ЈЕВРЕЈИ, СВЕТ И НОВАЦ

Назив овог чланка преузет је из наслова књиге француског економисте Жака Аталија (Les Juifs, le monde et l'argent, Fayard 2002), оснивача и првог председника Европске банке за обнову и развој. Напомињем да он, као и други познати јеврејски аутори, објашњава феномен на који су начин Јевреји још од старине у своје руке преузели светску трговину и новац, као материјалну „крв“ економске делатности човечанства (на шта су веома поносни).

Атали истиче нарочит јеврејски „осећај“, захваљујући коме се од самог настанка трговине, још и пре разорења Јерусалима од стране Римљана, „јеврејске заједнице насељавају на правцима главних токова новчане масе“ по читавом свету. Тако настаје „готово апсолутна, али потпуно ненамерна, хиљадугодишња владавина Јевреја у сфери међународних финансија“ која је потрајала све до XI односно XII века. Након тог периода они више нису били једини банкари, али је „њихова власт остала веома моћна“.

С. Рот, главни уредник „Јеврејске енциклопедије“, такође уочава „процват јеврејске доминације у свету финансија“ до XII века, повезујући то са црквеном забраном хришћанима да се баве позајмљивањем новца уз камату; а управо од тога „најпрезренијег занимања све до XIII века зависила је већина Јевреја у католичким земљама“.

Следећа етапа јачања јеврејског финансијског утицаја догодила се у епохи капитализма. В. В. Кортунов у књизи „Филозофија новца“ прилично тачно пише да „капитализам никада не би могао да се претвори од начина производе и друштвено-политичког уређења у глобални поглед на свет, да није био у складу са западним менталитетом, да није имао чврсте темеље у систему вредности који је човеку нудило Ново доба. Лично сматрам да је као такав темељ послужила фундаментална оријентација западноевропске културе према рационализму. У том смислу капитализам је, као друштвено-политички систем, само створио оптималне услове за остварење рационалистичког погледа на свет и рационалистичке филозофије. Принципијелна оријентација Запада према оваквом погледу на свет постала је очигледна још раније – у сам освит Новог века. А у епохи просвећености еволуирала је до универзалног система вредности“.

Ипак, осим западног рационализма (римског наслеђа), капитализам је имао још важнији духовни узрок у Реформацији западног хришћанства, што је убедљиво истражио оснивач социологије Макс Вебер у свом познатом делу „Протестантска етика и дух капитализма“ (1904). Јевреји се поносе тиме што се Реформација појавила управо под утицајем јудаизма. Тако је њујоршки рабин Л. И. Њумен објавио велико истраживање на ову тему: „Готово сви реформатори хришћанства имали су најмање једног пријатеља или учитеља Јеврејина, а сви најважнији покрети у оквиру Реформације у својим изворима окретали су се свету јеврејске Библије“.

Протестантизам и јеврејство (раније обуздавано конзервативним хришћанским окружењем) рађају капитализам – до тада невиђену економску активност људи који су одбацили пређашња хришћанска морална ограничења. При томе је јеврејско религиозно схватање богатства као обележја богоизабраности било усвојено и у протестантским сектама које су се појавиле (пуританство, калвинизам): Бог је, тобоже, од почетка и неизмењиво једне људе предодредио за богатство и спасење, а друге за погибељ – без обзира на људску вољу (чиме се пориче слобода човекове воље и неопходност његовог труда за спасење, као и свеблагост Бога, Који је, испада, у стању да произвољно и незаслужено осуди човека на потчињеност злу).

Епоха просвећености такође се не може замислити без јеврејског утицаја, и то преко масонерије – уније протестантских цркава са јудаизимом. Буржоаске масонске антимонархистичке револуције, које су донеле равноправност Јеврејима, претвориле су њихову финансијску власт у политичку. У XIX веку, како је писао руски филозоф-јудеофил В. Соловјев, „јудејство је... успело да заузме владајуће позиције у најнапреднијим нацијама“, где се „финансије и већи део штампе налазе у рукама Јевреја (директно или индиректно)... Главни интерес савремене Европе је – новац; Јевреји су мајстори пословања са новцем и природно је да они господаре савременом Европом“.

Атали пише о јеврејским финансијерима који су „власт над влашћу“, да су „углавном скривени... али понекад постају видљиви“ (као Ротшилди у 19. веку, који „финансирају већину влада“); „они се организују у нарочиту аристократију, својеврсни строги ред, са беспоштедним моралним законима и суровим ритуалима“.   

