понедељак, 11. децембар 2017.

БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ МОНАРХИЈСКЕ ВЛАСТИ


У породици треба тражити прве обрасце власти и потчињавања, који су се касније раширили у великој породици – држави. Управо – отац је први властодржац. Али као што власт оца није створио сам отац, нити му је даровао син, него је скупа са човеком проистекла од Онога који је створио човека, открива се да је најдубљи извор и највише начело прве власти која је међу људима настала после, у Богу – Творцу човека.
Стога, када су се од синова синова родили народи и народи, и када је из породице израсла држава, необухватна за природну власт оца, Бог је тој новој власти дао нови образац и ново име у лицу Цара, и на тај начин Његовом премудрошћу царују цареви (Приче 8,15). У време незнања када су људи заборавили свога Творца, Бог им је скупа са другим Својим тајнама, откривао и тајну порекла највише власти, показујући је чак и на чулан начин у за то изабраном народу јеврејском; управо: у патријарху Аврааму од њега је на чудесан начин саздао каквоту оца и постепено од њега створио племе, народ и царство; Сам је руководио праоцима овог племена; Сам је подизао вође и судије овом народу; сам је царовао над овим царством (1 Цар 8,7); на крају, сам им је зацарио цареве, настављајући и над њима да показује чудесно знамење Своје врховне власти. Зато се Бог и назива Царем царева и Господарем господара, Којим цареви царују. Вишњи влада царство човечијим и коме хоће даје га. Господње је царство и он влада народима (Пс. 21, 29). У руци је Господњој власт да земљи (као владара) подигне онога који јој је потребан (Сир.10,4).
Можда би ме не-Руси сада питали: зашто ја на оно што је Бог установио једном народу (јеврејском) и оно што је обећао једном човеку (Давиду) гледам као на општи закон за цареве и народе? Не би ми било тешко да одговорим: зато што закон, који проистиче од благости и премудрости Божије, јесте несумњиво закон најсавршенији: а зато оно што је најасавршеније не предложити свима? Можда ти мислиш да ћеш пронаћи закон савршенији од закона проистеклог од Божанске доброте и премудрости?
Као што је небо неоспориво боље од земље, и небеско од земаљског, неоспорно се на земљи мора признати најбољим оно што је на њој устројено по небеском узору, као што је речено Боговидцу Мојсеју: „Гледај да начиниш по узору који ти је показан на гори“ (Излаз.25,40), тј. на висини Боговиђења.
У складу са тим, Бог је, по обрасцу свог Небеског јединоначалија (монархије), установио на земљи цара; по обрасцу Свог небеског сведржилаштва установио на земљи цара самодржавног (неограниченог парламентом и уставом, нап. БРПАБ); по обрасцу Свога цартсва непролазнога поставио је на земљи цара наследнога.
Нећемо се упуштати у област разматрања и препирки, у којој неки људи – они што више од осталих својој мудрости раде на изналажењу бољих, по њиховом мишљењу, начела за преображавање људских друштава. Али они још нигде и никада нису створили такав тих и безметежан живот... Они умеју да потресају древне државе, али не умеју да створе ништа трајно... Њима је тешка очинска и разумна власт цара и донносе слепу и сурову власт руље (демоса) и бесконачне партијашке спорове оних који се за власт боре. Они (Јевреји, нап. БРПАБ) обмањују људе уверавајући да их, тобож, воде у слободу; у самој ствари, они их од законите слободе вуку према самовољи; да би их потом, са пуним правом потлачили.
Боље је учити се царској истини из историје народа и царстава него од својеглавих умовања, јер ту историју нису писале страсти људске, него свети пророци Божији, то јест – из историје негда изабраног и а Богом управљаног народа Божијег. Та историја показује да оно што је најбоље и најкорисније у људским заједницама не творе људи, него човек, и не многи људи него један. То јест: каква је влада јеврејском народу дала државотворно образовање и закон? – Један човек, Мојсије.
Каква је влада приликом освајања обећане земље и раздељивања у истој племена народа јеврекјског? Један човек, Исус Навин.
У време судија – један судија је спасавао од непријатеља и зала читав народ.
Али пошто та власт није била непрекидана, него се прекидала са смрћу сваког судије, због пресецања јединоначалија (монархије)  народ је долазио до растројства, побожност је слабила, ширило се идолопоклонство и морал се кварио; затим су наступиле несреће и ропство иноплеменицима. Објашњавајући такве беспоретке и несреће у народу свештени писац каже да у те дане не беше цара у Израиљу, и да свако твораше оно што сматраше да је добро (Суд.21,25).
Поново се јавио један опуномоћеник, силом молитве и пророчког дара, Самуил; и народ је заштићен од непријатеља, анархија је престала, побожност је победила.
Тада је ради непрекидне монархичности, Бог у свом народу поставио цара. Такви цареви какви су Давид, Јосафат, Језекија, Јосија – собом представљају образац тога како успешно самодржавни Господар може и мора служити прослављању Цара Небеског у земаљском царству човечијем, а скупа са тим – утврђивању и очувању истинског благостања у свом народу.
И у време нове благодати Свепромислитељ Бог благоволео је да једног призове, Константина, а у Русији једног Владимира, који су апостолски просветлили своја незнабожачка царства светлошћу Христове вере и тиме утврдили непоколебиве основе њихове величине.
Благо народу и држави  у којој као јединствено и свепокретачко средиште, као сунце у свемиру, стоји цар, слободно ограничавајући своје неограничено самодржавље вољом Цара Небескога, мудрошћу која је од Бога.
Сила господарева је – у верности Богу, сила државе – у верности и преданости свом господару. Служећи верно цару земаљском, ми служимо Цару Небеском. Народ који цара поштује, преко овога благоугађа Богу, зато што је цар установа Божија. Лош поданик земаљског царства  ни за небеско није погодан.


Из проповеди светог Филарета Московског 

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.