Пренос посмртних остатака Руске Заграничне Цркве – чин признавања законитости Велике криминалне револуције

Дан званичног сједињења Руске Православне Заграничне Цркве архиепископа Лавра (РПЦЗ-Л) и Московске патријаршије, 17. мај 2007. године, постао је несумњиво важан историјски датум. Као што је током церемоније рекао патријарх Алексеј II: „Превладан је сукоб у друштву наслеђен из времена револуције и грађанског рата“. Исту мисао о „прекиду грађанског рата“ понављали су у вези са сједињењем сви, па ју је у поздравном говору на церемонији изразио и председник РФ Путин, као званично тумачење овог догађаја.

Ипак, та на први поглед „обична мисао“ није тачна, из неколико разлога, и има сасвим други циљ.

Најпре ћемо подсетити да подела није трајала 90 година (тј. од 1917), како је рекао председник Путин, него 80 година, почев од знамените Декларације из 1927. године самозваног првојерарха у Отаџбини, митрополита Сергија, о лојалности Цркве богоборачкој (а не просто атеистичкој, као данас) власти. Од његовог претходника, патријарха Тихона (кога су убили чекисти 1925. године) Загранична Црква се није одвајала и прва га је прославила. Због тога је лажно званично објашњавање црквене поделе револуцијом и грађанским ратом (евакуација са Крима 1920) – то јест чисто политичким разлозима. Јер подела је имала духовни узрок и појавила се тек касније, приликом покушаја жидобољшевичке власти да уништи Цркву, а потом и да је кривотвори структуром која ће тој власти бити лојална и која ће спроводити прогоне нејнепоколебљивијег  дела црквеног народа.

Шта је главни узрок поделе која је тада настала (не само официјелне Цркве са Заграничном, него и са Катакомбном Црквом у Русији)? То је однос према овом кривотворењу Цркве, сконцентрисан у односу према подвигу Новомученика: ко је спасао Цркву – они, Новомученици, или лојални митрополит Сергије који их је издавао чекистима да би били кажњени као „контрареволуционари“?

Патријарх Кирил у својој канцеларији. На месту Христа - антихрист

Истовремено, у овоме се крије и различит однос према смислу историје и мисији православне Русије, коју јој је Бог одредио пред крај времена. Напорима митрополита Сергија и ЧК-ГПУ-НКВД током наредних деценија катакомбници у СССР-у претворили су се у Новомученике и истребљени су, док су њихова духовна сабраћа у иностранству опстала до нашег времена. А онда су 17. маја 2007. године загранични архипастири решили да добровољно скину са себе бреме таквог служења, ради „окончања грађанског рата“, „пошто у Русији више нема безбожне власти“.

Ипак је несхватљиво зашто су руководству РПЦЗ били потребни четворогодишњи преговори, и Четврти Свезагранични сабор РПЦЗ, ако је упркос његовом мишљењу (то јест мишљењу већине парохијана и клирика) и уз ућуткивање несагласних, на крају крајева у документима потписаним за Московском патријаршијом Синод РПЦЗ прихватио патријаршијско тумачење и подела из прошлости, и совјетског периода историје. Од тог тренутка „подвиг“ митрополита Сергија прихваћен је као „равноправан“ са подвигом његових жртава – Новомученика, а структура коју је 1943. Стаљин неканонски формирао као „Московску патријаршију“ фактички је призната као „Мајка-Црква“ Руске Заграничне Цркве.

О традиционалном схватању историје Цркве у XX веку које је било карактеристично за руско православно заграничје, у „Акту о канонском општењу“ који је потписао митрополит Лавр утврђено је: „Раније издати акти, који су представљали препреку за пуно канонско општење, сматрају се неделотворним јер су изгубили снагу“. Дакле, потписом нашег бившег првојерарха прихваћено је да је изгубила снагу и сама она Истина за коју нам је Архијерејски Синод обећао да ће је бранити у Посланици пастви од 29. 6. / 12. 7. 2001. године: „Сједињења може бити само у Истини“. Да ли је то наступило време када треба уништавати емигрантске парохијске библиотеке како не би доводиле паству у саблазан?

