Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од
најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793.
године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и
поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма,
безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа.[1]
Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног
„мученика слободе“. Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен
Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и
смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа
Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што
је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“.[2]
Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских
клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио
најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа
експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју
жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место,
све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више
Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се
револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева
имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над
сопственим народом.“[3]
Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и
тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва
лионских реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се
да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим
усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После
натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде
из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за
оном „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо
примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди. Али,
након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају
језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције.
Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и
грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона.
Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш
заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим,
свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у
Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже –
војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и
подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим
натписом :
Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више.[4]
За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах
одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно
саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског
разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке
споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену
и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање
Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични
церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано
излажу у Богородичиној цркви. Конвент најзад попушта и извршење
монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова :
Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија,
ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак,
пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна
Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним
становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху.
За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза.
За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга
Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду
уништене.
За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих
мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети,
тканине, животне намирнице…[5]
Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта
диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава
у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и
разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог
маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха.
Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни
увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и
изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол
скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La
mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI.
Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са
лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и
незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци[6],
одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају
исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да
ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурнеБога и приватну својину.
Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату
најамбициознијег, најпустоловнијег и најрадикалнијег обрачуна са
затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације.
Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта
диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих
цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара,
развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из
свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још
једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са
Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима
и засуто цвећем, носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На
носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да
је једини тешио овог мученика у тамници.
Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном
нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује
посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама.
Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену
владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела
дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати
Јеванђеље привезано за сивоњин реп.
Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме
је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају
урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника
клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац
Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч
узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити
његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом
секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана.
Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи.
Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са
магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене
књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије
из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових
непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје
натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог
кипа.“[7]
Историчари радничког покрета и светске револуције упорно
прескачу одштампане и још доступне странице „Упутства“ („Instrukction“) које су
заједнички потписали Коло д`Ербоа и Жозеф Фуше.
Зашто?
Зато што би се историјски примат у састављању једног чисто
комунистичког манифеста модерног доба морао признати овој двојици лионских крвопилаца,
а не Марксу, или „Хесенском земаљском веснику“ Георга Бихнера.
Сва је прилика, међутим, да је ово Упутство из 1793. године
још раније скицирано у јакобинским клубовима, који су добили име по јакобинском
доминиканском манастиру. Иза његових зидина кована је завера, и у том
манастиру су детаљно разрађивани планови за збацивање Луја XIV.
Једном од потписника Упутства, оном пропалом глумцу и
крвавом комедијашу, због његовог застрањивања и лионског „левог скретања“,
главу су одрубили исти они који су га и послали у Лион у улози стварног
главосече. Од одговорности за лионски масакр извукао се, међутим, први и
важнији потписник првог бољшевичког програма, коме је историја пружила
јединствену прилику да своја програмска начела одмах потврди и у пракси. Фуше,
некадашњи прости грађанин и љута сиротиња, а касније војвода од Отранта,
вишеструки милионер, интимус највећих европских банкара и први власник потоње
Ротшилдове резиденције у Феријеру, у трећем ставуУпутства прокламује и
наређује:
„Радите, дакле, у великим потезима и смело; одузимајте сваком
грађанину све што му није потребно, јер сваки сувишак (le superflu) јавна је
повреда народних права. Јер све што појединац има поврх онога што му је
потребно не може употребити друкчије осим тако да злоупотреби. Не остављајте
му, стога, ништа осим оно што му је неопходно…“[8]
Фуше је, дакле, још тада послао отворену објаву рата
приватној својини и Цркви, двема најјачим силама Француске пред којима су
опрезно узмицали чак и Робеспјер и Дантон. Проћи ће, до душе, још пуних
пет година од лионског масакра док у Ватикан не умаршира Бертије. Овај
француски генерал је 1798. године једноставно ухапсио папу Пија VI, свргнуо га
с престола и протерао у изгнанство, у коме је Свети Отац и умро. Али је Фуше,
већ за време свог проконзуловања у Нанту, Неверу и Мулену, наговестио на које
ће стране Француска револуција одапињати убојите стреле свог фанатичног
атеизма. На њеној мапи и Ватикан је заузимао место незаобилазног циља.
Истина, у својој првој проконзулској улози Фуше се још чувао
да не загази у злочин у коме ће огрезнути у Лиону, претварајући Рону у пенушаву
реку крви. Као бесомучни борац против хришћанства, он се у овом потчињеном
подручју још задовољава укидањем целибата, одузимањем повластица свештеницима и
увођењем забране да носе своју одежду изван верских објеката. Фуше на јавним
трговима склапа бракове и разводи их. Са огољених и опљачканих предикаоница
држи ватрене атеистичке проповеди у којима се изругује Богу и негира бесмрност
душе. Он укида и хришћанске погребне церемоније, после чега прописује да се сви
становници сахрањују уз једнобразан надгробни натпис који гласи: Смрт је вечни сан.
