среда, 08. март 2017.

8. МАРТ И АМАНОВЕ УШИ


Комунистичко - јеврејска позадина 
езотеричног феминистичког празника

8. март је политички комунистички празник којег је установио револуционарни међународни олош, комунисткиња, феминистикиња, суфражеткиња, бораца за еманципацију жена, које су имале за циљ испуњење једног од главних постулата марксистичке доктрине - уништење патриархалне породице и традиционалног обрасца жене као мајке, супруге и домаћице, стуба хришћанске породице и хришћанских породичних вредности, које су уједно и стуб хришћанског друштва и хришћанске државности.
О томе нам сведоче пароле исписане на осмомартовским разгледницама милитантних феминисткиња: „Осми март је дан побуне радних жена против кухињске робије“ или „Реци не угњетавању и празнини духа рада у домаћинству“. Идејни творац овог празника је функционерка комунистичке партије Немачке, истакнута делатница комунистичке Интернационале, предводник милитанног феминистичког активизма Клара (Ајснер) Цеткин, Лењинова сарадница која је умрла тридесетих година у Совјетском Савезу и сахрањена надомак Лењиновог маузолеја.

Имајући у виду огољени комунистички, феминистички и антипородични смисао овог празника који сваком здравомислећем србину и српкињи антикомунисти неће допустити да га на било какав начин обележева и слави, поставља се питање који је разлог узимања баш тог датума као празника међународног дана жене? Зашто се празник феминизма прославља баш 8. марта?   

