ОБМАНА ДЕМОКРАТИЈЕ

Константин Петрович Побједоносцев (1827-1907)

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА 

(Скраћена верзија – изабрани делови)

Оно што је засновано на обмани не може бити исправно. Институције засноване на лажним принципима не могу бити ништа друго него лажне саме по себи. Ова истина је потврђена горким искуством многих покољења. Међу најлажнијим политичким принципима је принцип народовлашћа (демократије), принцип коју сву своју моћ црпи из народа, и који се заснива на народној вољи - принцип који се на несрећу утврдио од времена Француске револуције. Од тог доба појављује се теорија парламентаризма, која је до данашњих дана обманула многе из такозване "интелигенције" и на несрећу завела заиста наивне Русе. И наставља да одржава многе умове у тврдоглавом фанатизму, иако се сваког дана та обмана открива све јасније цијелом свијету.

Избори су ствар вештине, која као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увијек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате, а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мњења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу: у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори: на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њега околностима, на крају се  и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза. Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громогласније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.
На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно: то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас,"по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у посљедње време. Дотичног човјека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима: изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали. Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи  да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво мјесто истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача.
Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човјек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увијек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред. Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има, а може и да нема: у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже. Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! А како их употребљава, како се њима користи? Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост. Човек може да буде дубок мислилац, искусан војсковођа, способан правник, умешни законодавац а да, истовремено, буде лишен учинковите речи. И обрнуто, могуће је да, уз сасвим осредње умне способности и знања, поседује нарочит дар речитости. Спој такве надарености са пуноћом духовних снага ретка је и изузетна појава у парламентарном животу.
Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема таквог дара, он, слично режисеру, стоји иза кулиса и отуда диригује целим хором у парламентарној представи, расподељујући улоге, прeпуштајући говорнике који говоре у његово име, и користећи се притом, по сопственом нахођењу, способним али неодлучним умовима своје партије, који за њега мисле.
Ако је природе енергичне, он хоће да делује и подухвата се да створи партију; ако је по природи просечан, сам се прибија уз ову или ону партију. Од вође партије тражи се, пре свега, јака воља. Та особина је органска, и поред крајње ограничености ума и разобручености егоизма и злобе, и поред подлости и нечовечних побуда, човек са јаком вољом може постати вођа партије и тад постаје руководилац, челни човек скупине, иако овој могу припадати и људи који далеко превазилазе његов умни и морални квалитет.
Шта је то парламентарна партија?
Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами. Други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности: ови посљедњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину. На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.
Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа: вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу. Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма: фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари. Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање. Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице.
Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време. По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа. По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи. По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага ту су одлучна воља, егоизам и речитост.
Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства. Бол и горчину изазива мисао: да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увијек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби: велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж. Ми тешко да ћемо, али наша деца и унуци наши без сумње ће дочекати рушење тога идола, коме разум савременог човека у својој самообмани наставља да се клања. Систем партијског заступништва сам себе дезавуише.
Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих познатих у историји човечанства.

