ЗАШТО ЈЕ УБИЈЕН ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ?

Успомена у српском народу на јунака и мученика Милана Недића, војника по призиву и позиву , председника владе по невољи а колаборатера из љубави према томе народу, мора да је после тзв. „ослобођења“ остала велика и жива, кад су га комунисти и тридесетак година касније у небројеним фељтонима клеветали, не би ли ту успомену на неки начин избрисали.

            По оној, „потурица гори од Турчина“, на Недића се нарочито окомио бивши поручник Краљевске југословенске војске, а касније ознаш, Никола Миловановић. Док су и странци у својим књигама упозоравали да се сарадња Милана Недића са окупатором на може упоређивати са „Квислингом у Норвешкој, који је утро пут немачкој окупацији сарађујући са Немцима још пре њиховог напада...“ (Валтер Р. Робертс, „Тито, Михајловић и савезници 1941-1945“, стр. 258), за бившег краљевског официра Недић је баш „Квислинг“.

            Дабоме, док је Квислинг утирао пут немачкој окупацији своје домовине, док је Јосип Броз – Тито утирао пут бољшевизацији Балкана, Милан Недић је сарађивао са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне – жртве српског народа у једном туђем рату, у који је био увучен против сопствених интереса.

            Чак и сам клеветник је местимично прелазио на славопојке, јер великана је лакше хвалити него кудити, па пише:

            „Непосредно уочи пробоја Солунског фронта, већ као пуковника, Врховна команда га поставља за команданта пешадијске бригаде Тимочке дивизије, која је била у саставу Друге армије под командом Степе Степановића.“

            После завршетка рата, увек подржаван од краља Александра и генералштабних официра, напредовао је из године у годину, да би 1934. на изричит краљев захтев постао и начелник Главног генералштаба (НИН, 121 1975). Био је министар војске!

            Из предњег се види да је Недић био и способан и цењен, и да је уживао поверење и краља и официрског кора.

            Четнички команданти, који су као краљевски официри познавали Милана Недића, поштовали су га и његов став под окупацијом разумели. То мишљење о овом великану они су отворено износили и пред Јосипом Брозом и пред енглеским представницима. Овде наводим два таква случаја.

            У јесен 1941. године кренуо је Тито са „ослобођене“ територије на Равну Гору да преговара с Дражом. Са собом је повео Сретена Жујовића и Митра Бакића. У селу Добрињу срели су капетана Вучка Игњатовића:

            „Игњатовић је био изукрштан реденицима и наоружан до зуба. Пешке се враћао са Равне Горе. Жујовић га је познавао... па је предложио Титу да зауставе аутомобил и поразговарају са њим. Игњатовић се љубазно понашао. На крају, када је било речи о Недићу, отворено је рекао: „Паметан је то човек. Зна шта ради...“ (Јован Радовановић, „67 дана Ужичке републике“ , Просвета, Београд, 1961, стр. 139).

            Титу је било много криво и касније је говорио својим сапутницима: „Јесте ли га видели, каже нам у брк: Недић зна шта ради“.

            Не много иза тога Игњатовић је био убијен од партизанске тројке, у своме стану у Пожези. А да се није држао Дражине „часне речи“ непријатељу српства, да је ликвидирао ону тројицу, историја нашег народа данас би била сасвим другачија!

            Дедијер у свом Дневнику, под 26. агвустом 1943. каже:

            „Другови из Главног штаба за Хрватску уредили су састанке између чланова британске комисије и четничких команданата. Тако је на једном састанку четнички командант Ђаковић изјавио енглеским официрима да се он и његове јединице не боре са окупатором, јер су добили такво наређење од своје врховне команде којој је Дража Михајловић на челу. Затим да Недић добро ради, јер спасава Србе од комунизма... (В. Дедијер, Дневник – други део, стр. 405).

             И бомбардовање Битоља, 5. новембра 1940. године, комунисти су желели да искористе у фељтонима против Милана Недића. Међутим позната новинарка Рут Мичел, у енглеском Дејли Мејлу од 7. маја 1947 године о том догађају каже:

