Руска прошлост – европска будућност?

Стогодишњица Фебруарске револуције у Русији некако се неприметно надвила над нама, и пролази, што је карактеристично, такође неприметно. Слом хиљадугодишње државности слабо заокупља пажњу руских писаца и публициста, а о неруским, кад ствари већ тако стоје, да и не говоримо. И у Летонији би по свему судећи ова тема могла да се заобиђе, да нема једне нијансе: вирус који је својевремено разрушио Руско царство, сасвим је у стању да разбије и савремену Европу. Највероватније да је и времена за размишљање остало мало.

Свима нама – или у крајњој линији онима од нас који су толико дрски да себе уброје међу образоване људе – познат је стандардни списак разлога којима се објашњава избијање Фебруарске револуције 1917. године. Одсуство уставних слобода и устава, парламентарног заступања, питање власништва над земљом, национално питање... Одсуство жеље последњег Цара да било шта промени... Пошто су се, као резултат свега тога, народне масе подигле и размахнуле – монархија је пала. Такорећи из објективних разлога.   

Но, приликом пажљивијег разматрања постаје очигледно да сви ови „објективни разлози“ немају отприлике никаквог додира са реалношћу.

Као прво, уопште није  народ свргнуо монархију. Такозвана Фебруарска револуција извршена је по сценарију класичног дворског преврата, развијеног према већ класичним и још од XVIII века познатим схемама више аристократије и других високих чиновника. У томе се састоји суштинска разлика између Фебруара и догађаја из 1905. до 1908. године, који се заиста могу класификовати као револуција.

При томе ова револуција, иако је пропала, донела је одређене и то веома битне резултате. И – већ као друго – на овај или онај начин довела је до решења већине питања набројаних горе, међу „објективним“ разлозима Фебруарске револуције из 1917. године.

Права и слободе? Читав „пакет“ ових слобода био је гарантован Манифестом од 17. октобра 1905. године. Слобода окупљања, слобода речи, слобода савести – све је то већ било дато. И то отприлике на исти начин који се тада могао видети у другим водећим европским државама. Чак се јасно може рећи да реалне слободе таквог нивоа, какав је постојао у периоду од 1905. до 1917. године, у Русији никада није било, ни пре, ни после.    

Устав? Манифест од 17. октобра практично је и представљао Устав. Да, Русија није имала званично издату књижицу са одговарајућим натписом на корицама, али тешко да је њено одсуство нешто мењало. Велика Британија ни дан данас нема Устав у виду једног документа, па ником ништа – некако функционишу.

Парламентарно представништво? Исте 1905. године започела је са радом Државна Дума. Јесте, за њу се може рећи много тога, али она никада није била небитна, нити је њено деловање представљало пуку формалност.

Питање земље? То је већ ближе реалности. Али и ово питање почело је успешно да се решава захваљујући Столипиновој реформи.

Национално питање? У најмању руку, притисак више није био онако јак као на врхунцу политике русификације. Уз то, само по себи ово питање никако није могло да доведе до потпуног слома Руске Империје.

Списак би могао да се продужава, али овде ћемо се зауставити. Долазимо до чудног закључка. Објективних разлога као да нема, а револуција и крах царства који је донела ипак су ту.

"Русија је изгубила једну али одлучујућу битку – битку за умове. Из данашње перспективе то делује апсурдно, али представља чињеницу: крајем XIX века марксизам и социјализам су у Русији представљали апсолутни интелектуални мејнстрим."

Наравно, ово је само привид. Објективни разлог је постојао, и то значајнији и од стања слобода, и од економског раста, и од Столипинове колонизације. Русија је изгубила једну али одлучујућу битку – битку за умове.

Из данашње перспективе то делује апсурдно, али представља чињеницу: крајем XIX века марксизам и социјализам су у Русији представљали апсолутни интелектуални мејнстрим. Царски универзитети, чији су професори носили висока царска одликовања и били обасипани царским милостима, заправо су били марксистички универзитети. А њихови професори – марксисти. Социјализам су, без знакова навода, сасвим озбиљно, називали „вером наших отаца“. Револуцију је a priori сматрана неизбежном и благотворном. Хероји су били декабристи, народњаци, касније народовољци и есери, а пре свих њих – Стењка Разин и Пугачов.

Управо ове идеје ширене су са универзитетских катедри. И управо на тим идејама васпитавани су не послуга и сељаци, не фабрички радници, него царски чиновници, будући научници и учитељи, писци и новинари. Баш као што је касније написао Иван Лукјанович Солоњевич: „Школовао сам се на Санкт Петербуршком Царском универзитету. Учили су нас првенствено марксизму“.

А ево шта је он писао о узроцима две револуције из 1917. године: „Револуцију је заговарала готово безимена маса руских професора-хуманиста, која је са стотина универзитетских и других катедри убацивала у руску свест идеју о томе да је са научне тачке гледишта револуција неизбежна, пожељна и спасоносна. Илегално деловање револуционарних партија ослањало се на ту масу безимену масу професора. Чудо да на Црвеном тргу, поред Иљичевог маузолеја, не стоји споменик „незнаном професору“. Без масовне подршке професорског кадра револуција не би имала никаквог ослонца у друштву. Без подршке дворских кругова она не би имала никакве шансе“.

