ЛЕГЕНДА АНТИКОМУНИСТИЧКЕ БОРБЕ

Легендарни добровољачки командант и сарадник Димитрија Љотића, Марисав Петровић рођен је 1896. године у селу Градац надомак Крагујевца. Имао је завршену само основну школу, али је својим реторичким вештинама, народском интелигенцијом и домаћинском способношћу одавао утисак школованог човека. Способност и манире вештог говорника као и недостатак образовања надокнађивао је читањем и проучавањем великог броја књига које је просто „гутао“. Марисав је био веома побожан човек, редовно је похађао богослужења и често се предавао молитви Богу. Познати су његови пророчки снови о којима ће бити речи при крају текста. Као угледни домаћин у свом власништву је имао велике поседе обрадиве земље, па му је примарна делатност била бављење пољопривредом. Важио је за човека који је у својој околини био веома поштован и цењен, крупан и снажан човек, густе црне косе и бркова, оштрог погледа достојно је репрензентовао крај из кога је долазио.

У почетку је био наклоњен левичарским идејама, али се веома брзо уверио у све заблуде комунизма, па се окренуо нациналној опцији и приступа Љотићевом Збору. За веома кратко време успео је да се истакне у новом покрету и постане један од виђенијих чланова организације. Верно је пратио Димитрија Љотића на свим важнијим скуповима широм земље, на којима је веома често долазило до вербалних и физичких сукоба и обрачуна са комунистима. На изборима 1938. године Марисав Петровић био је носилац листе Збора у Лепеничком срезу.

Након пропасти Краљевине Југославије и окупације Србије, Марисав се ангажовао око обнављања активности Збора у свом крају. Тим поводом се у више наврата сретао с Љотићем и Милорадом Мојићем и разговарао са њима о тренутној ситуацији. У писму које је упутио Љотићу 16. маја 1941. стоји и следеће: „Јуче сам био у Крагујевцу, отишао сам да видим да ли су другови нашли локал за канцеларију Збора, јер договорили смо се да то учине. Но, они то нису учинили. И то знате ли ради чега? Да се не би компромитовали радећи за Збор, па да их зато Совјети када буду дошли не би казнили! Јер овамо влада уверење да ће се Немци убрзо евакуисати и да ће овамо доћи Руси. Ја ти никако нисам у стању да опишем како су и колико комунисти успели да народ увере да је сада на њих ред – да њихово време долази.... Искрено Ти кажем, да Тебе није, ја не знам какве би и колике моје душевне патње биле. Замишљам да би страшно било. Но, овако ми је лакше јер се надам да ће Ти Бог помоћи да нас изведеш на прави пут."

Када је комунистичко-четничка авантура звана устанак, почела да односи све већи број жртава и изазива репресалије окупатора према недужном становништву, Марисав Петровић одазвао се позиву Димитрија Љотића и прихватио се задатка организовања добровољачког одреда, који би сачињавали шумадинци. Баш у том тренутку заслугом комуниста и четника, Крагујевац је задесила тешка трагедија. На несрећу Марисава и његових људи они су се затекли у граду у најтежем моменту који је овај крај запамтио у својој историји када је стрељно 2300 грађана (бројка од 7000 стрељаних крагујевчана је ноторна комунистичка лаж), мада с друге стране његово присуство је многима донело срећу, то најбоље знају многи преживели и спашени крагујевчани, којима је управо Марисав спасао главу. О тим трагичним данима, неколико година касније Марисав Петровић се са тугом присећа тих ужасних тренутака и каже: „То су били најтежи дани у мом животу. Немоћан, слаб и мали, ја сам све учинио што је у људској моћи било да умилостивим страшног мајора Кенига, да умањим трагедију, да спасем колико год више људи могу. Не знам да ли је било страшније за мене разговор са Кенигом, мој улазак у топовске шупе где хиљада на коленима виче: Марисаве! Ти па Бог, спаси ме, или кад смо гледајући како одводе људе на стрељање, немоћни да други начин помогнемо, скоро отимали људе од Немаца. Све је то било тешко и страшно“. Као што сам каже, на разне начине је извлачио људе, прво је интервенисао за све чланове Збора који су се нашли међу таоцима, затим за оне угледне србе, грађане и домаћине за које је био сигуран да немају никакве везе са комунистима. Постоји тврдња да је Марисав хапсио по Крагујевцу цигане и мењао их код немаца за србе. Ту тврдњу многи познаваоци крагујевачких трагичних догађаја одбацују. Иван Стојановић тврди да је ту клевету својевремено у јавност злонамерно пласирао владика Атанасије Јефтић.