            „Недић је био у југословнеском кабинету министар војске и један од најомиљенијих и најпопуларнијих личности у Србији. Срби су га сматрали, уз велику оданост, за великог јунака. У октобру 1940. године  Италијани су бомбардовали град Битољ. Нема ни најмање разлога да се сумња у вести које су тада биле опште познате у Београду, да је генерал Недић саветовао југословенској влади да одмах објави рат Италији, да се придружи Грцима, да истерају Италијане из Албаније, да отвори пут југословенској војсци како би се спојила са савезницима преко Солуна, у колико би, као што се тада могло очекивати, напали Немци са севера. Ја сам тада лично обишла југословенско-албанску границу, непосредно после инцидента и јединице су биле у ишчекивању, пуне воље за рад. Није потребно наглашавати да би читава историја овог рата била другојачија да је поступљено по предлогу генерала Недића. Ради тога Недић је пао у немилост, а на његово место дошао је генерал Пешић, један потпуно престарели слабић, који је одмах раштркао јединице по малим групама, што је био један од разлога доцније за брзи слом југословенске војске...“

            Да би се узвисио Тито, после такозваног „ослобођења“, требало је унизити и Дражу Михајловића и још више, генерала Милана Недића. Дража је, издајом својих најближих сарадника, био ухваћен и ликвидиран. Милан Недић, којега су оснивачи Нирнбершког суда за суђење немачким ратним злочинцима, предвидели као сведока о поступању немачких окупатора у Србији, није изручен Титу да буде ликвидиран без суда. Напротив, Американци су генерала Милана Недића предали Титовим члановима „комисије за ратне злочине“ – Пејовићу и Вајсу – на реверс. Од комунистичког режима у Београду очекивано је да, после саслушања, врате генерала Недића, како би сведочио на суду у Нирнбергу.

            Тито и дружина знали су, после дужег саслушавања генерала Недића, да га не могу сломити, да ће он сведочити истину, не само против окупатора, него и против комунистичких и против усташких злочина над српским народом. А главноме у тој дружини стало је било до тога, да се у Нирнбергу не осуде и хрватска злодела над српским народом у Херцег-Босни и у Хрватској. Извршење злочина над Недићем препустио је слепим послушницима, српским комунистима.

            Стога је и памфлет Николе Миловановића, Дражиног официра који се продао комунистима, почео сервирањем „државне верзије“ о Недићевој смрти:

            „Ујутру 6. фебруара 1946. године читаоце југословенских новина привукло је неочекивано саопштење Министарства унутрашњих послова ФНРЈ које је гласило:

            „Из страха од одговорности и да би избегао заслужену казну због почињених злочина над српским народом, 4. овог месеца у 8:30 часова исвршио је самоубиство бивши председник српске владе под окупацијом, издајник Милан Недић. Он је успео да се отргне од стражара, док га је овај спроводио иследнику и да се баци кроз прозор са трећег спрата зграде у Улици Кнегиње Љубице број 21“ (НИН, 5. 1975.)

            Ту верзију о самоубиству налазимо одмах у идућем броју, 12. I, а потом и у ономе од 26.01. 1975. Када у то није поверовао нико у оно време, како би поверовао после тридесет, и сада после педесет година! Читаоце би далеко више интересовало како је могуће да се самоубиство „једног од највећих ратних злочинаца“ догоди 4. фебруара  ујутро, а да се јавност о томе обавести тек пуна два дана касније? Шта је радило државно тужилаштво за то време и зашто иследници Озне нису стављени под суд због таквог „пропуста у служби народу“? Два дана је требало Титу и Моши да нађу изговор за почињени злочин над немоћним човеком, чији дух нису могли да сломе! А нашли су га у тобожњем „страху од одговорности“, иако је Милан Недић свесно узео бреме служења своме народу под окупацијом, знајући да ће га душмани тог народа – ако им се да могућност – на смрт осудити и погубити, стрељати. А стрељање се не избегава скакањем кроз прозор. И сами чланови Титове комисије за ратне злочине сведоче да су од „савезника примили скрушеног старца, прилично угојеног...“ (НИН, 12. 01 1975, страна 58).

            Међутим, из саопштења Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, објављеног у штампи 6. Фебруара 1946. године, испада да се радило, не о старцу, него о претечи Џемса Бонда, који се отима младом и снажном стражару (јер слабуњавом шкарту се, ваљда, не поверава овакав „ратни злочинац“ и онолики „издајник“) и, попут овог филмског јунака, скаче у бетонирано двориште са трећег спрата, како би избегао казну!

            Да се је Милан Недић, одиста сам убио, Министарство унутрашњих послова ФНРЈ не би чекало два дана да то обзнани, него би одмах наредило обдукцију „у присуству једног члана породице“ – као у случају смрти генерала Петра В. Костића, који је на почетку истраге умро у војној болници од склерозе. Недић је убијен – да не би јавно сведочио о комунистичим и усташким злочинима за време немачке окупације и усташке страховладе!

Светомир Пауновић