четвртак, 15. фебруар 2018.

☦ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ☦


У једној од наших свештених књига говори се о томе да када је син јеврејског цара Давида, Соломон, ступио на престо свога оца, он је у том свом служењу није видео пут славе и земаљске величине, него пут великог и тешког духовног служења људима, или тачније не људима него Самом Богу, јер требало је да руководи народом Божијим на путу правде и духовног напредовања у животу. Видећи како је тешко служење које му предстоји, односно свој будући подвиг, он се обратио Богу речима: "Дај ми зато премудрости и знања како бих полазио пред народ овај и долазио пред њега, јер ко може судити народу Твојему, тако великом?" (2Дн.1:10).

Мислим да нећемо погрешити ако будемо рекли да и данашњи црквено-народни празник – када се сва срца једнодушно узносе Богу у молитви за Господара, баш у овај знаменити дан, када је Он сам, кроз молитвени подвиг, као из руке Божије примио царство – изражава управо такав поглед на царско служење, да оно представља велики и тешки пут духовног служења људима и да захтева нарочиту помоћ Божију.

Ако се може уочити некаква особеност у животу нашег руског народа, треба је видети управо у таквом погледу нашег народа и наше врховне власти на царско служење, сходно коме ово служење представља само нарочиту форму узвишеног служења људима у делу њиховог приближавања Богу. Ето због чега су религиозна начела живота, истински хришћанска начела, увек служила као карактеристична црта делатности наше врховне власти и зашто су представљала темељ како личног живота, тако и друштвеног деловања.
Због тога је и царско служење у животу нашег народа фактички увек представљало смирени ход пред Богом, путем делања и труда не у своје име, него у име Божије, и ето због чега наш народ тако побожно поштује успомену на те цареве који су "силни" и у исто време "миротворци".
Е сад, нека велики умови и друштвени делатници решавају питања о томе на чему ваља зидати спољашњу снагу и моћ државног живота, и у чему треба видети славу и успехе културе и цивилизације, јер ту може бити онолико мишљења, колико је различитих схватања самих задатака народног живота или људског живота уопште.
Нама је много важније да покажемо да те силе, и ти темељи на којима се једино и може зидати истинско народно добро – које је схваћено у смислу заједничког развитка спољашњег живота и унутрашњег духовног живота у оним његовим пројавама које се зову истина, правда и љубав – не могу бити другачији, него само религиозно-духовни. Јер, како год ми гледали на човека, ако сву његову делатност и сав смисао његовог живота сводимо на чисто физичко благостање, ако поричемо да у њему постоји жива потреба за узвишеним духовним начелима живота, и ако намерно игноришемо  таква начела – то значи да човека грубо исмевамо.
У томе можда и јесте несрећа савременог човека, што њега као да је сасвим обузела мисао о срећи и благостању у спољашњем животу, и та мисао је из његове свести истиснула сваку другу мисао, сваку мисао о истинском животу и о моралној дужности. Јер целокупна културна делатност људског рода може се назвати само бесконачним покушајем да се створе најбољи услови за живот и да се постигну животна задовољства. Но, управо историја људског рода показује да ни један степен достигнутог благостања није човека задовољавао, него је он био приморан да себи тражи и измишља ново благо коме тежи, одбацујући већ стечено. Изгледа да сама та срећа и напредак у животу представљају нешто врло неодређено и условно.
И то је онда неизбежно у личном и друштвеном животу људи, да су осуђени само на трагање за срећом, а не и на поседовање среће, уколико сматрају да у њиховом животу вредност представља само спољашњи напредак, а не унутрашњи духовни, који би оваплоћавао царства правде и љубави Божије на земљи. А ако такво деловање представља истинско народно добро, ако он треба да иде и да се развија путем духовног напредовања у животу, онда је само по себи јасно да служење читавом народу на том делу, у својству врховног руководитеља и главе, јесте истински узвишени пут чисто духовног служења које захтева нарочито богатство духовних сила и помоћи Божије, и може да се савршава само под условом да се непрестано ходи пред Богом. Кад кажем да се служење истинском добру народа може савршавати само под условом да се непрестано ходи пред Богом, ту мислим на такав однос према свом служењу и такво расположење, када се сваки успех дела и сваки добар резултат очекују не од сопствених сила, нити се њима приписују, него се очекују од Бога и Њему приписују, а само служење се не савршава у своје име, него у име Божије и у име правде Његове.
Управо такав пут служења општем добру, и такав пример деловања пружају нам наши Најблагочестивији Господари, јер, примајући жезал управљања уз молитву Богу и као из руке Божије, и полажући у темељ свога деловања религиозна начела, шта друго они показују ако не то да своје служење обављају једино у име Божији, поверавајући себе Богу.
Несумњиво је да ова света начела друштвеног деловања, и тај подвиг некаквог постојаног самоодрицања, могу да послуже као поуздани пут ка достизању добрих резултата, не само зато што нада на Бога никада неће посрамити, него и зато што и сама енергија и одушевљеност деловања могу да потичу само из истог овог извора, тј. из вере у Бога. А ако потом наш друштвени живот јача и изграђује се уз једнодушно и опште учешће свих његових чланова у остварењу задатака таквог живота, онда је наша света обавеза да у постизању добрих циљева народног живота идемо оним путем на који нам се указује са висине царског престола. Јер, опште благо духовно-моралног развитка достижно је само под условом да свако од нас буде њиме толико богат, да може да га подели са другима и да им помогне. Дакле, лични духовни развој и спровођење религиозно-моралних начела у личном животу, треба да лежи у основи и нашег деловања на опште добро.
Циљ и предмет нашег деловања не треба да буде апстрактна идеја опште среће, него жива човекова личност и Бог, а само деловање треба да се савршава у име Божије, јер нема ничег погибељнијег него када се делује у сопствено име, и када се човек ослања на себе да би успео. 
Често можемо да видимо како се неко друштво, које себи поставља најхуманије циљеве и ужива опште симпатије, већ на почетку свога деловања показује знаке ако не унутрашњег распадања, онда очигледне немоћи. Постоји општа свест о корисности дела и његовој моралној узвишености, код свих постоји и саосећање према људима, али несрећа је у томе да сви имају уобичајене људске страсти, почев од самољубља. И тако добро дело бива замењено само добрим речима, а често и сасвим пропадне, чему је глави разлог у томе што у нама самима нема духа истинске љубави, силе смирења и трпљења, тј. управо оних особина које чине најотпорнију и најмоћнију силу у животу. Није ли пуста машта размишљати о доношењу правде и љубави другим људима, ако правда и љубав претходно нису постале закон личног живота.