О овој актуелној теми већ су довољно писали многи аутори, међу њима и ја (у књизи „Дијалог РПЦЗ и МП“), па нема потребе да овде то посебно образлажемо. Јер реч је само о једној лажној страни официјелног тумачења сједињења као „превазилажења грађанског рата“.

Друга лажна страна ове пароле састоји се у томе што са падом режима Комунистичке партије Совјетског Савеза грађански рат није завршен, јер у нашој Отаџбини није окончана власт антируских и антиправославних сила, наследника жидобољшевика, него се наставља у новом облику. Једна од нових особености тог рата састоји се у следећем. Раније је власт непријатељска руском народу убијала читаве слојеве становништва (пре свега свештенство), а сада се тај рат вешто маскира (док се свештенство поткупљује „позлаћивањем храмова“). Против руског народа сада је једноставније борити се на „цивилизоване начине“, представљајући, преко средстава масовног информисања, његово пљачкање, морално пропадање и уништавање по милион људи годишње као „велики препород“. И како да се при томе избегну различите варијанте „патриотизма“, који, како је одавно лепо примећено, представља „последње прибежиште ниткова“? Такво прикривено прибежиште злочиначке власти може да буде чак и „православни патриотизам“, намењен извозу – емиграцији.

Подсетићу да је са падом комунизма и без тога уситњена руска емиграција већ изгубила како свој политички значај за Русију, тако и основ за своје пребивање изван њених граница. Руска емиграција данас постоји само као ореол око славног духовног и идеолошког наслеђа њених првих генерација, и њиховог супротстављања бољшевизму. Но, управо тај ореол данашње власти, и светске и духовне, хоће да ставе у своју службу, како би њиме обасјали своје епископске клобуке, градоначелничке шешире, министарске цилиндре и председничку капу.

„Грађански рат је окончан, нова Русија постаје нормална и цивилизована држава, и то све више признају потомци беле емиграције“ – са тим рефреном председник Путин је започео серију свечаних преношења и поновних сахрањивања посмртних остатака знаменитих емиграната антикомуниста – писца Шмељева, генерала Деникина, философа Иљина, царице Марије Фјодоровне...

Поновна сахрана... треба да се искористи као пи-ар  пројекат (Pr, Public relations – односи са јавношћу) у циљу стварања позитивног имиџа Русије у иностранству и позитивне слике руске власти у земљи. На том послу већ заједнички ради неколико федералних државних органа. Они стварају концепт пројекта чије је главна идеја – стварање „нове Русије“. Према поновим сахранама власти Руске Федерације односе се „као према прилици да се побољша имиџ Русије у иностранству и да се Руси припреме за идеју преосмишљавања историје“ – открива у часопису „Поглед“ „саветница радне групе пројекта за пренос остатака царице Марије Фјодоровне“ Ирина Суботина. Дакле, пројекат који је прихваћен на заседању те радне групе у суштини није ништа друго него пи-ар пројекат. „Имиџ Русије у иностранству био је пао у други план. Управо сада је прави тренутак да се позабавимо његовим формирањем“ – потврдио је таква нагађања за часопис „Поглед“ академик Међународне телевизијске и радио академије Леонид Золотаревскиј. „За остварење нове политике имиџа Русије користе се различити облици међудржавних односа, међу њима и преноси посмртних остатака знаменитих Руса (у Русију) и њихово поновно сахрањивање“.

Другим речима, њихова имена користе се као декорација за пропагандно улепшавање криминалне власти. Тобоже „враћа се историјско сећање“ и живот се „стабилизује“, то јест данашња криминално-демократска Руска Федерација, под масонским пентаграмима, представља, тобож, истинску Русију. Међутим, руска власт себе не сматра за наследника беле, него црвене стране у том судбоносном и крвавом грађанском рату, и у свакој прилици се показује као таква: довољно је само погледати чија имена носе наше улице, градови, области, чији споменици покривају читаву земљу, чија симболика духовно контролише Кремљ и нашу армију, чему уче децу у школама.

