ИСТИНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Лажна хуманистика XVIII до XIX века размекшала нас је све, па се сваки напор, жртва и борба, сматрају теретом, који треба избећи. А истина је пред нашим очима. Хлеб се само немилосрдним гњечењем може умесити. Човек се рађа у крви и мукама. Зрно не може дати плода док не умре. Приклонити главу над тим истинама, саобразити своју филозофију њима, као животом свуда присутном садржају, схватити да је лудило покушати да се тај садржај животни промени пред нашим појмовима, већ наше појмове ускладити са оним што стално посматрање живота открива у њему, значи омогућити себи основе сваке мудрости, а нарочито политичке.

Дух индивидуалистички неће да зна за нацију и државу, кад је у питању интерес, прохтев, ћуд или осећање јединке. Нација тражи чврсту брачну заједницу. Јединка се често томе противи и руши брак. Нација тражи чврсту породичну заједницу. Јединка се често томе противи и руши породицу. Нација тражи опште пожртвовање јединке начелом јунаштва. Јединка врло често гази то и гледа да избегне већи напор или опасност јунаштва. Влада ли нацијом индивидуалистичка мисао („где је добро - ту је отаџбина!"), онда таква нација мора опадати и, не успе ли да се тргне, и пропадати и пропасти. Напротив, овлада ли нацијом мисао органска, - да су све јединке, породице, покрајине, редови и сталежи само делићи и удови једног огромног народног тела, - онда таква нација расте, напредује и цвета, јер су поштењем и јунаштвом савладани сви посебни прохтеви, осећања и интереси појединаца, породица, крајева, редова и сталежа. За власт се мора везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им је и до сада било место. Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена. Како нема времена за губљење, како треба радити брзо. Али, исто тако и овде је она народна тачна: „Преко је прече -наоколо ближе". Није свака пречица и ближи пут. Често је само наоколо ближе. Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена. Питање брзог изласка из данашње невоље јесте у ствари питање правилног решавања, јесте, дакле, питање правога пута. А то опет значи, да је питање правога пута не само питање идеолошко, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни привредни и државни проблеми? Не може се ићи новим путем а служити старим методама, надахнутим старим духом. Са полумерама и полуљудима је свршено. Исто тако: с пајацима, с марионетама, с људима папагајима што туђе мисли само знају да понављају, а ни једне њихове рођене у глави немају - с кукавицама и кукумавкама, с полупоштеним и непоштеним, с изелицама и сладострасницима, са неозбиљним и плитким, површним и сумњалицама, - са њима је свршено. Време и догађаји траже пуне мере и целе људе. Хоћемо да сваки, од најмањег до највећег службеника, одговара за оно што уради, и то одмах и стварно. Хоћемо да млаки и слаби увиде, да је савесност и честитост сасвим корисна и практична врлина, кад их већ сама врлина не привлачи. У томе можемо успети без потреса, само ако се увиди да не могу бити сви некриви. Неко мора да одговара: или онај који треба или они који су пропустили да доведу на одговорност онога, који је требао да одговара. Хоћемо да идемо светла и уздигнута чела. Досадио нам је свима смрад и трулеж. Хоћемо да се наш народни живот врати основама свога народног духа и морала, да засолимо свој живот правдом и истином, јунаштвом и мучеништвом. Хоћемо да нам држава буде алат народне судбине, да нам држава буде народна у правом смислу, а не само по форми национална, а у ствари да је ненародна. За разлику од материјалистичког схватања живота, ми верама признајемо онај значај које оне имају. Није то никаква политичка концесија с наше стране. То је само признање стварне вредности. Ми налазимо да се вере могу не признавати само на штету једног народа, његове вредности, његова духа, његове снаге. Нама се мора признати да гледамо са дубоким поштовањем и разумевањем на верско питање у нашем народу. Чини нам се зато да имамо права да кажемо своју мисао сасвим отворено: народ у нашој држави мора да живи у миру и љубави. То држава мора да обезбеди. То спада у њене прве задатке. Вере - у свом трајном и вечитом задатку - сигурно да неће и не могу изазвати штетна међуверска и међуплеменска трвења. И догод буду на том терену, верне словенској организацији, морају једино и могу бити предусретане свуда у држави са дужним признањем. Не буду ли у стању да се одрже на тој висини, наићи ће на државу, чија је власт исто тако од Бога. Да би се у озбиљним тренуцима могли конци догађаја размрсити, правилне и брзе одлуке донети и донете извршити - најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима Отаџбине. То је на све тмасте и тучоносне облаке, на све буре и све трусове наш став и наш одговор. То је Основни закон Отаџбине. Сви њени други закони извиру и управљају се по овом основном и вреде, уколико његову владу омогућују. Нема жртве која се, кад је овај закон поштован, не подноси. Ни опасности којој се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње која може да савлада одушевљење, тај урагански животни елан, што је од појединаца у стању да створи скоро једно тело; толико њиме бивају повезани у једно осећај и воља свију. Жеља за служењем и жртвовањем постаје тада заразна. И владање и господство тада добијају карактер служења и жртве. Отаџбина тада развија неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашује прорачун. Тада чак и пропаст Отаџбине постаје њено бујање и снажење, и њена набујала снага ломи и гробне плоче као набујала река у пролеће тешку ледену кору. Има само један начин, само један излаз да се не оде у марксизам-бољшевизам. Тај излаз јесте права и велика, истинска револуција. Ова револуција не тражи, на силу Бога, рушење и крв као бољшевизам, па ипак је једина истинита револуција, јер она у основи мења садашњи поредак. Она удара у материјалистичко схватање света. Она напада на капиталистички поредак друштва. Она обара либералистичку заблуду политике. А све то постиже великом преображајном способношћу, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке и одређујући њен прави духовни однос према васељени. Ми хоћемо мир своме народу да повратимо - прави мир, Христов мир, Божји мир. Не трули мир устајале и мирне баре, него мир ведар и светао, и мирисан, онај мир благословених и славних висина у нашем народном животу. Ко ће дати тај мир и ко ће га вратити, ако га ми сами, пре свега, немамо? Како ћемо га извојевати сутра, ако Христом не унесемо мир у свој дух и ако Он не постане господар наше душе? Ко ће донети радост народу, ако је ми прво сами немамо? Како ћемо једно и друго изборити за Друге, ако у својој души и духу немамо и једно и друго? Зато припремајмо себе на борбу страховиту. Наоружајмо дух свој Христовим миром и радошћу! То је прво и најглавније наше оружје. Само тако наоружани бићемо залог народне победе. Нису само у питању начела и програм, па чак ни убеђења у њихову исправност. За победу тих начела, за испуњење једног програма треба извесних карактерних црта код оних који та начела и програм носе и хоће да испуњавају. Треба прво верности која долази из дубине и снаге убеђења. А у верности треба истрајности и пожртвованости. Треба бити испунитељ својих начела и свога завета. Треба времена, треба се враћати сто пута на једну мисао, треба је излагати у разним облицима, треба је пружати под разним светлостима, док полако свет не отпочне да схвата и разуме ту мисао.

Димитрије Љотић, "Закони живота", "Којим путем?"