САМО КАТАКОМБНА ЦРКВА МОЖЕ ПОСТАТИ ТЕМЕЉ ОБНОВЕ РУСИЈЕ

Значај појаве Катакомбне Цркве је – неизрецив. Ако је оправдање Царске Русије, у тренутку њеног пада, постала Царска Породица, која је непоколебљиво и спокојно примила свој мученички удео, онда  је, у најмрачније време, када се већ чинило да су силе ада без остатка потопиле нашу Отаџбину, управо Катакомбна Црква послужила као њено оправдање. Но, Царски Мученици и Новомученици Катакомбне Цркве не представљају само наше заштитнике на небесима, нити само наше путовође у личном земаљском животу и спасењу наших душа. Они су и нада наше заједничке будућности на земљи – уколико Господ продужи њен пут.

Катакомбна Црква представља то зрно, то језгро, тај источник воде живе из кога једино и може да потекне НОВИ ЖИВОТ. Она и само она, Катакомбна Црква, када у неком тренутку изађе напоље, моћи ће да постане темељ Русије обновљене у својој истинској природи и поново способне да се у лику Православног Царства покаже свету. Ако Православно Царство у његовој духовној сили оваплоћује наш последњи Цар, онда се Православна Црква под бољшевицима чува управо у Катакомбној Цркви – јединој Истинској Цркви на тлу наше Отаџбине.

Препород Русије не може се замислити другачије него као слика Катакомбне Цркве која се поново открива свету, предводећи све што је у Русији црквено и што се покајно устремило ка њој. Катакомбна Црква није симбол, она је – реалност. Та реалност физички може бити сведена на нешто што је и више него скромно. Узмимо да се значај катакомбне Цркве сведе на благослов који живим силама препорода Русије даје некакав усамљени старац – последњи припадник Катакомбне Цркве. Али без таквог благослова не може се ни замислити повратак у живот историјске Русије.

Совјетски патријарх Алексеј I и Авнојевски патријарх Герман, заједно у служби црвеној аждаји (Отк.12:3)

Уколико лучу спасења за Русију представља Катакомбна Црква, онда, напротив, Совјетска црква представља паклени огањ. Она је – пород ада. Она представља духовни антипод Катакомбне Цркве. Она носи Антихристов печат, који је ударен на нашу несрећну Отаџбину. Она представља ужасну претњу и слободном свету, јер сатанску власт приказује у лажном светлу: читавом свету, који нема додира са совјетском стварношћу, она говори о тобожњем саживоту безбожног комунизма и Цркве Божије која га је прихватила!

Погубно зло Совјетске цркве не може се другачије оценити. Совјетска црква затвара пут спасења Русије! Русија је духовно жива док год исповеднички одбацује Совјетску цркву. А ако је, по својој немоћи, прихвати, тражећи у њеним храмовима утеху и занемарујући ту страшну безбожну лаж која лежи у њеном темељу, онда она за себе треба да сматра да је, због својих грехова, тако ниско пала, јер је прибегавала Богу у храмовима упрљаним Лажју, да више и није достојна да се моли у истинским храмовима, и у покајању треба да се моли за помиловање. Када се човек помири са Совјетском црквом, прихватајући је као истинску Цркву и задовољавајући се могућношћу да у њој има општење са Христом, он самим тим на себе ставља ПЕЧАТ оне ЛАЖИ која је у њој оваплоћена. Јер злу суштину те цркве не чини само грех признавања сатанске власти као тобож Богом постављене, нити само грех проливања крви Новомученика, него и страшни грех ИЗДАЈЕ ЦРКВЕ. То је – грех Антихристов. Потребно је удубити се у разумевање Совјетске цркве да би се схватио сав њен грех.

Совјетска црква је канонски неисправна. Канонска исправност митрополита Сергија као чувара патријаршијског трона можда би се још и могла некако бранити. Али и сам спомен на каноничност уништен је чињеницом отвореног узвођења митрополита Алексија на патријаршијски трон од стране бољшевика. Бољшевици су неопрезно чак и у иностранству приказали филмски снимак тог „саборног“ избора – како опуномоћени представник безбожне власти Карпов испитује чланове „Сабора“ приликом избора патријарха. То је била комедија уобичајена за совјетске „изборе“, у датом случају и отворено богохулна, која је показала Совјетску цркву у њеној ИСТИНСКОЈ ПРИРОДИ.

Архимандрит Константин (Зајцев)