И тако је серија председничких пи-ар сахрана допуњена новом, неизмерно важнијим сахраном: потписивањем Акта о капитулацији Руске Заграничне Цркве (под насловом „Акт о канонском општењу“). Јер, молим вас, погледајте: чак и најтврђи конзервативни бастион руског Православља признао нас је као „руску власт“, а Владимира Владимировича као „истинског Руса и православног председника“ (речи архиепископа Марка Берлинског после сусрета у Њујорку 2003. године), коме због сједињења са МП изражавамо „дубоку благодарност“ (речи митрополита Лавра током церемоније у храму Христа Спаситеља у Москви 17. маја 2007. године). Улогу Путина у „прогледавању“ емигрантских архијереја истакао је и патријарх: „Они су у вама видели човека преданог Русији, православног хришћанина, и то је било веома важно... човека који служи своме народу“.

То јест, фактички, у оквирима датог председничког пи-ар пројекта ова церемонија уједињења претворила се у преношење посмртних остатака Руске Заграничне Цркве (Л) – тачније у њену раскошну сахрану у крилу Московске патријаршије и председника Путина. При томе Путин је у својој беседи подсетио да је та сахрана обављена „у храму који је постао видљиви симбол препорода и процвата Руске Православне Цркве“. Симболика је заправо врло лако уочљива: у храму Христа Спаситеља, у том саркофагу од армираног бетона и мермера који је раскошно позлаћен о трошку жидова-олигараха и украшен шестокраким звездама од поља пред олтаром до крстова на куполи, недавно је тај исти криминални режим умиван и величанственим погребом његовог творца, цара Ирода који је „народу даровао слободу“ (мисли се на Б. Н. Јељцина – прим. уредника).

На царском месту - Путин

Жалосно је видети искрено радосне коментаре многих Руса поводом овог заједничког постигнућа Одељења за спољне црквене везе РПЦ и КГБ-а: „поновно уједињење руског народа“, „јачање руског Православља“ итд. Браћо и сестре, може ли бити јачања Православља на одрицању од историјске истине и на издаји оних верних и побожних клирика и верујућих људи у Отаџбини који се супротстављају антируској власти покушавајући изнутра да исцеле Цркву и Русију?

Сетимо се да је у јануару 2005. године, у вези са овом темом сједињења, Московска конференција о питањима глобализације упутила архијерејима Руске Заграничне Цркве познато „Обраћање“ које се завршавало речима:

„Ми вас позивамо, високопреосвећене Владике, да сачувате верност овој вашој ранијој традицији супротстављања злу које се шири светом и да то питање непоколебљиво истакнете у вашим преговорима са нашом јерархијом, позивајући је да схвати неопходност одбране од 'цивилизованих нација' које себе данас називају постхришћанским. Ми вас позивамо да се заложите за оне представнике руског свештенства који покушавају да се супротставе јачању глобалних метода електронске контроле и због тога бивају изложени прогонима од стране управо својих јерараха у готово свим руским епархијама. Позивамо вас да у својим преговорима за партнере изаберете не гонитеље, него прогоњене, као и оне малобројне архијереје који су истомишљеници прогоњених, који позивају на супротстављање антихришћанском Новом светском поретку.

Тек тада ви ћете моћи да часно испуните мисију Руског Православног Заграничја у његовој помоћи црквеном народу у Отаџбини, онако како су пожртвовано чинили и нама завештали да чинимо наши узори – велики мислиоци и подвижници Заграничне Русије“.

Ипак, загранични архипастири којима је био упућен овај позив 700 руских православних верника сматрали су да је у реду да га занемаре приликом својих преговора о уједињењу, и не само да нису ни споменули очекивања тог благочестивог дела црквеног народа МП, изражене и у недавном Богојављенском обраћању епископа Диомида (које су званична издања РПЦЗ ћутке заобишла), него као услов за уједињење нису поставили чак ни сазивање Помесног Сабора, онако како је то РПЦЗ раније традиционално предвиђала у вези са могућношћу будућег уједињења.   