Дакле, уколико искрено љубимо свој народ и желимо му добро, уколико искрено љубимо свога Господара и желимо да му олакшамо велико дело служења народном добру, онда треба да идемо оним путем на који нам се указује са висине царског престола, стално имајући на уму да како не можемо друге да доведемо до правде и светлости, ако претходно "дан не осване и даница се не роди у срцима нашим" (2Пет.1:19). Амин.

Поука на дан свештеног Крунисања Њихових Царских Величанстава, 14. мајa 1896.


Свештеномученик Архиепископ Теодор Поздјејевски, ректор Московске Духовне академије.  Активно се бори против револуционарних покрета и оснива и подржава монархистичка удружења у борби против либерализма. Сматрао је сергијанску цркву (данашњу Московску патријаршију) за безблагодатну, називајући њене свештенике "обичним незналицама", док је сергијанце уопште поредио да "гадаринским свињама".
Он је сматрао да Црква не може ступати ни у какве преговоре са богоборачком влашћу, те да је у условима гоњења једини начин да се Црква Христова сачува – непристајање на компромисе са антихристовом влашћу и повлачење "у пустињу", у услове нелегалног катакомбног постојања.
Поуздано се зна да је владика Теодор Поздјејевски био опитан делатник Исусове молитве, са којом је узашао на своју Голготу – на мучења и смрт у тамницама совјетских сатаниста и богобораца. Стрељан је 23. октобра 1937. године. Руска Загранична Црква га је канонизовала 1982. године.


Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.