ПАМЈАТНО СЛОВО БОРЦУ СДК ДАВИДУ ПЕТРОВИЋУ

Старина Давид, фотографија настала прилоком једне од посета чланова нашега Братства

"Благо гробу и у тами што сјаји,

Где кандило припаљују нараштаји!"

31. јануара 2017. године у вјечност Небеске Србије, у 96. год. преселио се честити старина Давид Петровић српски добровољац. Рођен у селу Красави недалеко од Крупња према Ваљеву у питомој Мачви покрај воде Дрине испод знаменитих Цера и Мачкова камена, мјеста српске славе и јунаштва. Васпитан и одрастао у патријархалној сељачкој породици честитих и побожних људи, оца Аксентија и мајке Анке рођ. Николић.

Давидови родитељи имали су још дјеце; синове, Вељу и Велизара као и две старије кћери Борку и Мијаљку. У великом рату Мачва је поприлично пострадала од ратних страхота и разарања као и многи други крајеви наше Отаџбине. У новоствореној Краљевини СХС требало је доста труда да ране рата зацијеле и да се обнове опустошена села и њиве. Тако је и породица Петровића живјела скромно и честито у духу наше вјере и народних обичаја. Старајући се да заштитити своју земљу и народ од могућих нових сукоба и страдања која су била на видику Краљ Александар I Ујединитељ водио је разговоре са разним државницима желећи обезбједити очување независности мира и слободе. На унутрашњем плану Краљу су велике неприлике правили политичари жељни моћи и власти као и хрватске полититичке партије које су радиле на разбијању државне заједнице три равноправна народа. Међутим најопаснија клица зла која је започела свој разоран рад била је Комунистичка партија Југославије на челу са робијашем и терористом званим Јосип Броз Тито. Приликом посјете Француској 1934. год. у луци Марсељ убијен је Краљ Александар I oд удружених ВМРО-усташких бандита. Смрћу овог великог Владара наступило је вријеме унутрашњег политичког хаоса и тензија. Знајући сурову политичку реалност, Кнез намјесник Павле заједно са коалиционом владом Цветковић-Мачек у већ ратом захваћеној Европи потписује уговор са владом Немачког Рајха о неутралности Југославије. Група неодговорних авантуриста, високих официра уз помоћ британске тајне службе организује пуч и преузимање власти од краљевског намјесништва. Пуч од 27. Марта 1941. год. био је отворен пут у пропаст и поновно страдање што се и врло брзо десило. Већ 6. априла бомбардован је Београд, војнички отпор сломљен за неколико дана усљед издаје од стране Хрвата као и мешетарењем комунистичких агената. Краљевска војска је капитулирала, многи одведени у ратно заробљеништво. Првих дана окупације било је релативно мирно у Мачви док  се нису појавиле наоружане групе по шумама које су почеле са нападима на усамљене окупационе војнике изазивајући одмазде окупационих власти. Једни од њих били су официри који су избјегли заробљавање и који су окупили групе наоружаних цивила желећи наставити борбу. На њиховом челу био је пуковник Драгољуб Михаиловић који ће организовати Југословенску војску у Отаџбини и за чијег ће га команданта произвести пучистички министри избјегли у Каиро, а затим у Лондон. Другу групу чинили су чланови и присталице КПЈ, предвођени бившим робијашима и убицама који су отпочели са крвавим терором над српским народом. Према самом казивању почившег старине Давида ти шумски комунисти и бандити прозваше се партизанима и јавно говорише да не вјерују у Бога, да су против Краља, породице, домаћинског поретка и хришћанског морала. ЈВУО је на територији Мачве организовала Церски корпус на челу са мајором Драгославом Рачићем који је спроводио мобилизацију у Јадру и Подрињу. Давид је мобилисан у Церски корпус и сам је постао свједок опште неорганизованости, терора и бахатости Рачићевих официра што је створило лошу слику у народу. А најгоре од свега потпуна и отворена сарадња и формирање заједничког штаба са комунистичком бандом Небојше Јерковића под чијом су командом удружени партизани и ЈВУО или како их је народ звао Дражиновци, напали Шабац, Крупањ и Лозницу. Послије тога услиједила је страховита немачка одмазда у селима Кленак, Драгињац и Цикоте. У јесен 41' год. формира се Влада Националног Спаса на чије чело је стао велики и заслужни родољуб и арм. ђенерал Милан Ђ.Недић који на све начине покушава да заустави комунистички пожар у Србији који је претио да запали Србију и доведе до биолошког истребљења српског народа. Као најборбенија и најодлучнија јединица за сузбијање црвене куге оформљен је Српски добровољачки корпус којим је командовао ађутант Краљице Марије пуковник а касније ђенерал Коста Мушицки. 