Позната јеврејска интелектуалка Хана Арент, која је лично познавала Ротшилде, овако описује појаву њихове светске банкарске мреже: „Претварање Ротшилда у међународне банкаре и њихово уздизање над осталим јеврејским банкарским кућама изменило је целокупну структуру јеврејског државног бизниса... То је дало нови стимуланс за уједињење Јевреја као групе, и то на међународном плану. За нејевреје име Ротшилд постало је симбол међународног карактера Јевреја у свету нација... Јеврејски банкарски капитал постао је међународни, уједињавао се путем унакрсних бракова, па се појавила права међународна каста... Ова изолација и независност појачали су у њима осећај моћи и гордости“.

Карл Маркс, иначе унук јеврејског рабина, осуђујући спремност западних банкара да зараде на давању зајмова њему омраженој Русији у вези са Кримским ратом (1853-1856), у уводнику који је написао за „Њујорк Дејли Трибјун“ навео је дугачке спискове јеврејских кланова, који су били у међусобном сродству, за које вели да контролишу светске финансије. У свом ранијем раду „О јеврејском питању“ он јеврејство сматра за творца капитализма и, позивајући на борбу против њега, пише:

„Ми дакле данас у јеврејству проналазимо свеопшти антидруштвени елемент, који је као резултат историјског развитка, у коме су Јевреји у негативном смислу узели свесрдног учешћа, доведен до савремене тачке на којој нужно треба да уследи разрешење.

Еманципација Јевреја је, у крајњој линији, еманципација људског рода од јеврејства. Јеврејин се већ еманциповао на јеврејски начин... Он је себе еманциповао не само тиме што је присвојио финансијску власт, него и тиме што је преко њега и без њега сам новац постао светска власт, док је практични дух јеврејства постао практични дух хришћанских народа. Јевреји су се еманциповали у оној мери у којој су хришћани постали јевреји...

Противречност између политичке власти Јеврејина у пракси и његових политичких права, то је противречност између политичке и финансијске власти уопште. И док се политичка власт на идејном плану уздиже изнад финансијске власти, у стварности она постаје њена робиња.

Практична владавина јеврејства над хришћанским светом достигла је у Северној Америци свој недвосмислени и уобичајени израз тако што се чак и проповед Јеванђеља и дужност хришћанског вероучитеља претвара у робу, па и банкротирани трговац прибегава Јеванђељу баш као што се богати проповедник Јеванђеља бави бизнисом...“

О јединствености Сједињених Америчких Држава немачки економиста В. Зомбарт је у свом класичном делу „Јевреји и привредни живот“ из 1911. године писао следеће: „Јевреји прогнани из хришћанске Европе одиграли су истакнуту, да не кажем главну улогу у стварању Сједињених Америчких Држава са отвореном јеврејско-масонском симболиком. Стога не чуди што је Систем федералних резерви (Federal Reserve System), као централна институција банкарског система САД, створен од стране групе уједињених приватних јеврејских банака. Пажљиво разматрање закључака Макса Вебера  показало је да су сви ти елементи пуританске догме који су имали реалног утицаја на образовање духа капитализма, били позајмљени из круга идеја јеврејске религије... Сједињене Америчке Државе су се економски формирале углавном под утицајем јеврејских елемената... Сједињене Државе своје постојање уопште дугују Јеврејима... и само захваљујући присуству јеврејског елемента оне су такве какве их познајемо. Јер оно што називамо американством, то, у својим главним цртама, није ништа друго него кристализовани јеврејски дух... Ја сам сасвим очигледно доказао да је привредни живот нашег времена у све већој мери потчињен јеврејском утицају... без њих ми никада не бисмо достигли тачку кулминације људске културе: савремени капитализам...“

„Амерички Јевреји имају водеће место у стварању америчког капитализма и американизацији света“ – пише Ж. Атали.

Но, разуме се, јеврејска „кулминација културе – капитализам“, као и јеврејска „американизација“ могу тачно да се схвате једино с тачке гледишта православног схватања смисла историје. Ради тога треба размотрити савремену улогу светског капитала и у важнијем, философском контексту, при чему се јасно показује духовно стање света у савременом тренутку. Јер господари светског финансијског механизма врше огроман утицај на духовно стање човечанства и на његов вредносни систем, циљано стварајући такву „цивилизацију“ у којој ће највиша вредност постати управо новац, потиснувши све друге моралне и религиозне вредности.