уторак, 19. децембар 2017.

ЗАВЕШТАЊЕ Њ. В. КРАЉА ПЕТРА II СРПСКОМ НАРОДУ


Историјски говор Његовог Величанства Краља Петра Другог који је одржао је на прослави Његовог рођендана 06. септембра 1964.  године  у Билефелду, у Западној Немачкој, говор који се може схватити као његово завештање српском народу. Колико је тај говор важан види се по томе да га је Његово Величанство поновио 12. септембра за време своје посете у Хановеру.
Браћо и сестре, ја сам срећан, задовољан и узбуђен кад вас видим у тако лепом броју данас, да ме дочекате и поздравите. То ми даје нове снаге, наде и  поуздања да продужим, вашом подршком, моју тешку дужност која ми је милошћу Божијом и вољом народном додељена. Хвала вам браћо и сестре. Пратећи већ пуну годину дана развој подвојености ја са забринутошћу сазнајем да вас у родољубивом раду последње време растрже подвојеност по питању наше Цркве. Вама је свима познато да је наша отачествена Црква поробљена, бичевана и грчи се у претешким боловима више него друге вероисповести.
Отачествена Црква очекује од вас, својих слободних синова, да је ослободите атеистичке тираније и поклекле хијерархије, као што отачествени народ очекује да га ослободите од комунистичких насилника. То је ваша света, национална и светосавска дужност, због које се и данас налазите у туђини, у изгнанству. Једног дана ослобођена Мајка Црква исказаће вам своју благодарност и говорити истим светосавским језиком, којим ми данас и ви говорите у њезино и у своје име. Отказали сте послушност комунистичкоме режиму у Југославији али зато нисте никада духовно се одвојили од своје Мајке Отаџбине. И данас кад отказујете послушност јерархији која мора да слуша комунисте тиме се духовно ви неодвајате од те своје Мајке Цркве, него видно потврђујете своју љубав и бригу за њен мученички положај. Између нас и оних који угњетавају народ и Веру нема никаквог јединства него непрекидан рат до ослобођења. Вратићемо се у дане општег народног васкрса, када ропски ланци буду пуцали. И тада ћемо се и физички заувек здружити са својим напаћеним народом и црквом од којих се никада, ни јендога дана нисмо духом одвајали.
Ово што се данас догађа није никакво црквено ни канонско питање, него чисто национално питање. Комунисти настоје да преко наше потлачене  јерархије у Југославији разједине, заведу и да заграбе црквене општине у слободи за своју заверенистичку делатност против српске емиграције. Против слободе и демократије држава, где се налазе наше Црквене општине. Дужност према Цркви и лојалност према Државама које су вам указале племенито гостопримство налажу вам да се храбро одупрете том препреденом комунистичком плану. Због тога руковођен осећајима мојих историјиских краљевских дужности према Вери, Цркви и народу, ја сам вам упутио своју поруку од 15. јуна 1963 године. Да бих недвосмислено подвукао свој став у одбрану мени и вама драге и свете Српске Православне Цркве у слободном свету. Јер то је по мом дубоком уверењу једино могући став за једнога краља, истинског браниоца Цркве, вере и народа. И његов једино могући одговор на одлуке Светог Архијерејског Сабора, од маја прошле године, донете под притиском комунистичког режима. Обавештења која сам примио показују да је огромна већина вас у слободном свету, прихватила ту моју поруку као велико охрабрење и као такву је одушевљено поздравила. Исто тако из поробљене отаџбине допрли су до мене благослови правих светосавских архијереја и свештеника и изрази благодарности нашега поробљенога народа. На другој страни известан број наших људи предвођених свештенослужитељима који овде у слободном свету заговарају коегзистенцију са комунистичким режимом у земљи на пољу црквенога живота, осетили су се том мојом поруком погођени. Ради ње они оптужују моје саветнике да су ме рђаво саветовали. Да у овим часовима по нашу свету Српску Православну Цркву, од њена постајања устанем против споменутих одлука Светог Архијерејског Сабора. Они веле да је требало по томе питању да будем неутралан, да останем по страни. А поједини наводе да моја споменута одлука представља велику подржку наводних расколника и тобожњег раскола у нашој Српској Православној Цркви. Пратећи са пажњом догађаје који су у међувремену уследили и руковођен истим осећајем дужности као и прошле године ја вам се данас обраћам као правој деци светосавској да би свакога упозорио на следеће чињенице: у нашем народу је дубоко укорењено веровање да је краљ први домаћин нације, као и да је у нас Црква народ, а народ Црква, према томе кад су у питању Вера и Црква, краљ нема права да буде неутралан, и да стоји по страни. Домаћин не сме и не може да препушта своју чељад самима себи. Јер би то било пренебрегавање његових најосновнијих  дужности и обавеза. Они који су прижељкивали или још прижељкују моју неутралност у овим судбоносним догађајима по нашу Српску Православну Цркву треба да прочитају записе о Сабору у Жичи.  Који је расправљао о борби и мерама против Богумила. Или хронике о Крсташким војнама и ратовима за веру и цркву у Никејском и другим царствима Блискога Истока. Тамо ће наћи довољно разлога и правих одговора зашто ја као истински бранилац Вере, Цркве и народа, у питањима ове врсте немогу  и не смем да будем неутралан. Они који оптужују моје саветнике због моје поруке од 15. јуна 1963. године чине неопростив грех. Ја лично и нико други носим сву одговорност за њих. Као што искључиво  мени припада, и као што сам уверен да га имам, и благослов Цркве, Отаџбине и народа, што сам њоме подигао свој глас само за добро њихово и тако искупио њихово поверење у мене.
Од времена Немање, Светога Саве и осталих славних Немањића па све до мога блаженопочившег родитеља, сви српски владари беху благовјерни и христољубиви, сви одлучни браниоци Вере, Цркве и народа. Они искључиво беху моји примери за углед. Јасно је да имајући пред очима такве примере из далеке и блиске прошлости ни ја нисам могао другојачије да поступам, већ да одлучно устанем противу једне нове врсте Богумилства или дводушности у нашој Српској Православној Цркви. За мене који сам ступио на престо предака, у знак одбране Крста и слободе од најезде Хитлеовере Свастике и ропства у њој оличеној и под чијом су владавином умирале под истим знамењима, легије хероја и мученика са највећим међу њима генералом Дражом Михајловићем. Није никад била и неће никад бити могућа коегзистенција између Христа и Антихриста, између Крсташа Светога Саве и комунистичког безбожништва, али ако нико други онда би наши свештенослужитељи морали добро да знају славне и дубоко потресне историје Хаџи Ђере и Хаџи Рувима и Светога ђакона Авакума. Они би исто тако морали да знају колико је славних и храбрих архијереја свештеника и мученика, пало од безбожничке комунистичке руке, јер ти мученици нису склапали савез са Сатаном. Они су изабрали страдање и смрт исто онако као и свети Поликарп у другоме веку који је радије издахнуо у огњу али се није хтео одрећи Спаситеља Кога је исповедао. Ни један међу нама у слободном свету, после двадесет година тлачења народа и прогона Цркве од стране  комуниста у нашој Отаџбини, не може рећи да не зна да је читав тај период време безобзирнога убијање Духа Живога у Цркви, време у коме један доследно безбожни режим чини све да Цркву изнутра разгради, да јој сасече све корене из којих би се могла обновити Њезина боља и изгледнија будућност. Док је вођ тога режима био и остао животни циљ да убије без остатка живу Веру у срцима и савестима народа. Да је тако у нашој поробљеној Отаџбини ја сам веровао и онда када је на престо патријараха српских седео Патријарх Викентије. Као што у то и данас непромењено верујем када се на њему налази Патријарх Герман, јер ништа се у том односу на нашу Српску Православну Цркву није променило, једино мишљење појединих свештенослужитеља попут онога који је напред цитиране речи пре неку годину написао: „ И ја и ви напустили смо тле Отаџбине у којој је на челу Српске Православне Цркве стајао један неустрашиви Српски Патријарх Гаврило. Кога је непријатељ утамничио у злогласном Дахау. Али који је доследно бранио јединство Српске Православне Цркве. Ту јединственост наше Српске Православне Цркве уништили су баш они који заговарају и споровде коегзистенцију са комунистичким тиранином чији је животни циљ да убије без остатка живу Веру у срцима и свестима народа. Хоће да криво примене и тумаче речи Христове - Богу Божије а Цару Царево. Јесте ли игде у светим књигама нашли да Христос, апостоли и свети оци хришћански наговараху народ да римским прогонитељима Вере и Цркве Христове, треба дати и душе своје, или само плаћати порезу, у чему је и права суштина - Цару Царево.“


