Да ли православни срби монархисти треба да славе тзв. „Дан државности и уставности“?

Устанички огањ Првог и Другог српског устанка, борбе за Крст часни и слободу златну, борбе за веру и отачаство чији је крајњи циљ требао да буде ослобођење од турске окупације и обнављање српске православне монархије под владавином самодржавног кнеза или краља  разводњавала је и намерно дезавуисала приучена на западу новопечена интелигенција отрована либерализмом, просветитељством, рационализмом, демократијом, секуларизмом, грађанским правима и антимонархизмом - тековинама Француске револуције.

Није ни мало случајно да се све чешће у историјским уџбеницима као и у средствима јавног (дез)информисања српски национални устанак, подизан у знаку крста, данас представља као Српска револуција са очигледном асоцијациојм на француску револуцију.

Није случајно ни то, да се као саставни део тзв. празника државности републике Србије истиче Давидовићев устав из 1835. прозван сретењским како би се под велом хришћанске симболике лакше одомаћио у народу. Опште је познато да је Сретењски устав масонски тројански коњ који је имао за циљ да у самом зачетку обнављања српске државе онемогући успостављање монархијске власти. Српска интелигенција школована на западу тек се рађала. На несрећу, запад иако званично одан монархијским принципима, био је сав прожет идејама Француске револуције. Тако је српска малобројна интелигенција, иако одушевљења романтичарским родољубљем била отрована масонским просветитељством. Наравно да овакви просвећени родољуби нису били одушевљени сељачком, домаћинском аутократијом кнеза Милоша. Они нису знали да препознају значај домаћинске патријархалне аутократије, у нашем народном бићу и народној души од вајкада вољене и укорењене. Владавине каква је била позната у немањићкој Србији и царској Русији. Делимично ослобођену још увек вазалну кнежевину Србију окружили су углавном адепти масонског просветитељства који су били програмирани да спрече сваку могућност обнове православног самодржавља.

Димитрије Давидовић је следбеник мрачних тековина Француске револуције слободоумља и тзв. просветитељства, масон, син распопа, пропали лекар...

Уз кнеза Милоша нашао се за оно време солидно образован човек „просвећен“ идејама Француске револуције и романтичарским родољубљем Димитрије Давидовић који је "непросвећеног" књаза требао да уведе у савремене масонске политичке токове. Неке његове заслуге се не могу оспорити, али из угла православног монархизма, све оне остају у сенци његове улоге састављача либералног устава, институције коју Српски народ до тада није познавао јер је устав сам по себи оруђе које руши монархију, самодржавну (аутократску) власт. Да би знали какво зло је собом доносило усвајање Давидовићевог устава морамо да знамо макар у кратким цртама ко је уставописац. Димитрије Давидовић је фанатизовани следбеник мрачних масонских тековина Француске револуције слободоумља и тзв. просветитељства, масон, син распопа, пропали лекар и одушевљени присталица Вукових језичких реформи као и зачетник штампе која је у самом зачетку требала бити стављена у службу пропаганде либералних револуционарних идеја. Давидовић је без обзира на задобијено књажево поверење, које је истина, током стажа у књажевској служби варирало. био је књажева тиха опозиција и један од иницијатора антимонархистичког политичког покрета уставобранитеља.

Ако ставимо по страни суштину устава као саме по себи антимонархистичке институције, знамо да су тадашње велесиле Русија, Аустроугарска и Турска, иначе монархије аутократског или апсолутистичког типа, биле толико згрожене Сретењским уставом да су га називале расадом француске револуције или „најисточнијим одблеском француске револуције“. Посебно је у „Сретењском уставу“ за њих, сметњу представљало успостављање Народне скупштине и успостављање права грађана, с обзиром на то да су ти институти директни плодови француске револуције и њених ментора јудеомасонерије. Уопште појам „уставности“ је за све набројане велике монархије, од којих је Србија у многоме зависила, био појам изворишта свакога зла, јер су сматрале да све оно што је изнедрила француска револуција у себи носи предзнак рушења традиционалног система вредности и обарање монархија.

Давидовићев устав био је отровни пелцер сваког нама у Србији познатог савременог зла као што су демократија, либерализам, социјализам или комунизам. Давидовићев устав је негација монархије, негација свега српског и традиционалног, монархистичког и светосавског. Сретењски устав је установио и тробојну (црвено-бело-плаву) заставу по угледу на крваву заставу француске богоборне револуције, коју је на срећу књаз Милош убрзо одбацио.

Да је Сретењски устав дело мрачних сила потврђује и насловна страна првог штампаног издања на којој је јасно истакнута злослутна масонска симболика.

Због противљења тадашњих великих сила, монархија овај антимонархистички револуционарни устав морао је бити укинут, те је стога на снази био нешто мање од два месеца. Дакле, Давидовићев устав у тадашњој кнежевини фактички није ни заживео. Он се не истиче као било какав значајни догађај везан за српску нововековну државност све до 2002. године када га либерал-демократске власти буквално деификују, проглашавајући га државним празником, Даном државности Србије и то на дан хришћанског празника Сретења Господњег (2. фебруар, а по грађанском календару 15. фебруар), дан када је 1804. у Орашцу подигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу  1835. усвојен Давидовићев устав.

