уторак, 21. фебруар 2017.

ВИТЕЗОВИ ТРНОВОГ ВЕНЦА


ЛЕДЕНИ ПОХОД – ПОЧЕТАК БОРБЕ ПРОТИВ БОЉШЕВИЗМА
22. фебруар - 13. Мај, 1918. год.

Ледени поход се одиграо у време најтрагичнијих дана после Октобарске револуције, распада царске Русије, велике свенародне смутње и почетка крвавог грађанског рата. Један део распаднуте имперске армије се самоорганизовао у Добровољце који су се убрзо прозвали Белима или Белогардејцима, и повео непомирљиву борбу за заштиту Цркве и Отаџбине нападнутих и оскрнављених од стране безбожних бољшевика.
Главнина тек формиране Добровољачке армије са командом налазила се у градовима Ростову на Дону и Новочеркаску које је Црвена револуционарна армија почела опкољавати. Уз велике губитке Бели су јуначки пружали отпор црвеноармејцима али је одбрана ускоро постала немогућа услед војне и бројчане надмоћи бољшевика. Генерал Корнилов је донео одлуку о напуштању Дона и то усиљеним маршем у правцу југа, ка Екатеринодару ради сједињења Добровољачке армије са кубанским белим одредима.


„Док је живота, док је снаге, није све изгубљено! Видеће „бакљу“, слабо треперећу, чуће глас, који зове у борбу – они, који се још нису пробудили...“

Генерал Деникин

Поход је био први велики војни маневар Беле Добровољачке армије, која се налазила у фази формирања, под командом генерала Маркова, Корнилова, Алексејева и Деникина.

Команда Добровољачке армије, генерали: Марков, Деникин, Алексејев
Добровољачку армију су сачињавали царски официри од пуковника до потпоручника (њих око 2000), редовна војска међу којом су многи били из редова јункера и кадета, питомаца царских војних училишта, добровољци, медицинско особље, укупно око 4000 војника и не мали број цивила избеглица, који су се спасавали од долазећег бољшевичког терора.



Војска се постојано налазила у борбеним сукобима са бољшевицима, чији је број стално растао, у исто време када је походника било сваким даном све мање. Међутим, победе походника ређале су се дан за даном. То је било условљено нарочитом ситуацијом малобројности људства и немогућности повлачења, које би свакако водило у сигурну смрт. Добровољци су у таквим отежаним условима смислили посебну тактику. Њен основ се састојао из убеђења да услед бројне надмоћи непријатеља и оскудице у муницији треба ићи само у напад. Та тактика је ушла у срж добровољачке Беле армије. Они су само нападали. Колико год је непријатељ био бројчано надмоћнији, он никада није издржао нападе походника.



Током овог похода дошло је до наглог погоршања временских прилика: ледена киша, спуштање температуре на 20 степени испод нуле, снежна олуја, дубоки снег... Шињеле и одела натопљене водом, лед је претварао у камен. Људи и коњи били су прекривени леденом кором коју су разбијали бајонетима, чинило се да су сви промрзли до самих костију, кретање је било веома отежано. Чак и у оваквим тешким условима борбена дејства нису престајала. Због тога је овај марш који се кретао и борио по ледом окованој степи прозван Ледени поход.

Коначни сусрет са кубанским белим одредима десетковане походнике је освежио како морално, у оружју и муницији тако и у људству. Број Беле армије се попео на 6000 бајонета.
У неуспелом покушају ослобођења кубањске престонице Екатеринодара, коју су у међувремену заузели црвеноармејци, при којем су Бели претрпели велике губитке, погинуо је чувени генерал Корнилов, док је команду преузео генерал Деникин који је преосталу Белу армију успео извући из окружења много пута надмоћнијих црвеноармејаца. У овим биткама нарочито се истакао генерал Марков и његов официрски пук који је уз незапамћену храброст ликвидирао црвеноармејски оклопни воз и на такав начин омогућио безбедан прелазак преко пруге штаба, рањеника и артиљерије. У јуну месецу исте године, генерал Деникин повео је Други Кубањски поход у којем је од црвених ослобођен Екатеринодар.


„По непрегледним степама Дона и Кубања корачала је Добровољачка армија – малобројна, растргана, гоњена, опкољена – као симбол прогоњене Русије и руске државности.“
 Генерал Деникин  

Ледени поход је стеченим искуством створио борбену традицију да је могуће борити се и побеђивати при неравноправном односу снага, у тешким условима и у ситуацијама које се чине безизлазним.
Ледени поход и његова незалазна слава значајан је због тога што  је пробудио многе до тада инертне официре, војнике и козаке да се придруже Белом отпору, тако да се после њега број добровољаца драстично повећавао и може се рећи да је Ледени поход формирао кичму будућих Оружаних снага антибољшевичког отпора Беле армије.
Ледени поход је постао легенда Белог покрета како за време грађанског рата, тако и послератне Беле емиграције.

Осим Кубањског Леденог похода било је још неколико сличних маневара, те се зато он назива првим, а његови учесници ветерани, првопоходницима.

У емиграцији је по завршетку грађанског рата, основан „Савез Првопоходника“ који се између осталог бавио издавањем часописа „Првопоходник“. Центар Савеза се налазио у Београду, у краљевини Југославији и касније у Недићевој Србији. После Другог светског рата, Центар Савеза је премештен у САД.

Генерал Деникин је 1918. године установио медаљу – споменицу за све учеснике Леденог похода, која је постала једна од најпоштованијих медаља у Белој армији.

Медаља споменице Леденог похода која краси заглавље нашег сајта БРПАБ

Медаља је додељивана на Георгијевској (за оне који су учествовали у борбеним дејствима) и Владимирској (за оне учеснике похода који нису учествовали у борбеним дејствима) ленти. Медаља направљена од сребра представљала је трнов венац у који је постављен мач са рукохватом на доле. Свака медаља је била нумерисана. Медаља са нумерацијом 1 постхумно је додељена генералу Корнилову. Направљено је 5000 медаља од којих су 400 остали недодељене. Недодељене медаље су утопљене у Дунав 1944. године у време евакуације Главног одбора Савеза учесника Леденог похода из Београда пре него што га је окупирала Црвена армија.


Преживели руски бели емигранати носиоци споменице Леденог похода били су верна чеда Руске Заграничне Цркве, заклети монархисти и непомирљиви противници бољшевизма. Током Другог светског рата махом су учествовали на страни Немачке оружане силе у борби против Совјетског Савеза. Првопоходници су и међу немцима били веома поштовани као првоборци антикомунистичке борбе.

Првопоходник, носилац споменице Леденог похода генерал Вјачеслав Григоријевич Науменко, током Другог светског рата кога су првопоходници сматрали наставком Руског грађанског рата против бољшевизма
Првопоходник, носилац споменице Леденог похода Петар Алексејевич Кадушкин, током Другог светског рата један од команданата Козачког корпуса при Вермахту

Првопоходник, носилац споменице Леденог похода, Владимир Иванович Третјаков, 
За време Другог светског рата командир I батаљона, I пука Руског заштитног корпуса у Србији

Нека је слава и вечан помен христољубивом војинству 
див-јунацима учесницима
 Првог Кубањског ЛЕДЕНОГ ПОХОДА!

ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.