Противећи се сједињењу са МП, многи клирици РПЦЗ били су забринути за судбину заграничне имовине – но МП милостиво обећава да је неће дирати и чак дарује аутономију (немешање) у вези са тим, јер, наравно, за МП то није оно најважније. Преузимањем заграничних храмова МП је раније тежила пре свега ка томе да архијереје РПЦЗ наведе на свој главни циљ: прихватање саме МП као „Мајке Цркве“. Зато се и дошло за преговарачки сто. Потом су у преговорима са МП „најпринципијелнији“ представници РПЦЗ традиционално све сводили на непревладано сергијанство и екуменизам, а представници МП су то оповргавали: „све је то одавно превладано“, а ни „безбожне власти више нема“. Оставимо тренутно по страни та духовна питања (о њима је већ много писано и преписивано). Ограничимо се на политичку страну, коју сада сви истичу као „велики празник јединства руског народа“. Да ли су се загранични архипастири сјединили са народом, или са његовим окупаторима и разоритељима?

Јер у политичком смислу ствари стоје тако да су архијереји РПЦЗ данас потписали благослов и легитимацију свих достигнућа Велике криминалне револуције (од 1991. године – прим. уредника), комадање, пљачку и морално уништавање Русије, за које је патријарх Алексеј II црквеним ордењем наградио све представнике данашњег владајућег слоја, укључујући и Јељцина и Путина. Ево, на пример, законодавних достигнућа последњег председника:

- неповратно озакоњење пљачкашке приватизације Чубајса, Гајдара, Абрамовича и компаније;

- укидање ранијих минималних могућности за народ да утиче на исход избора власти (укидање избора губернатора, укидање једномандатних округа, укидање минималног прага изласка бирача, укидање опције „против свих“, повећање партијског цензуса за улазак у Државну думу на 7%, забрана формирања предизборних блокова итд.);

- забрана коришћења речи „руски“ у називима политичких организација, укидање рубрике за националност у пасошима;

- доношење а затим пооштравање закона против „екстремизма“ и јачање прогона руских патриота по параграфу 282 за „антисемитизам“ и „распиривање мржње“; судска самовоља и физичке казнене мере против патриотских организација и њихових лидера – све до убистава;

- доношење нових закона који оштро појачавају прилив миграната и њихову лоповску економску делатност, у циљу слома стихијског отпора и слабљења руског народа; у Сиктивкару, Саљску, Жуковки, чак и у Харагуну и Кондопоги – свуда – руске жртве осуђују се као „кривци“ због конфликта са увезеном антируском мафијом која остаје некажњена (на њеној страни су и локалне власти, и ОМОН, и судови);

- гушење домаће привреде, пре свега сеоског домаћинства, увозом, и тежњом властодржаца да ступе у америчку Светску трговачку организацију (СТО), због чега се, на њен захтев, вештачки подижу цене енергената на домаћем тржишту;

- укидање помоћи сиротињи, бесплатног образовања, медицинских услуга, реформа стамбено-комуналног система итд. – ради што бржег изумирања руског народа, нарочито старијих нараштаја као непотребног баласта (како не би морали да им исплаћују пензије);

- наставак погрома руске културе и развраћивање народа преко државних средстава масовног информисања;

- помагање најекстремније нацистичко-криминално-мафијашке групе међу руским Јеврејима – хасида Берла Лазара, који је награђен од стране Путина са три ордена и уведен у највиши консултативно-саветодавни орган Руске федерације (Обшественаја палата)...