Каква иронија. Хришћански празник Сретења Господњег у чијем кондаку се Црква и верни народ моле да Бог укрепи власт самодржавног православног владара, узет је за назив устава који револуционарно подрива богоблагословену самодржавну власт.

Оригинални садржај кондака празника Сретења у коме се Црква моли за укрепљење цара, касније измењен где се на место цара помиње народ

Да ствар буде гора, догађај подизања устанка у Орашцу, у контексту прославе Дана државности Србије остаје у сенци хвалоспева првом уставу Србије, као "једном од намодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава свог доба".

Све ово потврђује да се над српским народом и даље врши константно програмирање и наметање народном бићу и народној души туђих и по народ погубних достигнућа републиканства, либерализма, демократије или пак уставне, парламентарне псеудо монархије. Програмери морају бити сигурни да је из бића и душе српског светосавског народа избрисана и најмања свест о православном самодржављу као јединственом залогу обнове и спасења државотворности српског народа. Глорификација Давидовићевог устава као „најисточнијег одблеска Француске револуције“ је један од тих убитачних пројеката.

Наш државотворни, морални и духовни пад најсликовитије дочаравају довитљива ругања западњака нашој суицидној „уставности“. У Бриселу споменик дечаку који мокри, на дан државности Србије облаче у српску народну ношњу, а амерички глобални интернет претраживач Гугл је на тај дан једне године своју почетну страну украсио српском тробојком на којој уместо немањићког двоглавог орла стоји фотографија "Devil's Town" - Ђавоље вароши (?!?). Нема шта, заиста више него симболично.

Да би галиматијас био потпун на свим свечаностима прослављања уставности као антимонархистичког акта редовно присуствују великодостојници Београдске патријаршије и тзв. престолонаследник. За сергијанско – германовску БП смо већ навикли да патријарси Герман и Павле честитају комунистима Брозу и Милошевићу „29. новембар“ некадашњи празник државности, тзв. „Дан републике“, дан када је од стране комунистичких бандита револуционара уз помоћ крвавог терора проглашена Титова ФНРЈ, тј. дан када је разбојнички укинута монархија. Такође, поглавари БП су редовни гости на пријемима у Француској амбасади поводом француског дана државности, гнусног револуционарног празника Дана републике (пада Бастиље).

Патријарх Иринеј на пријему у Француској амбасади у Београду поводом француског државног празника - Дана републике, честита празник  француском амбасадору Франсоа Денију

Каква Црква, такав и престолонаследник. А ако су национална Црква и легитимни престолонаследник републиканци или у најбољу руку псеудомонархисти који се залажу за уставну и парламентарну псеудо монархију онда ми српски светосавски монархисти немамо ништа заједничко са њима и њиховим антимонархистичким позицијама и празницима.

Наша нововековна кнежевина и краљевина може се делимично ослонити само на три кратка периода самодржавне власти, а то су: период послеустаничке тврде вождовске и домаћинске власти књаза Милоша, период самодржавне власти кнеза Михаила Обреновића и краља Александра Обреновића који су обојица били противници либералних демократских устава, због чега су од јудеомасонерије, морали бити уклоњени као они који задржавају прогрес тајне безакоња (2 Сол. 2,7). 

Ми, као светосавски монархисти можемо прослављати само ове периоде владавине Обреновића који су се кроз густе и тамне облаке разноразних устава, народних скупштина, демократије и партијашења пробијали као зрачци животворне самодржавне светлости. Управо ови, на жалост, кратки али светли покушаји успостављања богоустановљеног државног уређења, дају нам снаге да се боримо и изборимо за што доследније испуњење хришћанског и светосавског завета наших светих предака, светог православног самодржавља.

На крају крајева, ако треба неки датум прогласити даном државности, онда је то свакако Спасовдан 1221. године, црквено-државни Сабор у Жичи када је свети Сава прокламовао Српски Синодик Православља (уз Законоправило, најзначајнији и једини прави светосавски и свесрпски устав), када је новоизабране епископе упутио у Српске земље и када је брата Стефана крунисао за ПРВОВЕНЧАНОГ КРАЉА свих Српских и Поморских земаља.

Иако неуспео, Сретењски или Први српски устанак кога је предводио вожд Карађорђе из 1804. треба да се слави као знаменити дан сећања на први свенародни устанак који је свакако био значајан корак на путу ослобођење од Турског ропства, али никако не као дан државности. 

Празник нововековне српске државност ако се држимо не баш логичне традиције везивања обнове државности за почетак устанка, свакако припада једанаестом априлу, када је на Цвети 1815. у Такову Милош Велики подигао и успешно извео Други српски устанак који је Србији отворио врата слободе. 

Ипак, најприкладнији датум празновања нововековне државности Србије требао би бити шести март 1882. дан када је проглашена Краљевина Србија на челу са Миланом Обреновићем, првим нововековним краљем Србије.