Разлог избора датума никада није обелодањен. Ни званична историографија ни грађанско предање овај датум не повезују ни са једним догађајем одиграним у прошлости на овај датум. Није ли чудно да се неки празнични датум прославља без икаквог појма о разлогу или мотиву избора баш тог одређеног датума? Не даје ли то повода за сумњу да званице оваквог мистичног празника обманути празнују једно, а организатори прослављају нешто сасвим друго? Зашто су организатори решили да не објаве разлог своје радости? 8. март свакако спада међу ретке широко друштвено прихваћене празнике који се могу сврстати у езотеричне.
Да ли је истина и то да је 8. март, међународни дан жена? Жене живе у свим земљама, 8. март је на државном нивоу прослављан само у СССР-у, његовим сателитима и у СФР Југославији. Ово показује да овај дан није посвећен међународној обичној жени него жени са посебним особинама које се баш нису једнако вредновале у другим земљама у којима није спроведена крвава комунистичка револуција. Из овога се може закључити да 8. март симболизује дан жене револуционарке. Разумљива је потреба револуционарних покрета да постављају своје празнике уместо традиционално-националних и црквених празника. Разумљива је идеја револуционара да ободре и почаствују своје идеолошке саборце, нарочито када је у питању увлачење у револуционарну борбу не само радника мушкараца, него и жена, давајући им сопствени покрет, пароле и свој празник. Ипак, остаје питање са почетка зашто је одређен баш овај датум? Ко је од бораца за права жена на тај дан добио отказ? Да ли је неко тада осуђен на робију? Или се можда неко од лидера покрета за еманципацију жена родио на тај датум? Одговора нема.
Значи, да мотиви за одабир овог датума нису ни социјални нити историјски. У избору овог конкретног датума крије се нешто езотерично, лично. Шта је у том датуму било тако драго лидерима револуционарног покрета са почетка 20. века? Ако су мотиви били лични, значи требамо да се позабавимо личностима. Опште је познато да је организаторе и лидере револуције Европе и будућег СССР-а повезивало не само чланство у партији револуционара и оданост идејама Интернационале, него и етничко сродство. Интернационала је најчешће бивала мононационала. Ово је непобитна чињеница, без које се не може објективно разматрати историја револуционарног покрета у Европи XIX-XX века. Конкретно, људи који су пореклом јевреји подигли су народе на борбу против „тиранског света“ позивајући их на његово уништење до темеља. Имајући ово у виду, покушајмо се саживети са овим људима. Замислите себе на месту Јеврејке Кларе (Ајснер) Цеткин, особе која је идејни творац овог женског празника. Дошла вам је на памет величанствена идеја да организујете женски револуционарни покрет, који ће користити женску енергију у борби против „експолоататора“ и ради консолидације и пропаганде тог покрета потребан вама је симболичан дан жене револуционарке. Ком датуму би дали такво узвишено значење? Као што је познато, револуција живи прожета псеудорелигиозним патосом и митологијом. Садашњим догађајима се мора дати неки образац, архетип, прослављен у давности, јер се од давнина подражава неком обрасцу. Митостваралачки инстикт револуције морао је поставити питање овако: Да ли је у историји било жене, која је подигла народ на борбу са тиранијом и ослобођење и да ли је у томе успела? Француз, енглез или немац би се при таквом питању одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара је јеврејка и за њу су биле потпуно природне асоцијације везане за њен народ – празник Пурим. Он се празнује на преласку зиме у пролеће (по јудејском лунарном календару празновање Пурима је покретно). Те године када је Клара донела одлуку о празновању „Међународног дана жена“, празник Пурим је пао 8. марта. Мењати сваке године датум празника револуционарки се чинило непрактично и сувише отворено: било би и сувише приметно да се слави јудејски празник Пурим. Због тога је решено да празник жене револуционарке буде фиксиран за 8. март, независно од лунарних циклуса и да се на такав начин избегне директно повезивање са празником Пурим. Тако је отпочело празновање Жене – ратнице, предводнице, ослободитељке, прослављање Јеврејке Јестире. Чак и овакав мотив узет за празновање празника жена не би био споран да се овде ради о сећању на неку битку или извојевану победу. Јудејски Пурим је толико специфичан и у најмању руку контраверзан да ни један савремени народ не прославља такву врсту догађаја из своје историје. То је потпуно нерелигиозни празник. Није везан ни за један религиозни догађај. О чему се ту заправо ради? Вавилонско ропство јевреја се завршило. Сви који су желели, било им је омогућено да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је број јевреја који желе повратак у своју домовину значајно мањи од очекиваног. Код многих јевреја у Вавилону послови су цветали, због тога нису хтели напуштати своје домове, трговачке везе и изгубити добре стабилне услове живота у замену за неизвесност која их чека као повратнике у домовину. Хиљаде јеврејских породица, које су постајеле све моћније и утицајније, остало је да живи у персијским градовима, далеко од било каквих услова ропског живота. Новонастала ситуација је зачудила и саме персијанце. Гледајући около, више нису могли разумети ко је кога окупирао. Да ли су персијанци покорили Јерусалим или су јевреји заузели Вавилон? Како је уобичајено у таквим кризним ситуацијама везаним за националну безбедност државе, одани цару, персијски царски министар Аман саветовао је цара Артаксеркса (V век пре Рођења Христовог) да обрати пажњу на надолазећу опасност од јеврејског становништва. Реакција цара је за то незнабожачко време била тако типична: истребити све јевреје. За овакву одлуку цара сазнала је његова жена Јестира. Цар до тада није знао ко је она по националности. Јестира је користећи свој не мали утицај, успела да од њега добије обећање: Ако ме волиш? значи да волиш оне, које ја волим? значи, ти волиш мој народ? значи, ти мрзиш оне, који мрзе мене? значи, мрзиш оне који мрзе мој народ? Онда дај на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље, које сматраш твојим непријатељима! И Артаксеркс, без посебног премишљања одговара позитивно на сва њена питања, и са чудом открива, да се сагласио са уништењем свих непријатеља њему мрских јевреја. Током 13. Адара, који по јеврејском календару пада почетком марта, док су се сами персијанци спремали за обрачун са јеврејима по свим градовима царства стигла је потпуно другачија царска наредба. Наиме, десило се то да је цар дозволио Јестири и њеном брату Мардохеју да саставе царски указ о погромима непријатеља јевреја, поткрепивши то својим царским печатом. Мардохеј је сакупио царске писаре и издиктирао им своју верзију указа која је у царско име послата управницима двадесет седам области Персије. У указу је написано да цар дозвољава јеврејима, који се налазе у градовима и областима Персије да се саберу и истребе све оне који су према њима пројављивали непријатељство, то је подразумевало убијање жена, деце и пљачку имања (Есф.8,8-11). Током два дана погрома побијено је 75.000 персијанаца. Комплетна народна елита. Министар Аман је био јавно обешен са својих десеторо деце. Судбина персијског царства је била запечаћена. Поставља се етичко питање како је могуће да један народ током хиљада година прославља овакав празник? Нема народа на земљи који са весељем прославља масовна убиства. Разумели би празник у част војне победе који слави победу једне од две у рату сукобљене стране, то би био херојски и частан празник. Али овде се слави дан погрома беспомоћних људи? Како се може славити дан убиства хиљаде деце? И како је могуће говорити о „веселом празнику Пурима“? А празник је тај за јевреје веома весео. 


Празнична трпеза обавезно садржи пирошке које се називају „Аманове уши“. Замислите, патетичну породичну слику, где родитељ, од алкохола више не разликује Амана од Мардохеја и који нуди деци укусне делове тела њихових непријатеља?

