субота, 26. август 2017.

САНФЕДИСТИ- Armatа della Santa Fede


Француска револуционарна армија, која своје успехе у многоме дугује војној реформи спроведеној још 1788. године, била је прилично моћна војна сила. Сви првобитни покушаји европских држава да зауставе француске монархоубице доживели су крах. Уосталом, тада је сваки пети Европљанин био Француз, а, мада је још било група француских ројалиста у емиграцији, ни изблиза све европске земље нису узеле пуно учешће у антиреволуционарном рату. Првој француској Републици пошло је за руком да својој власти потчини Белгију, Холандију, Швајцарску и низ италијанских држава. Једна од тих држава била је Наполитанска краљевина на челу са локалном граном бурбонске династије.

Но, у Италији је, уопште узев, постојао јак отпор против Француза. Када су продрли у италијанске земље 1796. године, Французи су наишли на масовно супротстављање – у Пијемонту, Ломбардији и Млетачкој републици. Предводници тога отпора били су углавном обични људи: сељаци, парохијски свештеници и градски плебс. С друге стране, житељи дворова, представници елите, међу којима  су многи били прожети идеалима „просвећности“, углавном су имали прилично позитиван став према Французима. Тек малобројни међу племством узели су активног учешћа контрареволуционарном покрету.
Каква је била мотивација устаника? Борба против странаца? Италија се прилично често налазила на путу различитих завојевача, па и Француза, али ни једна од тих агресија није изазвала тако масован народни отпор, као у овом случају.
Масовни народни покрет одвијао се под паролом заштите вере и имао је јасно изражен религиозни карактер. Француски војници су у Италију продрли као представници антиклерикалне, па чак у многоме и антихришћанске државе, и у новоосвојеној земљи понашали су се у складу са тим: уништавали су светиње, храмове, затварали и пљачкали манастире. Природно, све ово није могло да не изазове негативну реакцију код религиозног локалног становништва. Када би италијански устаници повратили неки град у своје руке, најпре би посекли „дрвеће слободе“, посађено од стране Француза на централним трговима као симбол нових идеја потеклих из Француске револуције.
Покрет отпора био је прилично масован и, по мишљењу италијанских историчара, у њему је узело учешћа између 100 и 300 хиљада људи. Обе стране користиле су варварске методе: као што су италијански устаници веома сурово убијали, између осталих, и италијанске јакобинце, тако су Французи устаника могли да набију на колац, што се у оно време у Европи више није практиковало. Највећи замах антиреволуционарни покрет је достигао у Наполитанском краљевству.
У борбама за освајање Италије француски заповедник Жан Етјен Вашије Шампионе наишао је на чврст отпор Наполитанаца – њима је чак пошло за руком да привремено потисну револуционарну армију са позиција које је заузела, али Французи су на крају ипак однели победу. Одлучивши да утврди свој успех, армија Прве републике продрла је и у сам Напуљ, уништивши краљевску војску и заробивши њеног команданта, аустријског генерала Карла Мака фон Лејбериха. Краљ Фердинанд IV био је приморан да побегне на суседну Сицилију, којој је такође он био краљ, као и Напуљу. На освојеним територијама укунута је краљевина и проглашена је Партенопејска република.
Но, чим је француска револуционарна војска ступила на тло Наполитанске краљевине, против ње је започео герилски рат. Колоне Француза које су наступале паралелним путевима, врло често нису могле да успоставе међусобну везу, јер ни један курир није могао да прође тим крајем а да не буде ухваћен и погубљен. И пре но што је француска војска ушла у Напуљ, у граду су започели нереди: народ лојалан краљу и монархији убијао је свакога за кога би посумњао да има републиканске симпатије (а улогу републиканаца овде је на себе преузела аристократија). Дванаестог јануара 1799. године кардинал Пињатели је у месту Спаранисе потписао капитулацију пред Шампионеом. Када је вест о капитулацији пред Французима стигла до Напуља, избила је народна побуна. Без обзира на то што су били слабо наоружани и што су имали лошу дисциплину, побуњеници су пружили веома жесток отпор. Оружје су у руке узели и напуљски републиканци, који су још раније постигли договор са Французима, па су заузели средњевековну тврђаву Сан Елмо која се налази на високом брду у граду, и отворили ватру с леђа на своје сународнике монархисте, помогавши тиме Французима да заузму град.
Међутим, резултати нове власти били су очигледно слаби. Народ је остао веран Бурбонима, а Шампионеови стални захтеви за новцем довели су до повећаног опорезивања обичног грађанства. У тада популарној „Песми санфедиста“ певало се: „Слобода, једнакост – покрадосте мене... ал' шта да се ради, сад је ваше време!“ На југ Италије стигла је и републиканска гиљотина. Само у Изола-дел-Лири и околини погубљено је 1.300 људи; у јануару 1799. године 1.200 локалних становника погубљено је у Минтурну, а у априлу тамо је убијено још 800 људи; Кастелонорато је у потпуности уништен; у Изернији је гиљотинирано 1.500 људи; 4.000 у Андрији; 2.000 у Транију; 3.000 у Сан Северу; 800 у Карбонареу; поубијани су сви житељи Челије; и тако даље, и тако даље...