С чекићем у руци, Фуше јаше на челу поворке која шпарта
Муленом и разбија крстове, распећа и слике свих светаца у овом граду.
Свештеничке митре и олтарске покриваче баца на ломачу, док усхићена и
обезбожена руља урла, кличе и игра око пламена. На јавном тргу у Неверу он –
први у Француској – крштава своју кћерку на грађански начин и даје јој, дакако
мимо црквеног обреда, име по месту крштења. Али, Фуше може да извести Париз да
је у овој области, поред богатства искоренио и хришћанство, тек онда кад под
његовим притисцима и претњама надбискуп Франсоа Лоран збаци са себе мантију и
стави на главу црвену јакобинску капу. И кад се тридесет свештеника поведе за
примером смртно застрашеног надбискупа, те и они на главу ставе знамење
борбеног безбожништва.
Гласањем
у Скупштини француској краљевској породици пресудили су јакобинци. Главу Луја
XVI тражио је тада и Жозеф Фуше. Двадесетак година касније, кум и најдостојнији
сведок на Фушеоовом црквеном венчању са племићком невестом био је Луј XVIII,
рођени брат гиљотинираног Луја XVI! Ово је јединствен пример обрта, прерушавања
и брзе замене улога на крвавој историјској позорници у коме некадашња убога
сиротиња, бивши револуционар, јакобинац и краљеубица, рушилац олтара и распећа
сада као војвода од Отранта и други човек по богатству у Француској скрушено
прима благослов за своје венчање са дупло млађом грофицом, од онога који носи
исту онакву митру какву је Фуше са спрдњом качио за реп магарцима по Лиону. А
први сведок на венчању „последњег испљувка Француске револуције“ је нико други
до један Бурбон, краљ Француске и рођени брат онога чију је главу овај
младожења гурнуо под гиљотину! За непоновљивост историјске перверзије овог
случаја побринула се и чињеница да је тај педесетшестогодишњи младожења сада не
само кум, већ и министар полиције у влади претпоследњег француског краља!
Сви на двору гунђају, али нико не сме гласно да се побуни.
Уосталом, сви знају да Луј XVIII повратак на краљевски престо у доброј мери
дугује Фушеу. Зна то и Фуше, који је одавно савладао технику отимања власти и
одржавања у њеном седлу. „Али има нешто што овај стари кондотијер, овај
превејани познавалац људи ипак није научио и што нико не може да научи: борити
се с аветима. Заборавио је да се на краљевом двору појављује једна авет
прошлости, као еринија освете: војвоткиња од Ангулема, рођена кћерка Луја XVI и
Марије Антоанете, једина у породици која је преживела велики покољ.“[9]
Војвоткиња од Ангулема своје посете двору гласно условљава
удаљавањем министра свог стрица и једног од убица њеног оца. Она се заклела да
тог Јануса Француске револуције никада неће ни погледати. Њен глас је окуражио
и друге гласове да се стопе у грмљавину назадовољства према Фушеу. Најзад, Луј
XVIII отпушта Фушеа и поставља га на безначајни положај посланика на
дрезденском двору. Фуше се тек распакивао у Дрездену када га је Скупштина у
Паризу са 334 гласа према 32 искључила из сваке амнестије и осудила на
доживотно прогонство из Француске. Тек тада започиње његово путовање у
немилосрдну Каносу и потуцање по убогим европским провинцијама. На Фушеа се
свом жестином, како и приличи људској природи, обарају нарочито они који су до
јуче дрхтали пред њим и бојали се његове сенке. Протеран и стављен ван закона
он са „зеленашким каматама испашта свој грех што никад није служио идеји и
неком високом делу, него увек само пролазној милости тренутка и људи“.[10]
Житељи Трста били су одавно навикнути на појаву једног
побожног старца, који је тешким корацима свакога дана одлазио у цркву да се,
клечећи и склопљених руку, помоли Богу. Они ни у сну нису могли да претпоставе
да је тај оронули странац некада био силни револуционар, борбени безбожник и
прогонитељ хришћанства. Али су од 20. децембра 1820. године знали да га никад
више неће чути како у пролазу, сам за себе, тихо, али разговетно понавља:
ИМА БОГА!
др Радован Калабић
Препоручујемо:
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ФРАНЦУСКУ РЕВОЛУЦИЈУ
[1] Албер Матијез (1864-1932), представник
тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске
податке везане за жртве револуционарног терора.
[3] Исто, стр. 8.
[4] Štefan Cvajg : „Žozef Fuše – Lik
jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str.
42.
[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот,
Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији.
Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у
Вандеји, осветљени су до детаља.
[10] Исто, стр. 215.
Нема коментара:
Постави коментар
Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.