То је једини дан, током којег трезвени и педантни Талмуд налаже опијање: „После подне се једе празнична трпеза и пију алкохолна пића, док се не престану разликовати речи „проклети Аман“ и „благословени Мардохеј“ (Сидур, шаареј тфила). Празнична трпеза обавезно садржи пирошке које се називају „Аманове уши“. Замислите, патетичну породичну слику, где родитељ, од алкохола више не разликује Амана од Мардохеја и који нуди деци укусне делове тела њихових непријатеља? Тај празник је међу јеврејима најпоштованији. Талмуд каже: „постоји мишљење, да када све књиге пророка буду заборављене, књига Јестире неће бити никада заборављена, а празник Пурим се никада неће престати славити“ (исто). 

Да ли је случајно што је од стране јеврејских револуционарних вођа, женски револуционарни покрет доведен у везу са Јеврејком Јестиром и њеним "подвигом", а 8. март изабран као дан који се повезује са прославом Пурима? Вође Интернационале су хтеле поручити свим народима света, да преко Пурима и Јестире, тј. еманциповане жене револуционарке прижељкују истребљење својих непријатеља. А, ко су ти непријатељи у очима јевреја? Зар само сународници несрећног Амана? У средњовековном „Диспуту Нахманиди“ јевреји тумаче псалам „Рече Господ Господу моме: седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“. Јевреји сматрају да се овде ради о Месији. И доносе појашњење: „Бог који ће помагати месији, док не положи све народе за подножје ногу његових, јер су сви они његови непријатељи – они га поробљују, одричу његов долазак и власт, а неки од њих су створили другог месију“ (Диспут, Нихманида). Дакле, у историји јеврејске мисли постоји непрекинут континуитет, који сматра, да су сви народи – јеврејски непријатељи. Догађаји које прославља Пурим су образац како се поступа са тим непријатељима. Ово открива сву чудовишност овог „веселог празника“: са покољења на покољење он ствара модел односа према онима, које јевреји једном прогласе својим непријатељиме. Ова старозаветна крвожедност код јевреја није доживела преображај. Те норме живе и данас. Архетип није замењен. Заиста, демонтирањем староставног патриархалног поретка и хришћанских породичних вредности, под видом права и еманципације жена, јевреји су успели да до крајности дестабилизују и ослабе своје непријатеље, њихова друштва и државе и да их на такав начин припреме за коначно решење гојског питања.

Постоји још један аспекат значења овог празника, а то је „случајно“ поклапање са 8. мартом 1917. године, даном када је подигнута фебруарска револуција у Русији (23. фебруара, по новом календару је 8. март), даном свргавања царске самодржавне власти. Дакле, на празник Пурим Русија је доживела смртоносни погром или тачније истински хипер холокауст у коме је побијено око 60 милиона православних руса на челу са царем Николајем и његовом породицом, а носиоци руске револуције јевреји доживели су такво ослобођење услед кога су могли усхићено изјавити да пад царизма у Русији за јеврејски народ има  већи значај него његово избављење од египатског ропства. Тако се честитање 8. марта може тумачити и као честитање дана разорења царске православне Русије.

Дакле, србима хришћанима и монархистима не доликује да славе феминистички празник међународног комунистичког олоша, нити да прославља јеврејски празник Пурим, без обзира под каквим именом се он подмеће, а најмање треба да слави дан укидиња самодржавне власти и хипер холокауста над православним руским народом.

БРПАБ анти честитка за 8. март
ДОЛЕ ГНУСНИ КОМУНО-ЈУДЕО-ФЕМИНИСТИЧКИ ПРАЗНИК 8. МАРТ!

Онај ко заиста хоће да као знак пажње и поштовања честита својим мајкама, супругама, сестрама или пријатељицама истински дан жена, нека то уради на недељу жена мироносица, трећу недељу по празнику Васкрсења Христовог.

2 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Као међународни дан жена, осми март (по први пут тачно одређени датум), прихваћен је 1917. године. Раније је први национални Дан жена обиљежен је 28. фебруара 1909. у САД. Прво обележавање које је иницирала Цеткинова било је 18. марта 1911. у Аустрији, Њемачкој, Швајцарској и Данској.
    Wednesday, March 07, 13th of Adar, 5677

    3/7/1917 Wed, 13th of Adar, 5677

    3/7/1917 Wed, Ta'anit Esther

    3/7/1917 Wed, Erev Purim

    Thursday, March 08, 14th of Adar, 5677

    3/8/1917 Thu, 14th of Adar, 5677

    3/8/1917 Thu, Purim

    Friday, March 09, 15th of Adar, 5677

    3/9/1917 Fri, 15th of Adar, 5677

    3/9/1917 Fri, Shushan Purim

    Дакле уклапа се, осим што Цеткинова ту нема директну везу

    ОдговориИзбриши

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.