СРБИЈИ ЈЕ ПОТРЕБАН ПРАВОСЛАВНИ ФРАНКО

Често, ми, национал-монархисти можемо чути незамисливу бесмислицу, да самодржавље (аутократску хришћанску монархију) не треба у Србији успостављати, док народ сам то не пожели и прихвати. Човек који тако расуђује усваја онај суштински демократски, антихришћански начин размишљања да је народ извор идеологије, и да има ту моћ да је обликује.

Извините, да ли је народ створио хришћанство? Је ли народ себи написао десет заповести? Да ли је можда руски народ одлучио да се крсти у Дњепру, и да поруши пређашње идоле? Да ли је српски народ створио самосталну српску државу и самосталну српску цркву? Да ли је народ изагнао и истребио из своје средине духовну кугу богумилске јереси? Народ је у својој основној маси човечија глина. И тој глини дају облик само малобројни, они који имају власт да уче и наређују. Идеја се народу даје. Народ  се у идеју убеђује са врха, и тек после тога постаје њеним носиоцем. Дакле, идеја не произилази из народа. Народ је сам по себи збир осредњих огреховљених људи, који сам по себи не може ништа добро изнедрити. Народ је способан да за час извитопери идеју, прихвати празноверје, падне у разврат и идолопоконство. Стародревни принцип „хлеба и игара“ описује сву аксиолошку суштину народа и друштва. Без идеје, инспирисане свише, сваки народ је просто речено животињско стадо које воли да ждере и да се весели.

И због тога чекати, да се народ одлучи за прихватање монархије, и да монархија треба да зависи од народне воље, не само да је глупост, него је и злонамерно подривање српског духовно-националног неимарства. За шта се српски народ може определити, када га свим расположивим средствима свакодневно, већ деценијама маринирају у бљувотини састављеној од комунизма, либерализма, демократије, југоносталгије, лажног националног поноса и секуларног хуманизма?

Шта се у том случају може урадити? Да проповедамо по улицама народним масама, и чекамо, да се друштво постепено преваспита? То је пут очајног маргинализма. Тако нешто није никада функционисало, осим ако не говоримо о марксистичком распиривању народног незадовољства. Проповед и индоктринација имају перспективу само онда када су њихов циљ елите. Чак је и хришћанство изашло на институционалну површину тек када се идеја пробила међу патриције, и на крају у саму царску породицу. Српска идеја ће завладати Србијом тек онда, када се промени елита. Како се то може остварити?

Најкомпликованији али безболан пут је долажење разуму актуелне власти, што се чини заиста крајње фантастичним и готово немогућим. У Србији су на власти демократе, деца комуниста, бивши комунисти или маскирани комунисти толико далеки од разумевања историјске мисије српског народа, да својом духовном отупелошћу изазивају колико смеха толико и гнева. И на крају крајева ко им уопште може прићи? Требало би то да буде Патријарх, јер би уста Првопастира требала говорити државотворним духом поглавара древности, великим прегаоцима хришћанске цивилизације, гласом Светог Саве и патријарха-мученика Варнаве. Али авај, код нас још увек гласа такве духовне власти и силе нема.

Други пут: путем демократских избора постепено замењивање власти нормалним српским људима, њена асимилација. То је свакако дугорочан, постепен и сложен процес. Међутим, код нас није формиран алтернативни српски центар, који може изнедрити своје људе и естаблишмент. Расути конгломерат малих националних кружока који тренутно постоје, који често међусобно не сарађују и једни другима конкуришу, не може се сматрати таквим центром. Зато је крајње важно не само да се они међусобно зближе, него и да се формира јединствена структура свих оних који стоје иза основних национал-монархистичких принципа и држе се идентичне доктрине, чији ће носиоци бити у стању да смене актуелни естаблишмент. О томе, шта би нам помогло да формирамо једну такву структуру биће речи ниже.

Трећи пут – најтрагичнији али наједноставнији пут, на кога ми, у складу са законима Републике Србије, не смемо да позивамо. Тај пут је уклањање актуелне власти, и њена замена новим српским људима. Такву опцију је могуће остварити уз два услова: ако дође до слабљења демократског режима услед великих глобалних геополитичких потреса, и уз формирање јединственог српског центра, који би био способан да ухвати падајућу заставу српске државности из узурпаторских руку које је испуштају. Како је већ речено, српског центра нема, али баш у време великих потреса и криза, он се може оформити, и то око неке харизматичне личности, око хероја, ратног вожда или духовног лица. Ко ће то бити? Господ ће показати. Србија, у овом случају, мора изнедрити свог, православног генерала Франка, који ће левичаре, либерале и демократе послати на историјску депонију и својом ауторитативном влашћу постепено деконтаминисати и култивисати народ како би се вратио својим коренима и својим вековечним вредностима Крста и Круне.

Што се тиче народа, он је такав, да га после вишемесечног телевизијског маратона на тему српске идеје, више нико неће моћи препознати. Цела Србија ће се испунити оданим монархистима и верним православцима. Изрекламирајмо са укусом Монархију и Цркву, и наш народ ће их страсно заволети. И не бринимо се што ће та љубав бити површна, зато што је љубав народа по дефиницији површна. У недељу – „Осана“, а у петак – „Распни!“. Само једно је важно - идеологија елите!

А седети и чекати, да народ сам по себи сазри, самоиницијативно поврати изгубљене вредности хришћанског духа и морала и на тим основама прихвати монархију, може бити став само офуцаног латентног демократе, у најпежуративнијем смислу те речи. Зато је неизоставно потребно да се национал-монархисти организују и структуишу. Да свежом крвљу допуне постојеће монархистичке кружоке и национално орјентисане организације, да се међусобно договарају, не осврвћући се на мизерне програмске разлике и сопствене амбиције. Ни једна, па била она и идеолошки најдоследнија организација, неће постићи ништа, све док је усамљена и малобројна, запамтите то. И на крају, оно најважније, треба положити чврсту наду на Господа нашега Исуса Христа, коме служимо и за кога војујемо. Јер ако Србија не буде хришћанска монархија, а Срби не буду, не некакви грађани, него слуге Христове и поданици Српске Круне, Србије и Српског народа ускоро неће бити.

Више о генаралу Франку ОВДЕ