Француски покушаји организовања локалне армије завршили су се потпуним неуспехом, исто као напори око „демократизације“ провинције. Ускоро се пред републиканцима појавио још један проблем – широки народни устанак.
У разним областима краљевине побуњене наоружане масе имале су различите називе: „лазарони“ („сиромаси“) у околини Напуља, „монтањари“ („горштаци“) у Абруцу, „контадини“ („сељаци“) у Тера-ди-Лаворо. Без икаквог труда са своје стране, краљ Фердинанд је добио хиљаде заштитника Круне у различитим деловима краљевства. Већ и сами називи побуњеничких група јасно говоре о социјалном саставу јужноиталијанских ројалиста. Ипак, убрзо је ради уједињења антирепубликанских снага и успостављања њихове заједничке команде послан генерални викар Наполитанске краљевине Фабрицио Диониђи Руфо, који је у потом одиграо прилично важну улогу у санфедистичком покрету.
Тек што је пристао у Италији, он је простом народу упутио посланицу следећег садржаја:
„Храбри, смели Калабријци! Уједињујте се под знамењем Светог Крста и нашег љубљеног господара! Не чекајмо да непријатељи дођу и оскрнаве наше домове. Изађимо му у сусрет, како бисмо се сукобили с њим и одбили његове снаге, а затим – да га протерамо из наше краљевине и из Италије, и да покидамо варварске вериге у које су оковали нашу свету веру. Нека нам знамење Светог Крста дарује победу!“
Руфо се у Калабрији искрцао 7. фебруара са свега осам сабораца, немајући са собом ништа осим заставе која је с једне стране имала извезен краљевски грб, а са друге крст и натпис: „In hoc signo vinces“ – „Овим побеђуј“ (натпис св. цара Константина). И поред тога, он је за месец дана располагао армијом од 17.000 људи, која се састојала углавном од обичних сељака и добровољаца из свих крајева краљевства. Прости земљорадници, официри, па чак и свештеници напуштали су своје домове, породице и цркве, и одлазили у крсташки поход – за Веру и краља.
Новоформирана војска названа је „Хришћанска и монархистичка армија Свете Вере у Господа нашег Исуса Христа“, или скраћено „Армија Свете Вере“ (Аrmata della Santa Fede), услед чега су њени припадници добили назив „санфедисти“. Тај назив уосталом уопште није био њихов – тако су их назвали њихови противници, револуционари, а они сами више су волели да себе зову монархистима „лојалистима“ или „легитимистима“.
Особеност тактике санфедиста било је наметање борбе противнику на непристуачном, брдовитом терену – тамо где су Италијани имали више шансе.
Крајем априла санфедисти су ослободили Калабрију и већи део Апулије, а већ у јуну започели су опсаду Напуља. Без обзира на то што је њихова војска била слабо наоружана и прилично лоше обучена, чувена француска револуционарна армија препуштала им је положај за положајем. Истовремено, дејства санфедиста била су подржана са мора, од стране британске ескадре адмирала Нелсона, коме је краљ Фердинанд због те помоћи доделио титулу војводе Бронте, као и руске царске ескадре адмирала Ушакова. Партенопејска јакобинска република, која није потрајала ни пола године, пала је 19. јуна 1779.  
Не може се рећи да су сви санфедисти били часни и врли витезови – међу њима било је и правих злочинаца, као што у сваком рату има пљачке и скрнављења. Не треба заборавити да је конфликт имао и социјалну подлогу, и да су прости сељаци с правом могли да окриве градску аристократију и трговачких слој за издају монарха. „Inter arma silent leges“ (Док грми оружје – закон ћути), говорио је још Цицерон. Овако или онако, санфедисти су одиграли позитивну улогу: у Напуљ се вратио законити монарх, француска јакобинска окупација је прекинута, а сама краљевина могла је да сачува своје уређење и политичку независност.
Покрет санфедиста остао је у сећању обичног народа са југа Италије. Управо су „Санфедистима“ касније називали сељаке присталице династије Бурбона и независности Напуља, који су иступали против уједињења Италије и националног покрета Ризорђименто коме је на челу стајао Ђузепе Гарибалди. Многи јужњаци и данас чувају успомену на „Песму Санфедиста“ („Canto del Sanfedisti“), која је постала незванична химна покрета, а коју још увек изводе разни народни музички ансамбли.

Ипак, у савременој италијанској историографији под утицајем масонерије традиционално патриотама називају италијанске јакобинце (револуцеонарне републиканце), који су пуцали у леђа својим сународницима монархистима, а санфедисте који су устали против окупације у одбрану Вере и Престола називају – бандитима.

СЛАВА ИТАЛИЈАНСКИМ КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРИМА САНФЕДИСТИМА!
Viva 'o Rre!

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.