Према комунистима је пак био немилосрдан. Познат је дијалог између њега и директора крагујевачке гимназије Милоја Павловића, иначе комунистичког симпатизера и помагача коме је касније комунистички агитпроп приписао измишљену реченицу: „Пуцајте, ја и сада држим час!“. Марисав је том приликом рекао Милоју: Ти, Милоје ниси достојан да будеш спасен. Ти си десет генерација у школи васпитавао у комунистичком духу. Плодови твог рада су крвава данашњица!“

"Марисав Петровић је преклињао Кенига да пусти људе, рекавши да они нису криви за масакр немаца. Кениг је био неумољив, рекавши да се одмазда мора извршити. Петровић је тада молио да се извршење барем одложи, док се не ухвате прави кривци (партизани и четници). Када ни ово није помогло, Марисав је на коленима преклињао Кенига да пусти барем оне за које им својим животом гарантује да немају везе са комунистима.
Мајор Кениг је попустио и дозволио да му се достави списак таквих лица.  Целе вечери су се добровољци СДК и Крагујевчани размилели по вароши и уписивали у списак све што су могли. Исте вечери, Кениг је одобрио пуштање 1000 људи са ових спискова, а до јутра још 600." Никола Перић,  Студија - Истина о Марисаву Петровићу и крагујевачкој тагедији

По образовању српске добровољачке команде септебра 1941. формирано је дванаест одреда. За команданта Петог именован је Марисав Петровић, персонални састав одреда у највећем делу сачињавали су људи из Шумадије, па је одред називан још и „Пети Шумадијски“. Током те четири ратне године, вијао је Марисав комунисте по читавој Србији, уздуж и попреко, и са четницима се неретко гледао преко нишана, у неколико наврата је успео да избегне њихове заседе и покушаје заробљавања. Кад год је било прилике Марисав је говорио окупљеним грађаним у местима у којима је боравио са својим војницима, указивао је на тежак положај нашег народа и светој мисији Милана Недића. О њему као човеку можда најбоље сведочи текст из листа Наша борба у коме се наводи следеће: „Марисав Петровић нема диплому неке високе школе, он има животно искуство, живе историјске и борбене школе српског народног живота у којој се полаже испит из домаћинства, поштења, јунаштва и мудрости, а то је важније од свега што она друга школа даје, и то је оно што тој другој школи често недостаје“.... Крајем 1942. Добровољачки одреди су преформирани у батаљоне а касније и пукове, Марисав је прво именован за команданта Другог батаљона, односно касније Другог пука СДК.

"Марисав Петровић није учествовао у покољу у Крагујевцу, већ је учествовао у спасавању Крагујевчана за време покоља. Он је лично 950 Крагујевчана извукао из оних група које су већ биле одређене да буду побијене 950, господине претседниче, Марисав Петровић би за тај случај требало да добије 950 медаља. Можда је Марисав Петровић могао да има неку другу кривицу, али конкретно и необориво он је у Крагујевцу спасао 950 људи."
Са „Београдског процеса“, саслушања ђенерала Косте Мушицког