Све ово благосиљају архијереји МП који седе у председништвима одмах покрај Берла Лазара, а сада су покрај њих и архијереји РПЦЗ (Л). Стога не изненађује што је јеврејски политиколог С. Марков, човек веома удаљен од Цркве, предложио да се дан уједињења РПЦЗ и МП прогласи за национални празник РФ: „Ово је нарочито важно ако се узме у обзир да је Црква одувек играла истакнуту улогу у друштвено-политичком животу Русије, да је била један од симбола земље... Руска Православна Црква све до данас сматра се за један од најважнијих симбола Русије, стога њено уједињење представља важно достигнуће политике јачања државе која се сада спроводи“.

А још недавно, у свом Обраћању руском народу од 18. 2. / 2. 3. 2000. године, Синод РПЦЗ био је потпуно јасан у вези са оним што се догађа у Отаџбини (сами смо подебљали неке речи унутар цитата – М. Н.):   

„Последње године обележио је нови талас насилних преузимања храмова и манастира РПЦЗ од стране МП у разним земљама, или покушаја преузимања, и то уз помоћ светских власти (иностраних или руских), где год је то могуће: у Италији, Израелу, Немачкој, Данској, Канади... Сада се коначно потврђује, чак и кроз уста првојерарха МП, да они неће да се сједине с нама на понуђеној позицији Истине. Њима је прихватљивије да наведене несугласице и питање историје Руске Цркве реше једноставним уклањањем Заграничне Цркве и њеним уништењем. Другим речима данашње руководство МП више воли да настави политику митрополита Сергија, само у новој форми, у новој фази...

Наше заједничко наслеђе – наслеђе је целокупног руског народа. Оно ће неумитно остати такво и као резултат обнове јединства Руске Цркве која стоји у Истини. Ипак, на нашу жалост, претходна деценија показала је да се руководство МП клони истинског сједињења и не припрема се за њега, јер би то за њих значило – дати поштен одговор пред народом и чути његов глас. Управо због тога они насилно одузимају храмове који нису сачувани њиховим трудом, не марећи за трошкове – мада у самој Русији треба спасити хиљаде запуштени цркава.

"Радуј се, јер си укинула клањање огњу!" (из акатиста Пресветој Богородици, икос 5.)

Очигледно да је главни циљ свега овога – гушење наше Цркве, а не брига за заграничну паству, јер они се у опште не плаше да исту ту паству најстрашније саблазне: ко ће од емиграната одлазити у те храмове који су отети силом и лукавством? Не може се сакрити да нас хоће да униште као досадног и непоткупљивог сведока руске историје XX века... Главно наслеђе које ми чувамо, и које, оличено у нама, толико желе да искорене наши 'противници' из МП, јесте историјско и духовно. После богоборачке револуције управо Руска Загранична Црква постала је стожер тог невеликог дела руског народа који није признао револуцију и који је за себе изабрао пут чувања верности нашој православној држави. Ово упорно стајање у Истини, без обзира на то што је изгледало 'нереално', без обзира на притисак бољшевика и просовјетских архијереја из околног демократског света, у нашој средини доживљавано је као 'руски подвиг у условима свеопште апостасије' – у нади да ће Бог помиловати Русију и пружити нашем народу последњу шансу да обнови свој историјски лик. То је био – главни циљ руског заграничја. Због тога се 80 година молимо у нашим храмовима: 'За страдалну руску земљу' и 'Да избавиш народ Свој од горких мука безбожне власти'...   

Ово се односи и на посткомунистичку власт у РФ, која себе сматра наследницом не толико историјске Русије (ово чини тек понекад и то само на речима), колико наследницом бољшевичког режима.  Целокупно данашње законодавство РФ темељи се на совјетском, а не на дореволуционом корпусу закона. Данашње демократски изабране власти у Русији сачувале у већину бољшевичких богоборачких симбола (црвена петокрака итд), споменике, називе улица и градова, гушећи првобитну пројаву народних тежњи за превладавањем комунистичког наслеђа, за новим приступом националној трагедији Русије у XX веку и за покајањем. Истовремено на руској земљи засађује се нова антихришћанска идеологија. А да би се ослабило народно противљење таквом усмерењу, свесно и срачунато спроводи се разарање самог народа уз његово одвајање од својих истинских историјских и духовних корена.

