РЕГЕНЕРАЦИЈА СРПСТВА

Европа је после тешких искушења почела да ради на својој обнови. Одбацила је све оне лажне формуле, све оне калупе, који су стварани зато да обезбеде буржоазији, плутократији, јеврејству надмоћ за сва времена. Стари континент се обнавља. У темељима живота својих народа, европске земље траже и налазе свој лек. И најстрашнији рат свих времена сручиле су силе које у тим преживелим формама виде обезбеђење свога владања светом, на Европу, зато што се она освестила, што се обнавља, што тражи и налази на старим, здравим темељима нове путеве.

И у овом свеопштем, страшном потресу, после катастрофе коју су произвеле последице напуштања народног пута, србски народ поново треба да нађе себе и самим тим своје место у Европи и свету. Национална катастрофа збрисала је све што се у годинама заблуда изградило над леђима србскога народа. Треба градити изнова. Али овога пута треба избећи све заблуде прошлости, све погрешке, које су се народу тако тешко осветиле. И треба градити дом за народ, а не мртву конструкцију која је народу терет. Из себе треба Србија да тражи свој нови ред; из својих непресушних извора; из свог расног духа. То није реакција у негативном смислу. То је враћање темељима народног духа и народног живота, и прилагођавање облика који из тога духа произлазе, новоме времену и његовим претпоставкама и условима. Данас се ради о успостављању вечитих вредности које чине основу у животу свакога народа. О успостављању поштовања рада, породице, нације. Народи стварају свој нови ред који треба да им очува њихову животну снагу. И спој оздрављених народа нашега континента је ова нова Европа, којој Европљани данас теже, спасавајући себе, свој континент, своју културу од незајаживих полипа који су деценијама, преко сто година, притиснули живот европских народа. Народи проналазе себе и из себе црпе снагу за велико дело обнове. И Србија тражи у себи своје моралне и расне основе за своју регенерацију. И ту наилази на своју породичну народну задругу.  Схватање живота и света, које је природно и ненаучено, елементарним законима народног живота изникло из србске расне етике има да формира сутрашњицу Србије, обнављање Србије. Није у питању никаква вештачка конструкција, никакво угледање на туђине, какво је било оно које је Србију XIX века из њених првих корена бацило на погрешне колосеке. У питању је обнова Србије на правим народним основама, на начелима која су својствена схватањима народа и која су нашла израза у породичној задрузи, том самосвојном србском изразу погледа на живот и свет.  И прво задружно начело је ауторитет. Домаћин, старешина задруге, води своје задруге, управља задругом сам својим одлукама, својим ауторитетом, под својом одговорношћу. Његове наредбе задругари слушају јер су ношене тежњом за процват задруге. Начело ауторирета се у задрузи спаја са начелом договора. Не прегласавања које ставља број на место личности. Договорно задругари бирају свога старешину.  Са њима се он договара пре но што доноси своје одлуке.  Њихово мишљење саслуша, па затим сам решава.  Начело подвргавања појединачних интереса под заједничке интересе задруге је треће. Задругари раде за задругу, улажу заједнички своје напоре за добро задруге. Што снажније задруге, то бољи живот сваког њеног члана. Ту нема места либералистичком индивидуализму. Ту нема места ни убиственом колективизму. Сарадња свих на заједничком послу, узајамно помагање, заједнички рад свију за целину, то је дубоко етичко социјолошко начело које у задрузи налази свој израз. Плански рад, планско привређивање је економско начело задруге. По налозима домаћина, који се стара за напредак задруге као целине, сваки задругар ради за задругу посао, који му домаћин а тиме задруга, поверава. Сав тај многоструки рад у коме сваки улаже максимум свог знања и својим напора за добро задруге, слива се, под управом домаћина, у хармоничну целину. Најзад, задруга се стара за своје слабе и нејаке, за своју децу, заједнички их издржава, помаже, упућује, у природној солидарности.  Из ових начела, која су формирале лик породичне задруге, Србија има да црпе правце свога развоја у сутрашњици. На место задруге ступа цели народ, на место старешине, домаћина, ступа народно вођство.  А дух те сутрашњице мора бити стари, домаћински дух поштовања рада, земље, породице, Бога, ауторитета. То је србски одговор на основни проблем наших дана, на проблем народног реда. И када генерал Недић говори о сељачкој и народно-задружној Србији, знамо да се остварење ових начела приближава. Спољни облици дати су стварношћу нашега доба.  Њихов унутрашњи садржај дат је духом који је из крила народа родио србску народну задругу.

