петак, 17. фебруар 2017.

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ И ГВОЗДЕНА ГАРДА


Димитрије Љотић је са пажњом пратио прилике у Румунији. У спољнополитичком прегледу Билтена, редовно се освртао на ситуацију у овој, нама суседној земљи. Као и све друго и ово је посматрао и коментарисао са хришћанског, органског становишта.
У Румунији годинама владају режими корупције, тврди Љотић. Корупција је до те мере зацарила, да је постала општа национална атмосфера. Управо против таквог духа је устала Гвоздена гарда и повела "мученичку и величанствену борбу" за препород румунског народа.

"Круна је покушала нешто да промени: избори су се низали, политичари су дефиловали, владе се смењивале, мењали се устав и закони, али је Румунија тонула све дубље, јер како каже Љотић "све ако промениш, а дух ако остане, ништа није промењено." Он је сматрао да нови дух, дух промене, носе управо Гвоздена гарда и њен вођа.

Љотић је поштовао Кодреануа као родољубивог и дубоко религиозног човека као непоколебљивог борца за нову Румунију. Сматрао је да је Гарда "на правом, снажном и здравом духу изградила своја политичка и привредна гледишта". Поздрављао је њихов хришћански карактер, њихову борбу против корупције, комунизма, против међународног капитала, а за праву народну привреду.

Димитрије Љотић је у својим текстовима стално истицао потребу постојања одушевљења као основног чиниоца за успех било ког подухвата. Управо из тог разлога је ценио Легију јер је "успела да улије својим члановима одушевљење, јунаштво и самопрегоревање".

Међутим, њеном деловању је налазио и озбиљне замерке. Пре свега је осуђивао пут убистава и атентата којим је Гарда у једном тренутку кренула. Сматрао је да насиље рађа насиље, и да ко се мача лати, од мача ће и страдати. Друга ствар која му је сметала је спољнополитичка орјентација Легије - њен антисловенски и прогермански карактер. Био је свестан свих негативних ствари које су Легију окруживале, али и оних других:" градилачких, апостолских, хришћанских. Она је уносила одушевљење у устајалу и смрдљиву бару румунског јавног живота."

Љотић је сматрао да је главни кривац за стање у Румунуји, Краљ Карол, јер није радио онако како је његова домаћинска дужност налагала. Он критикује његове потезе и каже да је морао бити самокритичан и увидети све своје грешке, како у приватном, тако и у јавном животу. Уместо тога отиснуо се путем безакоња. Гарду је стављао ван закона, крваво гонио, а њеног вођу убио као најобичнијег зликовца, правдајући то "провидном неистином" као што је покушај бекства.

Љотић верује да је до компромиса између Круне и Гарде, морало доћи много раније. "Место тога, отишло се у крваво, безаконо клање и убијање, које дух и мисао Гвоздене гарде нису могли убити, које је њеном Капетану дало мученичи ореол, у души румунског сељака, склоног мистици, - и на крају довели Круну да сад са тако окрвављеном Гвозденом гардом, прави компромис."

"Румунија није имала другог пута осим пута Гвоздене гарде", закључује Љотић. Међутим Краљу Каролу је "пут расула, пут корупције, пут кукавиштва био сто пута милији од чистог и јуначког пута Капетана Корнелија Зелеа Кодреануа".


Милош Бунић, ''Нова Искра'' бр. 77.  Београд, фебруар 2005.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.