ДАН ПОРАЗА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Руски цар триумфално улази у освојени Париз

На данашњи дан, 31. Марта 1814. године руски цар Александар I, после победе над Наполеоном, триумфално је ушао у Париз. Иако су сами парижани очекивали одмазду, а пруски савезници тражили да се Париз казни огњем и мачем, цар Александар I није према француској престоници показао ни најмањи акт осветољубивости. Иако французи током похода на Русију нису показали ни најмању цивилизованост и витештво, нарочито при заузимању Москве у септембру 1812. када је град буквално опустошен. Хришћански карактер великог руског цара задивио је "цивилизоване" французе који су до тада у русима гледали само дивље варваре.

Цар Александар је наредио да се на централном париском тргу где је гиљотиниран краљ Луј XVI направи подијум на коме је одслужена торжествена православна литургија са поменом краљу Лују XVI. У тренутку доласка цара на подијум свечани хор је на латинском запевао „Te Deum“, древну хришћанску песму светог Амвросија Медиоланског код нас познатију као „Тебје Бога хвалим“. Православно богослужење, тамјан, цар, кнезови, генерали у најсвечанијим униформама на коленима у заносу молитве задивили су огромну масу окупљених француза руском побожношћу.

Приликом самог заузимања Париза и каснијег боравка руске војске у њему, није забележена ни једна крађа, ни један вандализам, ни једно силовање. Руски официри и војници су све потрепштине или сувенире плаћали руским златом. Продавнице, ресторани и пијаце су биле широм отворене и врвеле су од живота. Највећа атракција за парижане свакако су били козаци који су се одмах "улогорили" на градским обалама Сене и ту наложили своје котлове, купали се у реци, купали своје коње и веселили се до касно у ноћ замишљајући да је Сена Дон. (Упоредити ово руско заузимање Париза са совјетским заузимањем Берлина)

Цар Александар I није хтео да уводи никакве окупационе мере, признао је Француској „природне границе“ из 1792. године, и једино на чему је инсистирао била је рестаурација монархије, тј. проглашење француске револуције злочиначком и противзаконитом. То је подразумевало повратак на француски краљевски престо, од стране Револуције поубијане и прогнане, династије Бурбона на челу са преживелим претедентом на престо Лујем XVIII (брат краља-мученикa Луја XVI).

ИМПЕРАТОР АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ РОМАНОВ - БЛАГОСЛОВЕНИ, САМОДРЖАЦ СВЕРУСКИ 

Узгред, император Александар I је по свему био и остао посебна личност. У почетку свог царовања занесен либерализмом, тековинама европског просветитељства и француске револуције, раскалашног живота, а доцније преумљени победитељ претње од хегемоније револуционарних идеја које је Наполеон започео наметати целом свету својом освајачком доктрином, непомирљиви непријатељ револуције, хришћански владар, бранитељ традиционализма, оснивач Свете Алијансе (Русија, Аустрија, Прусија) која се борила против револуционарних идеја за одбрану монархија и хришћанске цивилизације. И на крају, попут великих светаца древности, исцениравши своју смрт и сахрану постао је покајник и строги подвижник хришћанског благочешћа, убоги аскета под именом Фјодор Кузмич који се надалеко прославио својим светачким животом, при томе сачувавши своју животну тајну све до своје блажене кончине.

Цар Александар I као убоги подвижник Фјодор Кузмич