Моје је дубоко веровање да је првенствено дужност свих свештенослужитеља наше Свете Српске Православне Цркве да одбијају и да се најодлучније боре противу коегзистенције са Антихристом јер она није светосавски пут искушења и жртве. Зато и не могу да сматрам расколницима оне међу нама који ту коегзистенцију неприхватају и који неустрашиво бране слободу наше Православне Цркве, по цену највиших понижавања, жртви и страдања. Није мање дубоко и моје веровање да сте ви који већ две деценије делите са мном горчину изгнаничког живота свесни наде коју и у мене и у вас полаже Отаџбина, не да склапамо споразуме о коегзистенцији  са њеним поробитељима већ да се боримо противу њих, ради њеног што скоријег ослобођења. Ја се никада нисам одрекао престола предака па према томе ни дужности и обавеза које ми он намеће према Цркви, Вери , народу и Отаџбини. Један од видова моје верности заклетви коју сам при ступању на престо положио био је да стојим и остајем непоколебљиво на бранику слободе моје и ваше Свете Српске Православне Цркве. Чинио сам тако до сада чинићу тако и у будуће до краја свога живота. Зато позивам  са овога места све родољубиве и демократске снаге српске емиграције да се уједиње око слободнога дела своје Светосавске Цркве, како би се снажно и достојанствено одбили покушаји комунистичког продирања у наш црквени живот и преко њега у наш национални рад. Ако то не учините, ваше богомоље и цркве и црквене општине постаће временом прикривене помоћне установе комунистичких амбасада и конзулата. Црква треба да нас уједињује а не разједињује и они родољубиви срби и србкиње који су се несвесно определили за послушност поробљеној јерархији учинили су то у незнању. Не грдите их и не осуђуј те их, него им помозите да сагледју истину, јер и они су као и ви добри православци и патриоти. С` вером у Бога да ће народ и Црква срећно пребродити и ову кризу у овој несретној, наметнутој борби ми желимо нашој Цркви процвет и успех који историјски њој и припада. 

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.