БРАТСТВО ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕ НОВУ КЊИГУ

БРПАБ похваљује обимну историјску студију Српског Добровољачког Корпуса из пера српског историчара Славише Перића која савременој историографији периода Другог светског рата у Србији, даје могућност новог беспристрасног, и што је најважније, слободног од било каквих идеолошких стега, сагледавања тока догађаја везаних за ову војну формацију, толико оклеветану и оцрњену од идеолошки спутаних историчара како комунистичких, тако и равногорских. Студија је изузетно прецизна и документована и хронолошки прати настанак, развој, односе са немачким окупационим властима, ђенералом Миланом Недићем националним четницима Косте Пећанце и Михајловићевим равногорцима. Господин Перић значајан део студије посвећује завршним догађајимја рата у Србији и Словенији. Прати повлачење СДК у Италију и Аустрију и језиви злочин нових комунистичких власти над неколико  хиљада бораца СДК.

После књиге "Војска Недићеве Србије" (2014.), аутора реномираног савременог историчара Бојана Димитријевића, који је својим професионалним приступом однос савремене српске истриографије везане за Недићеву Србију и њене војне формације први извукао из идеолошких стега, књига Славише Перића "Српски Добровољачки Корпус 1941-1945" наставља овај за српски народ насушно потребан и дуго очекивани процес декомунизације српске историографије.  

Као кратку илустрацију садржаја и стила књиге господина Перића, објављујемо његов "Закључак" при самом крају ове надасве драгоцене историографске студије.

ЗАКЉУЧАК

Покретање комунистичке акције у лето 1941. године, као и лоши резултати подофицирских одреда почетком септембра 1941. године, довели су до стварања добровољачког одреда као последњег покушаја очувања мира у Србији. Ово очување мира требало је да значи икорењивање комунистичке и других акција, које су могле да доведу до репресалија окупаторских јединица.

            Прве добровољачке јединице, формиране у септембру 1941. године, учествовале су самостално или у сарадњи са јединицама под командом војводе Косте Пећанца. Оне су успеле да под својом контролом држе смедеревски крај, као и околину Гроцке. Трећи добровољачки одред је однео и прву победу над партизанским снагама.

            У октобру и почетком новембра 1941. године формиране су остале добровољачке јединице (укупно дванаест одреда и неколико посада чета). Добровољачке јединице наставиле су борбу против партизана и успеле да учврсте своје позиције у околини Шапца, Аранђеловца, Крагујевца и Лесковца. Крајем новембра неколико добровољачких одреда (Трећи, Пети, Седми и Десети) било је укључено у јединствену борбену групацију добровољачких и официрских одреда под називом „Шумадијски кор“ а под командом актуелног команданта Српске добровољачке команде пуковника Косте Мушицког. Партизанске јединице су услед тешких борби биле принуђене да се почетком децембра 1941. године повуку из западне Србије. Њихово присуство једино је у јачој мери опстало на југу Србије.

            Против јединица на југу Србије борбе су водили Први, Четврти, Једанаести и Дванаести добровољачки одред. Резултат ових борби било је стављање под контролу простора између Лебана и Медвеђе. Пети и Дванаести добровољачки одред учествовали су у обе етапе такозване „Аћимовићеве офанзиве“ у источној Србији половином 1942. године.

            Због противљења Српске добровољачке команде да пошаље једну своју јединицу на Источни фронт, командант СС у Србији генерал Аугуст Мајснер кренуо је у издвајање СДК из командног ланца генерала Недића. Истовремено, расформирао је Осми и Једанаести а делимично и Седми добровољачки одред. СДК је коначно крајем 1942. потпао под немачки командни ланац, у коме ће остати све до краја 1943. године.

            Како главнина партизанских снага током 1942. и 1943. године није била у Србији, распламсали су се добровољачко – равногорски сукоби, који су кулминирали на лето 1943. године у крушевачком и ужичком крају.

            Од почетка 1943. године дошло је до преформисања Српске добровољачке команде у Српски добровољачки корпус у чијем саставу се нашло пет батаљона.

            Током већег дела 1943. године добровољачке јединице су вршиле махом полицијске акције блокаде и претреса. Изузетак су биле здружене акције у пожаревачком и крушевачком крају.

            Крајем 1943. године дошло је до преформирања СДК. Пет добровољачких батаљона прерасло је у пет пукова, са по три батаљона у сваком. Седиште Првог пука било је у Ваљеву, Другог у Крагујевцу, Трећег у Шапцу, Четвртог у Смедереву и Петог у Крушевцу. Бројност добровољаца са од око 2500 војника крајем 1941. године нарасла је на преко 6000 војника током 1944. године.

            Током 1944. године  настављени су сукоби равногораца и добровољаца али све ређе, да би коначно престали на лето 1944. године. Дешавале су се и њихове заједничке акције против партизанских јединица.

            Добровољци су са већином својих јединица учествовали у спречавању првог партизанског продора у Србију од марта до маја 1944. године. Током лета десет од петнаест добровољачких батаљона учествовало је у такозваној Јастребачкој или Топличко – јабланичкој акцији.

            Непосредна партизанска опасност навела је СДК да почетком септембра 1944. године признају војну команду генерала Михајловића. Ипак, порази равногорских јединица у септембру 1944. године и брз продор пратизанских јединица довели су до одлуке СДК да напусти Србију и дислоцирају се на територију Словеније. Већина јединица груписала се на Дунаву и Сави, да би преко Срема кренула према Словенији. Поједине јединице су се саме пробијале. Неке су успеле да се докопају Словеније, док су неке на путу готово уништене.

            Дислокација добровољачких јединица у Словенији била је, у ствари, део плана Димитрија Љотића о прикупљању свих националних снага на том простору и почетак ослобађања отаџбине. Ове националне снаге требале су, осим СДК, да чине ЈВуО, СУК, словеначка Бела гарда, велики број југословенских заробљеника ослобођених из немачких логора, као и неке југословенске јединице.

            Део СДК (Други, Трећи и Четврти пук) кренуо је у априлу 1945. године ка Кочевју и реци Купи, да би извршио прихват црногорских јединица под командом Павла Ђуришића. Тиме су се одвојили од главнине СДК и више се са њима нису спајали.

            Брз продор партизанских јединица и погибија Димитрија Љотића условили су повлачење добровољачких јединица преко реке Соче и контакт са војскама западних савезника, којима су предали оружје. Остатак СДК није успео да им се прикључи, па је своје повлачење усмерио ка Љубљани и даље према Аустрији. Тамо је дошао у контакт са западним савезницима. Ту војну групацију од преко 2400 добровољаца западни савезници су на превару предали партизанима а ови их највећим делом бацили у јаме близу Кочевја.

            Добровољци у Италији су боравили у више логора, да би последњи од њих били пуштени током 1948. године. Командант СДК генерал Коста Мушицки предат је југословенским властима, коју су му судили и осудили га на смрт. Добровољачка емиграција, иако у дубокој старости, активна је свих послератних година и не посустаје ни у другој деценији XXI века.