среда, 06. децембар 2017.

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ


Данас, када се српски народ по ко зна који пут налази на историјској прекретници, разапет између Истока и Запада, видно разочаран у партије и њихове вође, све чешће се чују гласине да би нам спас дошао у виду монархије, и то парламентарне. Да ли би се тада, суштински, много тога на боље променило?

У свету тренутно постоји неколико десетина држава са краљем на челу, и у тим земљама влада парламентарна монархија, где краљ има част, а не власт и он се повинује одлукама парламента. У постојећим европским монархијама, где су краљеви фигуре у рукама политичара и партија и немају никакву власт, иако би они требало на земљи да представљају Божије Царство, Што је најгоре, у већини тих европских монархија се не поштују Божији и морални закони, јер имамо случајеве да се хомосексуални бракови дозвољавају, дрога се легализује, абортуси нису противзаконити, као и низ других аспеката, који у једној православној монархији нису замисливи.
Може ли нама, православним Србима, одговарати такав вид монархије?
Савремени Запад Француску револуцију слави као први корак модерне европске и светске демократије, крунисан “Декларацијом о правима човека и грађанина”. Подсетимо се на то, тада је, 16. 10. 1793. године, убијена Марија Антоанета, супруга француског краља Луја
XVI, који је гиљотиниран 21. јануара исте године, у име “слободе, једнакости и братства”, паролу коју је Француска револуција донела и осталим народима Европе. Мит о Француској револуцији један је од конститутивних митова западне цивилизације данас. Не заборавимо ни то да су комунисти надахнуће тражили у Француској револуцији и, поучени тим примером, они су срушили са власти руског цара Николаја Другог Романова, 1917, као и монархију у Русији, да би наметнули своју сатанистичку идеологију и успоставили злочиначку власт. Други људи су у Србији, 1945, руковођени истом идејом, укинули монархију и насилно васпоставили републиканско уређење на челу са Србомрсцем, Хрватом Јосипом Брозом Титом. На темељима Француске револуције поникла је нова Европа, републиканска, са лажним хуманизмом и идејом о поробљавању других малих народа,  у којој смо ми Срби увек, до данашњег дана, били њихова мета за одстрел.
Са Запада је, почетком 20. века, у православне земље стигло све оно што до тада народ није познавао: демократија, парламентаризам, фашизам, комунизам, братство и јединство, једнакост…
Запад је Француском револуцијом укинуо вишевековно јединство између неба и земље, краља и народа. За нас православне, монархија није обична форма – она је део историје Цркве. Без благословених царева и царица, не би било ни хришћанства као слободне вере и темеља Византијске империје (цареви Константин и Теодосије) , ни силаска Часног крста у Јерусалиму (царица Јелена, Константинова мајка, која је саградила храм у Витлејему и храм на Голготи). Шта би Руси били без Светог кнеза Владимира или без Светог Александра Невског, који су спасавали Русију од папске јереси, и Димитрија Донског, који спасава Москву од Татара? Шта смо ми Срби без Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Обреновића и Карађорђевића? Монархија нас је толико прожела у историјском ходу да је наша историја, осим периода ропства, у ствари историја монархије. Колико је људи гинуло с вером у Бога, за краља и отаџбину? Та крв, крв верних синова круне и отачаства, обавезује нас на то да питању монархије не приступамо као новинари жуте штампе или либералисти, него са свештеним трепетом с којим се приступа иконама и моштима Светих. Јер, и иконе и мошти су нам у великом броју случајева остале од Светих владара наших, миропомазаних слугу Божијих. Средњи век је схватао Васељену као јединствено Царство чији је монарх – Бог. Бог је, дакле, истински монарх, глава и покретачко начело оног политичког друштва које је обухватило читаво човечанство. Свеколика земаљска власт је ограничено представљање божанске власти, констролисана је њоме и улива се у њу. Свака власт је од Бога, те се стога монарх управља законима Божијим, он није страначки опредељен и не сме бити члан ни једне партије. Партија је много, а народ је један и цар је један.
Из свега овог наведеног, долазимо до закључка да се Срби морају вратити изворној Православној монархији, која ће нам донети тројичну хармонију о којој је Свети владика Николај Српски причао: “Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у кући.” Државом ће владати краљ, Божији помазаник, који ће бити у служби држави у народу. Он је самодржавни монарх, партије и парламент су сувишни, а он ће имати Савет министара од неколицине људи. Услов да се на овај начин држава уреди је, пре свега, висока национална свест код нас Срба, о значају монархије као најбољег државног уређења. Све док будемо били опседнути комунистичким духом, европским лажним вредностима и аутократним лидерима, док се не вратимо Богу и свом националном идентитету, монархија се не може вратити у Србију.


Милан Старчевић

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.