"Ако партизани победе, они ће Србију из темеља променити. Прво што ће пробати, биће да униште српску патријархалну породицу, вековну културу и традицију. Ако им то пође за руком све остало ће им ићи лако и Србија више никада неће бити као што је вековима била." 

Одломак из мемоара Давида Петровића

Давидов брат Вељо ступио је у III пук СДК. Са благословом својих родитеља ратне 1943, Давид је оженио Новку, дјевојку из суседног села са којом је добио сина Мићу. По Рачићевом повратку  из Босне у Мачву спроводи се поновна мобилизација српских сељака,тако мобилишу и Давида мимо његове воље и одводе преко Лелића, Планинице испод Сувобора у Прањане близу Равне Горе. Ту је лично видио Драгољуба Михаиловића у друштву америчких официра. Одатле су све у колони пјешачили до Мрчајеваца и околине Чачка. Слабо наоружани без борбеног искуства повлачили су се пред надолазећсм Брозовим дивизијама које су надирале у Србију обилно потпомогнуте муницијом оружјем и храном од англо-америчке авијације. Јединица у којој се Давид налазио повлачила се стихијски без икакве команде и војничког реда. Глад неизвјесност и апатија владали су свуда. Благодарећи ватаљонима I пука СДК у околини Мионице Драгољуб Михаиловић и његова команда избјегли су заробљавање. У сусрету са српским добровољцима видећи њихово јуначко,часно држање које је било одлика српског војника, а посебно њихова непоколебљива вјера освојила је Давида који је чврсто одлучио да приступи овој храброј, крстоносној војсци у којој је владао потпуни ред али и дружељубивост. За своју одлуку повјерио се свом пријатељу Марјану од кога се није одвајао и који исто тако присилно мобилисан. Повлачећи се према Ваљеву учествовали су у борби за Ваљево и ту су покушали ступити у котакт са добровољцима али је њихов батаљон убрзо пребачен на пут Ваљево-Ставе у борбу са партизанима. Отуда су дошли до Крупња да би у околини Бање Ковиљаче најзад ступили у редове добровољачког пука под командом мајора Јована Добросављевића.Ту се Давид срео са братом Вељом који је већ одавно био у српским добровољцима. Ту пролази кроз свакодневне борбе од Лознице, Мачковог камена, Јадарске Лешнице и Прњавора. У близини прњавора рањен му је брат Вељо са којим се тада посљедњи пут видио,а који је тешко рањен одвезен за Београд у болницу. За његову судбину се никад ништа није сазнало, мада знајући да су у Београд умарширали титови партизани и шта су и какве злочине радили, само се може замислити у каквим је мукама пострадао Давидов брат Вељо који је тада имао 21. год. Одлуком да се све националне снаге повуку у Словенију почело је повлачење и тежак пут у неизвјесност. Прошавши кроз полупразан Шабац многи нису ни слутили да више никада неће видјети своје домове, села и своје најмилије. Прешавши у Срем, преко Јарка настављено је пјешачење све до села Трпиње. Ту су их опколиле хрватске усташе са жељом да их све ликвидирају да на вријеме нису стигли немачки војници са неколико тенкова који су их избавили и спровели до Вуковара одакле су наставили возовима за Словенију. Дошавши у Словенију након краћег одмора Давидов пук је одређен  да крене према ријеци Купи у сусрет четничким јединицама Војводе Павла Ђуришића које су се у великом народном збјегу повлачиле према Словенији. Давидов водник Јефто Вујаковић замолио је Давида да не иде него да остане са другим добровољачким јединицама у Словенији. У операцијама на Купи страдао је велики број српских добровољаца, а преживјели су стигли у јужну Аустрију у којој су на превару разоружани од Енглеза и предати крвавим комунистичким џелатима. 

"Откако се српски народ, у већини одрекао вере у Бога, хришћанских врлина, своје културе и традиције, својих корена, па и самог себе, кренуо је путем ка свом самоуништењу. Бог у васиони, краљ у држави и домаћин у кући и породици - то је једини принцип који људима доноси спокојство и напредак, а смета само онима који теже неком другом циљу, далеком и од Творца и од људи."  

