уторак, 02. јануар 2018.

Без вере у Бога, нема ни Краља ни Отачаства


У „Црвеном точку“Солжењициновом усред хаоса I светског рата разговарају двојица царских официра. Један увиђа политичке грешке императора Николаја II Романова и критикује их. Други једноставно одговара: „За све Господареве грешке криви смо ми, монархисти“.
И заиста: за све погрешне представе о српском монарху и српској монархији криви су савремени површни монархисти, који немају довољно свести о дубоким, светопредањским коренима из којих би толико жељена младица нове српске монархије требала да никне. Заборавило се колико наша вековна лозинка: „ Са вером у Бога, за Краља и Отачаство!“ има онтолошки темељ, колико она суштински значи: ако нема праве и здраве вере у Бога, онда ни Краљ ни Отачаство нису ништа друго до реторске бусије иза којих вребају плитки политички интереси нашег тамног и очајног тренутка. Када је српски народ био побожан и честит, на престолу је имао Светородне Немањиће, Светог Кнеза Лазара и сина његовог, Светог Стефана Високог. Заклињао се на верност Карађорђу и његовом потомству, Светом Петру Цетињском и Петровићима. Краљ је био ваплоћење свега најбољег и најплеменитијег у народној души и телу. Као „раб Христов“ он је живи сведок завета који је Господ са Србима успоставио још у доба Светих Кирила и Методија. Наши владари су у једној руци држали мач, да би њиме штитили Богом им поверене поданике од спољашњег непријатеља, а у другој – бројанице, обраћајући се Цару над царевима како за свој народ, тако и за саме себе, просећи од Господа да им просветли ум и да их научи како да суде Његовом словесном стаду. Зато је Свети Симеон Немања са престола отишао право у монашку келију; зато је Свети краљ Милутин ратовао против папиних крижара који су Србима хтели да огњем и мачем наметну латинску јерес; зато је свети Кнез, по духу и врлини Цар, Лазар са својим племићима изабрао Царство Небеско. У дане њихове и у дане њихових наследника, који су на српски престо дошли након ослобођења од Турака, наш народ био је дубоко верујући, богобојажљив, човекољубив, дарежљив. Његова детиња простота и уздање у Господа и правду Његову омогућили су нам да своју државу зидамо на камену чојства и јунаштва, а не на песку ситних политичких превара. Служећи Небеском Оцу, заслуживали смо и земаљско и Небеско Отачаство. Кад смо од Небеског Оца отишли и поклонили се политичком идолу секуларизоване западне демократије, земаљско нам се Отачаство расуло у прах и пепео који и до дана данашњег развејавају олује на балканској ветрометини. Да би смо се поново сабрали и обновили тело српског народа – монархијску државу, морамо се укоренити у светопредањском тлу предачке вере и морамо стећи дар да разликујемо пoлитичке духове. Тек кад у нашим срцима запламса огањ те вере и кад наши умови буду задобили дар расуђивања – тек тада (и само тада!) огњиште српског православног Дома поново ће бити запаљено.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.