петак, 17. март 2017.

СРБИЈИ ЈЕ ПОТРЕБАН ПРАВОСЛАВНИ ФРАНКО


Често, ми, национал-монархисти можемо чути незамисливу бесмислицу, да самодржавље (аутократску хришћанску монархију) не треба у Србији успостављати, док народ сам то не пожели и прихвати. Човек који тако расуђује усваја онај суштински демократски, антихришћански начин размишљања да је народ извор идеологије, и да има ту моћ да је обликује.
Извините, да ли је народ створио хришћанство? Је ли народ себи написао десет заповести? Да ли је можда руски народ одлучио да се крсти у Дњепру, и да поруши пређашње идоле? Да ли је српски народ створио самосталну српску државу и самосталну српску цркву? Да ли је народ изагнао и истребио из своје средине духовну кугу богумилске јереси? Народ је у својој основној маси човечија глина. И тој глини дају облик само малобројни, они који имају власт да уче и наређују. Идеја се народу даје. Народ  се у идеју убеђује са врха, и тек после тога постаје њеним носиоцем. Дакле, идеја не произилази из народа. Народ је сам по себи збир осредњих огреховљених људи, који сам по себи не може ништа добро изнедрити. Народ је способан да за час извитопери идеју, прихвати празноверје, падне у разврат и идолопоконство. Стародревни принцип „хлеба и игара“ описује сву аксиолошку суштину народа и друштва. Без идеје, инспирисане свише, сваки народ је просто речено животињско стадо које воли да ждере и да се весели.

И због тога чекати, да се народ одлучи за прихватање монархије, и да монархија треба да зависи од народне воље, не само да је глупост, него је и злонамерно подривање српског духовно-националног неимарства. За шта се српски народ може определити, када га свим расположивим средствима свакодневно, већ деценијама маринирају у бљувотини састављеној од комунизма, либерализма, демократије, југоносталгије, лажног националног поноса и секуларног хуманизма?
Шта се у том случају може урадити? Да проповедамо по улицама народним масама, и чекамо, да се друштво постепено преваспита? То је пут очајног маргинализма. Тако нешто није никада функционисало, осим ако не говоримо о марксистичком распиривању народног незадовољства. Проповед и индоктринација имају перспективу само онда када су њихов циљ елите. Чак је и хришћанство изашло на институционалну површину тек када се идеја пробила међу патриције, и на крају у саму царску породицу. Српска идеја ће завладати Србијом тек онда, када се промени елита. Како се то може остварити?

Најкомпликованији али безболан пут је долажење разуму актуелне власти, што се чини заиста крајње фантастичним и готово немогућим. У Србији су на власти демократе, деца комуниста, бивши комунисти или маскирани комунисти толико далеки од разумевања историјске мисије српског народа, да својом духовном отупелошћу изазивају колико смеха толико и гнева. И на крају крајева ко им уопште може прићи? Требало би то да буде Патријарх, јер би уста Првопастира требала говорити државотворним духом поглавара древности, великим прегаоцима хришћанске цивилизације, гласом Светог Саве и патријарха-мученика Варнаве. Али авај, код нас још увек гласа такве духовне власти и силе нема.

Други пут: путем демократских избора постепено замењивање власти нормалним српским људима, њена асимилација. То је свакако дугорочан, постепен и сложен процес. Међутим, код нас није формиран алтернативни српски центар, који може изнедрити своје људе и естаблишмент. Расути конгломерат малих националних кружока који тренутно постоје, који често међусобно не сарађују и једни другима конкуришу, не може се сматрати таквим центром. Зато је крајње важно не само да се они међусобно зближе, него и да се формира јединствена структура свих оних који стоје иза основних национал-монархистичких принципа и држе се идентичне доктрине, чији ће носиоци бити у стању да смене актуелни естаблишмент. О томе, шта би нам помогло да формирамо једну такву структуру биће речи ниже.

Трећи пут – најтрагичнији али наједноставнији пут, на кога ми, у складу са законима Републике Србије, не смемо да позивамо. Тај пут је уклоњање актуелне власти, и њена замена новим српским људима. Такву опцију је могуће остварити уз два услова: ако дође до слабљења демократског режима услед великих глобалних геополитичких потреса, и уз формирање јединственог српског центра, који би био способан да ухвати падајућу заставу српске државности из узурпаторских руку које је испуштају. Како је већ речено, српског центра нема, али баш у време великих потреса и криза, он се може оформити, и то око неке харизматичне личности, око хероја, ратног вожда или духовног лица. Ко ће то бити? Господ ће показати. Србија, у овом случају, мора изнедрити свог, православног генерала Франка, који ће левичаре, либерале и демократе послати на историјску депонију и својом ауторитативном влашћу постепено деконтаминисати и култивисати народ како би се вратио својим коренима и својим вековечним вредностима Крста и Круне.
Што се тиче народа, он је такав, да га после вишемесечног телевизијског маратона на тему српске идеје, више нико неће моћи препознати. Цела Србија ће се испунити оданим монархистима и верним православцима. Изрекламирајмо са укусом Монархију и Цркву, и наш народ ће их страсно заволети. И не бринимо се што ће та љубав бити површна, зато што је љубав народа по дефиницији површна. У недељу – „Осана“, а у петак – „Распни!“. Само једно је важно - идеологија елите!