И све се то догађа уз допуштење, сагласност па чак и благослов руководства МП које је, ради очувања својих структура власти, спремно на сарадњу са било каквом влашћу, па чак и на активни екуменизам не само са инославним хришћанима, него и са нехришћанским политичким силама. 'Заједничким трудом ми ћемо створити ново, демократско друштво' – изјавио jе 1991. године поглавар МП Алексеј II пред рабинима у Њујорку, где је проповедао мир за све 'у атмосфери пријатељства, стваралачке сарадње и братства деце једног Бога – Оца свих, Бога отаца ваших и наших'. А на који се начин такво миротворачко деловање одражава на нашу судбину, види се из тога како је недавно, док је за Божић боравио у Израелу, првојерарх МП учинио три морално неспојиве ствари: молио се са свима заједничком Богу и оваплоћеном Сину Божијем – Христу, договарао се са муслиманима како да нам отме још један манастир и хвалио је штеточину Јељцина због 'напора на корист Русије' и његовог 'труда око обнове духовности нашег народа'.

Уверени смо да су појачани прогони Руске Заграничне Цркве по читавом свету – само један од корака ка успостављању Новог светског поретка. При томе народи се лишавају своје духовне и културне самосвојности, а хришћанска начела се кваре и подривају. Антихришћанске силе се труде да постигну своје циљеве различитим методама, између осталог и тровањем једних народа или конфесија против других, а неретко и једног дела народа против другог, увек подстичући и унутар Помесних Цркава оне групе које им у датом тренутку одговарају, и оцрњујући њихове противнике... Да ли се то данас догађа и у оквирима руског Православља? Зар није очигледно да постоје силе које стреме ка томе да Руску Цркву сведу на ниво идеолошког инструмента – како власти Руске Федерације, тако и 'силни овога света' који иза њих стоје – за управљање руским народом? И како ту да се не присетимо апокалиптичке слике цркве-блуднице која седи на звери?..

Ми пак, који се налазимо у туђини као изгнаници и као потомци различитих нараштаја изгнаника, због несреће која је задесила најпре наш народ а потом и друге народе света (чија чеда долазе код нас ради спасења у Христу), надамо се да ћемо дочекати дан када ће молитвама наших Светих Новомученика бити измољена Русија која ће моћи да испуни своју последњу мисију – сведочење свету о истинитости Православља и православне државности. У складу с нашим невеликим силама ми смо ово увек сведочили онима који имају уши да чују и очи да виде. Наш задатак, ма колико мало нас било – јесте да никоме не допустимо да ту истину утопи у океану наступајуће апостасије“.

Потписивањем акта о капитулацији архијереји РПЦЗ (Л) одричу се овакве оцене онога што се догађа у Русији и свету (врло је карактеристично и то што је Синод РПЦЗ ових дана прописао измене неких молитава током литургије; уместо: „за страдајућу земљу руску“ – „за богочувану земљу руску“). Ето шта је био циљ заједничких напора специјалних служби Руске федерације (Одељење спољних црквених веза МП и КГБ) и САД (ЦИА) ради „уклањања овог непоткупљивог сведока историје XX века“. Сви они који данас подсећају на ову недавну позицију РПЦЗ и на неопходност помоћи руском народу, обавезно се убрајају у „агенте ЦИА-е“, „провокаторе“ и „непријатеље Цркве и Русије“ – како не престају да нападају аутора ових редова агенти-доушници О. А. Платонов, А. А. Сењин, прот. Всеволод Чаплин, К. Фролов и многи аутори сајта „Руска линија“ (гл. уредник А. Д. Степанов).