Одломак из мемоара Давида Петровића

Највећи број убијен је и бачен у Кочевску јаму као и у безбројне јаме и губилишта широм Словеније. У Кочевској јами страдао је Давидов стриц и неколико рођака. У то вријеме Давид се налазио у саставу свог батаљона у Випавској долини који је обезбјеђивао пролаз Динарске четничке дивизије Војводе Ђујића и Личко-кордунашког корпуса Војводе Јевђевића. На дан 1. маја удружени са пристиглим четничким јединицама под борбом прешли су мост на Сочи и дошли у мјесто Горица затим до Палма Нова у којој су разоружане све националне снаге. То је био и један од најтужнијих дана када је Краљевска Војска непобијеђена разоружана. За Давида и њемове саборце настају тешки дани живота у Логору Форли, затим Еболи на југу Италије и најзад у прoљеће 1947. одлазак за Немачку у Мунстер Лагер. У Мунстер Лагер су били много гори услови живота него у Еболију. 

Добровољац Давид Петровић, слика из логора Еболи, 1946. год. 

Добивши статус расељеног лица путује у Енглеску у коју стиже удецембру исте године. У Енглеској започиње нови живот гдје му се придружује супруга Новка коју први пут види тек 1955. год. Она га вјерно прати кроз тежак живот политичког емигранта. Почивши Давид активно је учествовао у свим активностима Добровољачке заједнице у Енглеској па и шире. Колико је могао помагао је српску царску Лавру манастир Хиландар. 90'их година жељан Србије и свог народа долази у Отаџбину али дубоко разочаран стањем у српском народу опустошеном од комунистичког атеизма. Старина Давид покретач је иницијативе за подизање споменика кочевским мученицима. Захваљујући његовој вјери, жртви и истрајности подигнут је први и једини споменик припадницима СДК у близини главног стратишта у Кочевју. 

"Нашао сам адресу удружења словеначких домобранаца у Љубљани и написао им кратко писмо на српском и енглеском, и послао им снимак споменика. У року од 10 дана стигло ми је писмо из Љубљане од доктора Тина Великоње са званичним одобрењем и скицом где ће се споменик поставити." 

Одломак из мемоара Давида Петровића 

Посљедње дане свог овоземаљског живота провео је у у кући свога сина у Мачванској Митровици увијек расположен за надахнуте разговоре и поуке млађим нараштајима, свједочећи о много чему као свједок једног крвавог времена и бурних расплета. Чланови нашег Братства имали су ту част да га више пута обиђу. Током тих незаборавних надахњујућих сусрета старина Давид нам је предао нешто од своје вредне добровољачке заоставштине као што је лични добровољачки џепни календар за 1945. годину са опширним белешкама и свеску где је својеручно исписао своја аутобиографска сећања из којих су касније настали његови мемоари „Лудо страдасмо“ (изд. 2011. год.). Старини Давиду је било изузетно драго што је наше Братство поводом 70. годишњице Кочевског масакра поставило спомен обележје сасвим недалеко од споменика добровољцима који је он својевремено подигао. То су данас два јединствена српска обележја на Кочевју. 

Кочевски споменик подигнут залагањем и трудом ветерана Српског добровољачког корпуса Давида Петровића

Сав предан служби Богу и своме српском народу остаје заувијек као образац живота и домаћинскога васпитања. Његово намучено тело сахрањено је у родној Красави, а бесмртна душа српског добровољаца Давида Петровића сија пламеним сјајем на вјечној стражи у Небеској Србији заједно са кочевским мученицима и другим добровољцима којима и данас командује добри родитељ и ђенерал Коста Мушицки и сва плејада витезова и јунака што на поклик Оца Србије Милана Недића похита у борбу против црвене аждаје, За Бога, За Краља и Отаџбину!

Ово памјатно слово завршавамо последњим речима из његових мемоара:

„Мом српском народу нек је Бог на помоћи и нека нас уразуми да се вратимо са мрачног пута безбожја и самоуништења на пут Христов, пут љубави и спасења – Боже дај!“

"Почивајте друзи сад у миру,
Ваше дело настављамо ми."

ВЕЧАН ПОКОЈ И НЕЗАЛАЗНА СЛАВА ВЕРНОМ КРАЉЕВОМ ВОЈНИКУ 
СЛУГИ БОЖИЈЕМ ДАВИДУ!

ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!