па чак и Светог Писма, уклањање из њих садржаја који вређају Јевреје, тзв. „хришћанство после Аушвица“; 6) да се под изговором „саучешћа у холокаусту“ многим народима и државама и дан данас намеће репарација;(1) 7) да се холокауст имплементира у наставни програм образованих система (Декларација из Терезина), а да се при томе ни једном речју не помиње монструозни РУСКИ ХОЛОКАУСТ, организован од стране јудеобољшевика (финансираних од јеврејских банкара), током и после Октобарске револуције 1917. г. са преко 60.000.000 жртава на челу са царем-мучеником Николајем II и његовом породицом.

БРПАБ

---

1 Посланици Скупштине Србије усвојили су почетком 2016. године отворено дискриминациони Закон којим се имовина Јевреја, тзв. жртава холокауста који немају правне наследнике, као и организација које су биле у функцији јеврејске заједнице, преноси у својину јеврејске заједнице у Србији. За спровођење тог закона из буџета Србије биће издвојено 950.000€ годишње у периоду од 25. година, почев од 2017. године.

Овим законом је за непуних годину дана јеврејској заједници у Србији већ предано око 40 зграда и локала у самом срцу Београда који су били у законском власништву државе Србије.

Правна наука и закони су по овом питању јасни. Приватна имовина аутоматски постаје државна ако се у року од 7 година не јави законски наследник.

Зар нису пред законом сви исти? Зар није концепт грађанске државе, за коју се република Србија издаје, заснован на једнакости свих грађана пред законом и институцијама, чији је основни постулат недискриминација, а гаранција Устав? Зашто је Народна скупштина Републике Србије јеврејску имовину без правних наследника дала јеврејској заједници, док се свака друга нејеврејска приватна имовина без наследника, сматра државним добром?

Ако ставимо на страну овај изузетно дискриминациони закон, овде наилазимо на још један озбиљну неправилност. Наиме, јеврејска имовина одузета од стране немачке окупационе власти била је од Владе Милана Недића 1942. год. уредно откупљена. Познато је да су Српска народна банка и Државна хипотекарна банка исплатиле немачким окупационим властима у ту сврху огромну суму од 360 милиона динара која је по многим проценама била далеко већа од вредности одузетих јеврејских некретнина.

Из овога произилази да Србија не дугује јеврејској заједници ништа и давање толике огромне суме новца из и овако, од стране међународног лихварског банкарства, осиромашеног буџета Србије није ништа друго него брутална пљачка српског народног новца уз саучесништво домаћих корумпираних „народних“ посланика и све то под плаштом тобожњег холокауста.