А главни циљ који је МП овом унијом постигла – то је безусловно признавање данашње црквено-патријаршијске структире као непогрешиве „Мајке-Цркве“, без неопходности разматрања пређашњих и садашњих грехова њених руководилаца и покајања због њих. У вези са уједињењем патријарх је истакао: „Драго ми је да је Загранична Црква у овим одлукама Јубиларног Архијерејског Сабора видела и чула истински глас Руске Православне Цркве“. На тај начин, потписом испод Акта 17. маја и произношењем од тога дана имена патријарха Алексеја II на богослужењима РПЦЗ, архијереји Заграничне Цркве су такође потписали:

- патријаршијске прогоне достојног свештенства, од о. Павла Бурова до епископа Диомида;

- патријархове црквене награде свим активним учесницима Велике криминалне револуције, атеистима-богохулницима (Швидкој, Алибасов), као и вођама сатаноизабраног народа – рабину Шнајеру и председнику Евроазијског јеврејског конгреса Александру Машкевичу;

- признање да је титула „Калињинградски“ митрополита Кирила сасвим нормална за православног архијереја (М. И. Калињин, кога је још 1919. Троцки назвао „сверуским вођом револуције“, од 1919. па све до смрти 1946. био је члан Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза – Бољшевика, и на том положају одиграо је кључну улогу у масовним погубљењима и чисткама спровођеним од 1934. године);

- патријархово полагање венаца са крстом поред пентаграма са вечном ватром пакла огњеног...

А о оним клирицима који су се својевремено уздали у архипастире Заграничне Цркве и поверавали им своје судбине, патријарх Алексеј ΙΙ каже следеће:

„Није било свештеника који су из идеолошких разлога прешли у парохије Руске Заграничне Цркве на нашој канонској територији. Најчешће су то били они свештенослужитељи који су из канонских разлога подвргнути казнама од стране својих законитих јерараха. И наравно, они су иступили против уједињења, јер је већина њих имала канонске преступе због којих би требало да одговарају“.

Какви су, на пример, „канонски преступи“ (отворено изношење мишљења на радију, или учешће у покрету „Живети без страха јудејског“?) довели до забране свештенослужења за оца Павла Бурова нама је добро познато, стога можемо да исправно оценимо ове патријархове речи. У датом случају, захтев „требало би да одговарају“, који се односи на десетине таквих поштених клирика, значи „требало би да се покају што су поверовали Руској Заграничној Цркви“ (која их је издала).

Најочигледнији пример међу онима који су се већ громко покајали је епископ Евтихије, који је, за разлику од радосних славословља о „јачању цркве и Русије“, сасвим неувијено приказао моралну суштину таквог свог корака. Описујући своје познато мистично виђење после Четвртог Свезаграничног сабора РПЦЗ, он нас је отворено позвао да идемо у МП на „патњу“ и добровољну смрт кроз „заклање“. И за то је одмах добио патријаршијску титулу епископа Домодедовског.

Код многих клирика и парохијана РПЦЗ, расејаних по читавом свету, остаје питање: а зашто је и коме у РПЦЗ то „заклање“ нужно? Због чега данас за наше архијереје једино „боогоугодно дело“ постаје – да беспоговорно закољу нашу Цркву, а они који се томе противе или „не схватају огромну важност тог дела“, или су чак „отворени непријатељи Цркве“?

Хтео бих да се надам да ће – када се разиђе дим „победе“ коју прослављају  Одељења за спољашње црквене везе РПЦ и КГБ – здрави део РПЦЗ на челу са својим свештенством рећи: опростите, наши поштовани бивши архипастири, Ви, ако желите, можете добровољно да идете на заклање или на сахрану. Али ми по својој савести нећемо и не можемо да издамо мисију Руске Заграничне Цркве, завештану од Ваших светих претходника, као „руског подвига у океану апостасије“. И зато остајемо тамо где нас је Господ Бог поставио ради таквог служења Русији. Добро би било када би то без одлагања први рекао један од поштованих епископа, који би самим тим постао центар окупљања.

Праштајте, слепе вође наше драге Руске Заграничне Цркве, који сте ослепели у недељу о слепоме. Многаја љета малом стаду Руске Заграничне Цркве које је, ради истинске духовне помоћи руском народу, одбило да учествује у таквом испразном преношењу њених посмртних остатака!

М. В. Назаров

4/17. маја 2007.