Свети Јаков Тумански: Безакоњем трују свет да би њиме завладали

Јевреји имају план по коме руше свет. Руше владаоце, руше племиће, руше законе, руше Цркву Христову. Пробали су да одвоје енглеску цркву још у 12-ом веку. Па су то успели тек после 300 година. А године 1738, у Енглеској су завладали Јевреји под именом фрамасона. Данас су и енглески епископи фрамасони. Та њихова црква нема ничега заједничког са нашом светом и православном црквом. Нити пуританска логика личи на светосавско благоразумије.

Када је пронађена Америка, дође злато у великој количини у Европу. Јевреји откупише разне племићке повластице, и судско право. Помоћу рационализма умртвише дух француског народа, доведоше га до пропасти, и уведоше у француску Револуцију. Све су вође те Револуције били Јевреји. Па им је прво било да убију краља и заплене све цркве. Јевреји су богоборци и законоборци – против Бога и против закона, - то је циљ свих слобода које они по својим књигама проповедају. Јер им је злочин сласт.

За време обесне царице Катарине, Јевреји су успели да своју књижевну логику пренесу из Француске у Русију. У Русији племство почне западати у луксуз и гордост, тако да уобразише рационализам, и потражише савремено, и исмеваше цара, и даде им Бог по жељи срца њиховог те изгубише и цареву главу и своју главу. Јевреји одмах погазише законе и нападоше на Цркву Христову. Јер њима нема места где закон влада.

И предузеше Јевреји општи напад на Европу. Док траја рат, имаде крви у Европи, но додуше, имаде и памети у Европи. Рат се сврши и Европа престаде живети. Она постаде поприште јеврејских агитација. Ни једна земља не могаде паметно живети. Нападе корупција на великаше као куга. Нападе луксуз на вароши – те залуде и полуде женски свет. У свима европским новинама завлада јеврејски језик: новине пишу само оно што је Јеврејима слатко, пијанство прељубе и злочини. Кафане се поносе сатанском „жац“ – музиком; улице се поносе блудотворним разговорима; жене се поносе смрадом и голотињом; новине се поносе проналаском злочина, - те све вароши постадоше содомска пристаништа за рушење вере и морала. Јер само вера у Бога може одредити правац животу.

Европејци ратоваше, а Јевреји закључише мир. Они све ратне одштете претворише у трговачке акције. Те акције откупише будзашто, па помоћу тих акција заробише и запленише сав новац, да би помоћу кризе управљали светом. Данас у Европи има маса незадовољника због „кризе“. Њих пак Јевреји сматрају као своје најбоље војнике за неред и крвопролиће.

„Криза“ је старо јеврејско оружје за рушење. Пред Француску Револуцију, јеврејски су банкари били укочили сав новчани саобраћај. Да би спасли народ, неки су људи основали једну велику банку – која је давала новац на услугу, без интереса. Јевреји предузму те новац изузму од лица која не хтедну да врате са каматом. Јевреји су били унели толики луксуз и поквареност у чиновнике и властодржне редове, да се у Француској није могло дисати од неправде. Тако паде француска монархија.

Европа више није национална земља. Јер се данас вароши европске баве највише неморалом. Са малим изузетком, све новине у Београду и Загребу пишу на јеврејском језику. Мало човек кад размисли о садржини, увиђа зло, и лаж. Очи заслепљују варошане . Они свој дух и укус упућују по ономе што виде. Огуглају у злу, и све реченице морала забораве. Па кад им се памет добро искува у казану јеврејског неморала, онда ће постати као викачи пред судницом Пилатовом. Неразумна, неверна и ненародна маса.

Све су струје сада у Европи интернационалне: тон-филмови, жац-музика, неморална женска ношња, спортске утакмице, туризам, купе, радио-концерти, криминалне новине, прождрљивост, крајње презирање ближњега, одбацивање страха Божијег. И то су све плодови систематске јеврејске и фрамасонске пропаганде. Безакоњем трују свет да би њиме завладали. У Русији то врше јавно , а у Европи прикривено. Помоћу безакоња толике су рушевине починили у историји. То старо безакоње глупи европски варошани називају „савремена култура“. Толико су их Јевреји заглупели да „модерним“ и новим називају једно сасвим старинско јеврејско оружје.

Јеврејски језик је толико развијен у Београду, да се бољшевички терор рушитеља цркава и манастира у Шпанији назива „милиција и „владине присталице“ .

Сви су народи после рата немоћни због јеврејског интернационализма. Криза не може престати док се закони не поврате.

Монах Јаков Арсовић из Жиче, „Мисионар“, орган Савеза Братстава богомољних православних људи, 1938. излазио у Краљевини Југославији са благословом владике Николаја Жичког

Монах Јаков Арсовић

Рођен је 1894. год. у селу Кушићу, код Ивањице.

Докторирао је двапут у Француској након студија: из области философије на Сорбони и из области права у Монпељеу. Такође се током световног живота бавио и медицином, правом и теологијом. Радио је као службеник дипломатије Краљевине Југославије у Француској. Године 1929. именован је за амбасадора Југославије у Паризу.

Након Првог светског рата, упознаје владику жичког Николаја Велимировића који је извршио велики утицај на њега да се посвети Цркви. Био је активан учесник Богомољачког покрета и писац више побожних чланака и преводилац. Након Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у Охрид, а потом Битољ где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се међутим одрекао света и закалуђерио, да би се затим строго подвизао. Ступио је у монашко братство у манастиру Жичи, као сабрат.

 По повратку из Охрида, уређивао је пред Други светски рат (до фебруара 1941) часопис "Мисионар" у Крагујевцу.

За време рата, како сведочи Владика Сава (Сарачевић), отац Јаков је био у Београду, где је у неколико храмова проповедао, али се црквеном началству нису много допали његове оштре речи, и нису му радо дозвољавали да беседи у храмовима. Онда је он почео, са специајном дозволом Недићевог министарства просвете, да беседи по београдским гимназијама, где је остављао снажан утисак.

Био је ухапшен 1945. године у Великој Дренови од стране ОЗНЕ, која га је подвргла тортури са намером да се одрекне "конзервативних религиозних уверења". Од последица мучења је умро. Сахрањен је у манастиру Туман.

2014. године, отворен је његов гроб и његове мошти су се показале целима и нетрулежнима. Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља под именом преподобни Јаков Нови Тумански. Православна црква га прославља 8. августа по православном, а 21. августа по грађанском календару.