А седети и чекати, да народ сам по себи сазри, самоиницијативно поврати изгубљене вредности хришћанског духа и морала и на тим основама прихвати монархију, може бити став само офуцаног латентног демократе, у најпежуративнијем смислу те речи. Зато је неизоставно потребно да се национал-монархисти организују и структуишу. Да свежом крвљу допуне постојеће монархистичке кружоке и национално орјентисане организације, да се међусобно договарају, не осврвћући се на мизерне програмске разлике и сопствене амбиције. Ни једна, па била она и идеолошки најдоследнија организација, неће постићи ништа, све док је усамљена и малобројна, запамтите то. И на крају, оно најважније, треба положити чврсту наду на Господа нашега Исуса Христа, коме служимо и за кога војујемо. Јер ако Србија не буде хришћанска монархија, а Срби не буду, не некакви грађани, него слуге Христове и поданици Српске Круне, Србије и Српског народа ускоро неће бити.

Више о генаралу Франку ОВДЕ 

2 коментара:

  1. Свака част. Потпуно се слажем са оваквим размишљањем.
    Наравно да би дошло до промена власти у Србији, треба да имамо алтернативни србски центар, односно национал-патриотску организацију, која би окупила националисте и и искрене родољубе, али такву организацију немамо, а ево зашто немамо.
    Морамо погледати истини у очи и признати да је Србија окупирана од стране Јевреја-циониста, који владају уз помоћ масона и домаћих издајника. У плану Јевреја за нас тзв Словене, пише да ће финансирати разне организације које ће њима служити, а сваки национални покрет биће угушен огњем и мачем.Национал-патриотске странке у Србији не гуше Јевреји већ њихове слуге у Србији, које су на власти и у државним службама безбедности. Немамо национал-патриотску странку, јер режим који су на власти у Србији у последњих 73 године, не дозвљавају формирање националних странака у Србији. Све странке у Србији, које су данас на политичкој сцени, формиране су од стране државних служби. Па чак и кад би те тзв патриотске странке, формиране од државних служби, као што су СРС, СПО или Двери, ојачале и привукле већи број патриота, наређивана је деоба тих странака. Само из ове три странке формирано је неколико мањих лажних патриотских странака, као што су Заветници, Трећа Србија итд.
    Да би формирали србски алтернативни центар односно национал-патриотску организацију,морамо се сукобити са два проблема. Први пр0блем су државне службе које служе режимима, масонима и Јеврејима ционистима и оне неће дозволити формирање правог нациомалног покрета у Србији. УДБа, ДБ или БиА, све једно како се зове, уцењиваће чланове таквог патриотског покрета или ће убацити своје нељуде који ће шпијунирати и растурити покрет.
    Други проблем је финансијске природе, јер више немамо искрених патриота-националиста који имају новац и желе да финансирају национални покрет, као што је био преварени Војвода Ђујић који је веровао да је Шешељ националиста,али није знао да је и њега потурила државна служба безбедности.
    И ако сам учесник православних литија, са којима покушавамо да улицама проповедамо народним масама, односно да их позивамо да се врате својој вери и традицији, потпуно се слажем да се народ пре може променити са врха, односно са власти. Кад би имали православног владара, сви Срби (или бар велика већина) кренула би за њим и цркве би биле поново пуне, али из споменутог разлога у оваквим условима је не могуће поставити православног владара а и монарха, зато нам једино преостаје улица да покушамо бар улицом да народ опомено и позовемо да се врати вери и традицији, а ове православне литије које крећу испред Владе сваке суботе у 15 и 30 ите како иду на живце властима, а и свештенству, које не ради у интересу народа. Како је говворио и патријарх Павле "Чинимо, оно што можемо", не вреди нам да седимо и да чекамо да се појаве поштене и искрене патриоте и организације, изађимо бар на улицу и бар мирним протестима и литијама покажимо да у Србији нису сви клонили духом и да у Србији још увек има Срба православаца, који виде које и какво зло влада Србијом.
    Сви медији су под контролом режима, тако да народ може да види и да зна само оно што одговара режиму и глобалистима-Јеврејима. Јевреји мисле и тврде да је њихова власт не оборива, јер је тајна. Они тајно владају и стоје иза сваке власти у целом свету. Рушимо тајну Јевреја да они владају, ширењем истине о њима. Ово мало интернета што имамо није довољно, јер већина Срба не користи интернет, а оно мало што користи, користи раде забаве, а пошто су нам медији блокирани једино нам опет остаје само улица.
    Наравно да треба радити на стварању национал-патриотског покрета-странке, али то може да ради ко има финансијска средства.
    Сигурно је да је за Србију најбоље решење монархија, али треба добро размотрити питање, ко треба да буде наследник србске круне, јер тренутни самопрозвани предстолонаследник, нити заслужује нити има право наследства круне.
    С вером у Бога за часни крст и слободу златну.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Одлична анализа трагичне ситуације у којој се нашао наш народ после WW2. Улични активизам је неопходан (између осталог и литије) али се мора искоренити код појединих група и појединаца умишљена самоправедност и изолационизам, као што је то случај код монаха Антонија. Националне снаге које нису под утицајем главнотоковских удбашких патриотских организација морају наћи свој МОДУС ВИВЕНДИ, како по питању идеолошких и организационих разлика и несугласица, тако и по питању црквеном, нарочито када су у питању разне "деноминације" Српске Цркве, а то су антиекуменисти, борци изнутра - официјалци, артемијевци, Слободна СПЦ (дијаспора) и акакијевци. Све су то честити срби, светосавци, борци Христови који су по својој савести изабрали начин борбе против антихристовог система, у њему или ван њега, јер је официјелна Београдска патријаршија очигледно у том систему и можда је чак и један од кључних, ако не кочничара, а онда сигурно скретничара борбене снаге за духовно-национални препород Српства.

      Избриши

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.