Након напуштања Србије и одступања ка Словенији, припадници Другог пука на челу са својим командантом били су стационирани у месту Св. Петар у словеначком приморју. По наређењу команде СДК 10. априла 1945. добровољци Другог, Трећег и Четвртог пука су кренули да се супротставе главнини комунистичких снага које су продирале ка Словенији на простору Беле Крајне, после даноноћних и тешких борби почетком маја добијају наређење да крену ка Љубљани, а одатле на запад према Аустрији, 12 маја на захтев енглеза морали су да предају оружје, а потом су спроведени у логор Ветриње код Целовца. Тих дана међу добровољцима је владала забринутост и неизвесност, да ли ће бити враћени комунистима или не. Када су питали Марисава за мишљење о том питању, он им је одговорио да сачекају јутро, и да ће по сну који буде сањао знати шта ће се догодити. Они који га нису добро познавали били су сумњичави према оваквом његовом наступу, међутим људи из његовог најужег окружења су говорили да је он све важне одлуке доносио и своје понашање подешавао према сновима које је пре тога сањао. Пар дана након тога Марисав им је саопштио да ако је веровати његовим сновима, добровољци ће бити враћени у Југославију, међу људима је завладао страх. И заиста 24. маја стигла је наредба да се људство спреми за покрет, по речима енглеза биће транспортовани за Италији, тамо где се налази остатак СДК, прво се укрцао Други пук са својим командантом па затим остали пукови редом. Правац железничка станица, тамо чека композиција без локомотиве, добровољци се смештају и чекају, локомотива прилази али из правца који води за Југославију и право у смрт, а не Италију како су то енглези обећали. У воз су одмах упали титови партизани и кренули са пљачком, малтретирањем, иживљавењем и понижавањима. По доласку воза у Јeсенице, добровољци су били смештени на једно поље окружени жицом и стражарима, где су и преспавали. Када су увече неки официри питали Марисава шта да раде, рекао им је да сачекају јутро. После спавања, по сну који буде сањао, знаће шта треба да чини и кад. Поучени искуством, када су пре само неколико дана, слушали са неверицом његова предвиђања о предаји на основу сна, сада су сви једва чекали да сване.Ујутру им је Марисав саопштио сан. Налазио се затворен у некој мрачној просторији, изненада су се врата сама отворила и напољу се указала светлост. По њему, тог дана ће им се указати повољна прилика, нека буду стрпљиви. Он ће им рећи кад дође време. Поново су сви били потрпани у воз, који се кретао у правцу Љубљане. Како је пруга и објекти на њој услед ратних дејстава била оштећена, веома често су пешачили у колони, окружени до зуба наоружаним партизанима. Марисав се налазио на челу колоне. У једном тренутку шапнуо је иза себе да пренесу даље кратко саопштења: на његов знак да се сви разбеже. Тако је и било. На дати знак настаде општа бежанија, није побегао само ко није хтео. Спроводници су остали збуњени, да нико ни један једини метак није опалио. Кад се све завршило, прикупили су колону и кренули даље. После успешно изведеног бекства, Марисав је са својом најужом пратњом успео да се домогне Италије, где су се већ налазили остаци СДК. Прошао је кроз избегличке логоре Форли, Еболи и Мунстер Лагер да би се на крају емигрантског живота скрасио у Минхену.

Ни тридесетак година касније Југословенски комунисти никако нису могли да забораве све оне поразе које им је командант Марисав нанео са својим добровољцима током четворогодишњег рата, нити оно бекство из колоне смрти маја 1945. из које нико жив није претеко, oсим њега и његових људи. Више пута су покушавали да му дођу главе, али је он као и раније успевао да избегне постављене му замке, захваљујући својом опрезношћу и животним искуством. Ипак Удба није одустајала, па је послала свог агента (који је према једној верзији био бивши Марисављев војник из ратног периода, а који је током свог робијања у Југославији био заврбован). Тако је једног дана удбинн џелат закуцао на Марисављева врата у Минхену. Чим их је Марисав отворио удбаш га је напао секиром и буквално измасакрирао. Тешко рањен, стари вук се иако у осмој деценији живота, није дао. Успео је да преживи напад али је због последица овог рањавања пар година касније, тачније 1974. године преминуо. Убица је успео да се домогне аеродрома, где га је чекао Јатов авион, немачки ловци су само вербално, претњом покушали да их зауставе, али се пилоти на то нису обазирали и мирно одлетели за црвени Београд.

ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!

Покој души и вечна слава команданту Марисаву

 великом националном хероју!