Државна власт је позвана да делује и организује: њена дејства су, у суштини, очитовања једне воље, без тога је немогуће замислити иједну власт. Али, у коме то смислу мноштво људи и народна скупштина могу очитовати једну вољу. Демократска се фразеологија не зауставља на решавању тога питања, одговарајући на њега познатим фразама и изрекама, у стилу "воља народа", "јавно мнење", "врховне националне одлуке", "глас народа - глас Божији", итд. Све те фразе, наравно, треба да значе да велико мноштво људи по великој множини питања може да дође до једнаког закључка и да, у складу са њима, донесе једнаку одлуку. Можда је то и могуће, али само по најједноставнијим питањима. Али, чим је са питањем скопчана ма и најмања сложеност, његово решење на многољудном скупу могуће је само, уз посредство људи кадрих да га просуде у свој његовој сложености а затим и да убеде масу да донесе жељену одлуку. У најсложенија спадају, на пример, политичка питања, која изискују крајње напрезање умних снага код најспособнијих и најискуснијих мужева у држави; у таквим питањима, очигледно, нема ни најмање могућности да се рачуна на обједињавање мисли и воља на многољудном народном скупу - одлуке масе по таквим питањима могу да за државу буду само погубне. Ентусијасти демократије уверавају себе да народ може да очитује своју вољу у државним стварима - то је пуста теорија, на делу видимо, да је народна скупштина способна да прихвати - у заносу - мишљење које изрази само један човек или мањи број људи, на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног јавног посленика, или организованог удружења, или, на крају, слично мишљење једног или другога утицајног органа штампе. На тај начин, поступак одлучивања претвара се у игру, која се одиграва на огромној арени са мноштвом глава и гласова и што се више ових узима у обзир, игра постаје замршенија, и њен исход тим више зависи од побуда диктираних случајем и беспоретком. За избегавање и заобилажење свих тих тешкоћа пронађено је средство - управљати преко представничког тела, средство које је пре свега организовано и оправдало себе са успехом у Енглеској. Одатле се, по установљеној моди, пренело и у друге земље Европе, али се успешно, сходно правој традицији у праву, примила једино у САД-у. Међутим, и у својој отаџбини, Енглеској, представничке установе ступају у критичну епоху своје историје. Сама суштина идеје тога представничког управљања претрпела је већ промену, која је извитоперила његов првобитни смисао. Ствар је у томе што је од самог почетка бирачко тело, уско ограничено, слало са своје стране у парламент извјестан број лица, која су била дужна да у њему представљају његово мишљење, али која нису била обавезана никаквом одређеном инструкцијом од масе својих бирача. Претпостављало се да су изабрани људи, који схватају истинске потребе своје земље и који су способни да тачно одређују правац државној политици. Задатак се решавао једноставно и јасно: требало је да се што је могуће више смањи тежина народне управе, ограничивши мали број способних људи скупштину позвану да решава државна питања. Ти људи би наступали у својству слободних представника народа а не овог или оног мишљења ове или оне партије, не будући везани партијском инструкцијом. Али током времена тај се систем мало-помало измиенио под утицајем исте оне кобне предрасуде о великој важности јавног мнења, које се тобоже просвећује (боље рећи, фризира) периодичном штампом, која маси народној наводно даје способност да непосредно учествује у решавању политичких питања. Појам заступања народне воље потпуно се изменио, претварајући се у појам мандата или одређеног налога. У томе смислу сваки изабраник у било којој средини рачуна се већ представником владајућег мишљења у тој средини или партије која је у знаку тога мишљења однела победу на изборима - то више није представник државе или народа већ посланик везан инструкцијама своје партије. Том променом у самој суштини идеје народног заступништва отворена је рана, која је даље разједала цели систем представничког управљања.
Избори су уситњавањем партија добили карактер личне борбе и борбе локалних интереса и мишљења, која је раскинула везу са основном идејом државне користи. При повећању броја чланова скупштине до крајности, већина њих бива заражена равнодушношћу према друштвеној ствари и губи навику да присуствује свим седницама и да учествује непосредно у разматрању и решавању свих послова. На тај начин, послови законодавства и општег усмеравања политике, који су за државу од највећег значаја - претварају се у игру, која се састоји из конвенционалних формалности, погодаба, фикција. Систем заступништва на делу сам себе дезавуише.
Такви јадни резултати најочигледније се испољавају тамо где становништво које насељава државну територију нема јединствен састав, већ обједињује у себи разнородне националности. Национализам се у наше вријеме може назвати пробним каменом, на коме се откривају лаживост и непрактичност парламентарне управе. Уочљиво је да је национални принцип избио у први план и постао покретачки и реметилачки фактор у светским збивањима, управо од онога времена када је дошао у додир са најновијим облицима демократије. Доста је тешко одредити суштину те нове снаге и циљева којима она тежи, али је несумњиво да је управо у њој извор велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства, и за коју се не зна до каквог ће исхода довести.
Данас видимо да сваким племеном, које улази у састав разноплемене државе, овладава ватрено осјећање нетрпељивости према државном уређењу која га сједињује у општи склоп са другим племенима, као и жеља да има своју самосталну управу, са својом, често умишљеном културом. А то се не дешава само са оним народима, који су имали своју историју и у прошлости свој самосталан политички живот и културу, него и са онима, који никада нису живели сопственим политичким животом. Неограничена монархија успевала је да отклони или измири све сличне захтеве и пориве и не само пуком силом, већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Али демократија не може са њима да изађе на крај и њихов национализам постаје нагризајући елемент: свако племе из своје средине шаље заступнике - не државне и народне идеје, но заступнике племенских нагона, племенске раздражености, племенске мржње - и према владајућем и према другим племенима, и према устројству које повезује све делове државе. Какав дисхармонични вид задобија у таквом разнородном саставу народно заступништво и парламентарна управа - очигледно показује у наше време пример аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне беде, при њеном разноплеменом саставу. Страшно је и помислити, када би нам судбина, послала кобни поклон-сверуски парламент! Далеко било.
Највеће зло уставног поретка састоји се у образовању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија обузета је тежњом да узме управну власт и ка томе крчи себи пут. Глава (челник) државе уступа политичкој партији, која чини већину у парламенту; у таквом случају министарство се образује од чланова те партије и они ради задржавања власти, почињу борбу са опозицијом, која се труди да збаци дотичну партију и да заузме њено мјесто. А ако се глава државе приклања не већини већ мањини и из ње бира своје министре, у таквом случају нова влада распушта парламент и усмерава све снаге на то да обезбеди себи већину на новим изборима и тако води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увијек гласају за владу; оне у сваком случају морају да стоје иза ње - не ради подржавања власти, не због унутрашњег сагласја у мишљењима, већ зато што та влада сама држи своје чланове партије на власти, обезбјеђујући им све привилегије, користи и добити. Уопште - битан је мотив чланова сваке партије - да стоје у свему иза својих или због узајамних интереса или једноставно по инстинкту гомиле који побуђује људе да се деле на скупине или улазе у бој у збијеним редовима. Очигледно је да сагласност у мишљењима има у томе случају, веома слаб значај, а брига о друштвеној срећи служи само као покриће за њој сасвим стране побуде и пориве. И то се назива идеалом парламентарне управе. Људи обмањују себе мислећи да је та управа у служби обезбеђивања слободе.
Уместо неограничене власти монарха, добијамо, дакле, неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство разумне воље; а у парламенту њега нема, јер ту све зависи од случајности, будући да се воља парламента одређује већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увијек воља целог парламента - а тим се још мање може да сматра вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћиван јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Политичка слобода постаје фикција, подржавана на папиру, параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти сасвим пропада; либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак (анархију) и насиље у друштву заједно са семеном безвјерја и материјализма, проглашавајући слободу, једнакост и братство. тамо где нема више места ни слободи, ни једнакости. Такво стање води незадрживо у анархију од које се друштво спасава само диктатуром, тј. успостављањем једне воље и једне власти у управљању.