Без узимања у обзир ових чињеница не може се схватити много тога не само чудног, него и самоубиствено-безумног у животу Руског Царства у другој половини XIX века. Царски суд оправдава револуционарку која је пуцала у царског чиновника... Професори и писци стојећи аплаудирају терористима (који сами себе називају управо тако – терористи), али сматрају за недолично да одржавају познанства са полицијским службеницима... Политичко прогонство почиње да подсећа на одлазак у бању, али га се још увек сви гнушају као „зверског поступања“... Несрећну шачицу револуционара-бомбаша, мање-више познату омраженој „тајној полицији“, годинама јуре и никако не могу да ухвате. Зашто?

Само зато што је интелектуална заједница, васпитана у револуционарно-марксистичком духу, била апсолутно уверена да је правда на страни револуционара. Зато су чак и царски чиновници, испуњавајући своју дужност, осећали за себе да су „сатрапи-пандури“ који прогоне „народне“ хероје. Па и онда када су се борили против терора и порицали револуцију, они су живели са осећајем да се боре на страни која је осуђена на пораз, можда чак и на погрешној страни...

"Револуција уопште није постала неопходна зато што су постојали некакви неразрешиви економски или политички проблеми. Таквих проблема заправо није ни било. Револуција је постала неизбежна зато што је већ давно пре тога победила у свести образованог дела руског друштва."

Револуција уопште није постала неопходна зато што су постојали некакви неразрешиви економски или политички проблеми. Таквих проблема заправо није ни било. Револуција је постала неизбежна зато што је већ давно пре тога победила у свести образованог дела руског друштва. Руска интелигенција се током неколико нараштаја клањала револуцији као божанству, и ишчекивала ју је као обећану земљу. Цар Николај II је могао да дарује права, слободе, земљу, и у овој или оној мери он је то и дао. Али није могао да очисти мозгове од марксистичке пропаганде на којој су деценијама одгајани.

Познато је до чега је то довело.

И ту би се могла ставити тачка, али историја, авај, није завршена.

Комунисти нису заборавили какву је улогу у њиховом успеху одиграо горе поменути „незнани професор“. Још у првој половини XX века Антонио Грамши је разрадио основе концепције која је у десним круговима позната као „културни марксизам“. У практичном смислу она не представља ништа друго до понављање оне схеме која је у XIX веку била реализована у Русији: да би се комунистичке идеје утврдиле у друштву, њих треба утврдити у култури, у свести интелигенције. А да би се то догодило, левица мора да преузме сферу образовања и уопште академску средину.

И та схема је активно реализована најпре у Европи, а потом и у Сједињеним Америчким Државама (наравно уз активну, негде тајну а негде и јавну подршку СССР-а). Догађаји из 1968. године постали су прва свима очигледна преломна тачка. Постепено, метар по метар, левица је заузимала академски простор, док су се универзитетски кампуси претварали у уточишта марксиста, маоиста, троцкиста и других сличних облика живота. И неће бити преувеличавање ако кажемо да је данас левица у низу западноевропских земаља фактички успоставила монопол над хуманистичким образовањем. Слична је ситуација и у Сједињеним Државама. Истина, данас ови кругови себе чешће називају либералима, али то не мења много, ако њихов систем вредности у потпуности одговара Манифесту комунистичке партије из 1848. године.

Нема разлога за бригу? Ово су сувишна страховања? Страшне приче за децу које прича екстремна десница? Можда, можда... Само, примера ради, исто су то говорили за Достојевског његови „прогресивни“ савременици. А он је са пророчком тачношћу предсказао оно што се догодило са Русијом.  

Источна Европа, посебно Летонија, данас је најмање подвргнута марксистичком и крипто-комунистичком утицају, јер је, да тако кажемо, развила историјску отпорност. Ипак, дејство те „вакцине“ није бесконачно, и данас је право време да се замислимо над тужним руским искуством. Државе могу да се уруше због различитих разлога – економских, политичких, социјалних итд. Но, понекад се корен невоља крије само и искључиво у друштвеној свести, која постаје непријатељски расположена према држави – онда када се интелигенција претвори у ћелије рака које разарају национални организам, а систем образовања у фабрику за производњу тих ћелија. Ако се процес њиховог ширења не пресече на време, настаће метастазе и оне више неће моћи да буду уклоњене.

Узгред, у Летонији су у одавно почели да размишљају у том правцу – дискусије о провери лојалности педагога представљају потврду за то. Радује већ и сама чињеница да се о овом проблему размишља. Но, потребно је да се проблем анализира дубље и на широј основи – закључци ће бити слични.

У противном, постоји ризик да рак лечимо аналгетиком. Као човек који је одрастао на рушевинама своје историјске Отаџбине могу да посведочим: то не помаже.

Димитриј Савин је руски монархиста, политички емигрант, опозиционар, писац, публициста и црквени историчар који живи у Летонији.