др Данило Грегорић,  „Време“, децембар 1942.

Др Данило Грегорић (1900-1957) пореклом Словенац, био је врло образован српски национални прегалац, правник,  дипломата, новинар и уредник неколико листова. Његов отац Цветко Грегорић био је секретар познате индустријске корпорације у Београду. Породица Грегорић се населила после Првог светског рата у Београду где се упознао и оженио са Српкињом Зором, са којом је имао двоје деце. Супруга Зора је са децом после рата из Немачке емигрирала у САД.

Грегорић је био човек изванредно лепе спољашњости, хитре и лаке интелигенције, племићких манира. Вишеструко обдарен за музику, сликарство и литературу. Писао је новинарске чланке на нивоу највише међународне класе.

Своје политичко-идеолошке ставове активно је испољавао у Југословенској акцији, Љотићевом Збору, где је био шеф одсека за пропаганду, Југословенској радикалној заједници и, напослетку, као уредник Недићевог листа "Време". Из тог периода датира и књига "Самоубиство Југославије", његово капитално дело. Докторирао је право у Немачкој због чега је немачки језик перфектно познавао. Био је близак сарадник Виктора фон Хенера, изасланика Рајха у Краљевини Југославији. Током преговора са Немцима о приступању Југославије Тројном Пакту заузимао је кључно место у улози дипломатског емисара Драгише Цветковића одржавајући сталне везе са немачким посланством у Београду и немачким Министром спољних послова фон Рибентропом у Берлину.

По окупацији Србије Грегорић је у априлу 1941. г. ступио у контакт са представницима немачке окупационе команде у Србији, с којима је водио успешне преговоре о образовању комесарске управе, а касније Владе народног спаса у којој је био саветник председника Владе генерала Милана Недића. Све време рата је сарађивао са Немачком војном администрацијом, бавио се ширењем антикомунистичке и антидемократске пропаганде, због чега је прозван „београдским Гебелсом“. Својим преданим радом допринео је гушењу комунистичко-равногорског устанка, смиравању узавреле и по српски народ  фаталне ситуације и престанку репресалија над невиним народом у окупираној Србији. Био је главни организатор и идеолог чувене анти-масонске изложбе у Београду, 1942. године. Познато  је да је у националним интелектуалним кружоцима Београда водио оштре полемике о томе да су Србији, иако непријатељи и окупатори, једино Немци прави савезници.

Данило Грегорић је после рата од стране комуниста ухапшен и осуђен на 18. година робије у митровачкој казнионици са принудним радом, конфисковањем целокупне имовине са лишењем грађанских права и после одслужене казне, због учешћа у потписивању Тројног Пакта и наводних ратних злочина у Југославији. У затвору је после неколико година отрован јер је одбио да буде кључни сведок у замишљеном процесу кнезу Павлу. Поред њега су осуђени и сви краљевски намесници који су учествовали у потписивању Тројног пакта. Како би дискредитовали његову част, лик и дело, комунисти су ширили причу како је у митровачкој казнионици тесно сарађивао са органима ОЗНЕ и УДБЕ, што побија чињеница да је баш због одбијања сарадње, у затвору био отрован.

Ево и извода из комунистичке оптужнице Грегорића: „Стојећи у служби немачког посланства у Београду оптужени Грегорић је служио као посредник између намесништва и владе Цветковић-Мачек, с једне стране, и немачког министарства спољних послова с друге стране, у циљу да Југославија буде увучена у табор осовинских фашистичких држава... 3. Одмах по капитулацији Југославије оптужени Грегорић је у априлу 1941. г. ступио у везу са представником немачке окупаторске команде у Србији Краусом, иначе шефом Гестапо-а, с њиме водио разговоре о образовању квислиншког комесаријата и по његовом тражењу, а у заједници са Ђорђем Перићем, каснијим шефом пропаганде квислиншке владе Милана Недића, саставио листу лица која би имала ући у квислиншки комесаријат и ту листу по Перићу предао поменутом Краусу... Те је тако, радећи у корист фашистичке Немачке, ширио фашистичку пропаганду, помагао профашистичке мере противнародних режима у Југославији, допринео поробљавању наше земље од стране фашистичких окупатора, а за време непријатељске окупације од 1941. г. подржавао окупатора у истребљивању наших народа, Чиме је извршио и то својом делатношћу наведеном под 1/ и 2/ кривично дело издаје домовине предвиђено чл. 3-а Закона о кривичним делима против народа и државе, а радњама под 3/ кривично дело политичке сарадње са непријатељем предвиђено у тач. 6 чл. 3 Закона о кривичним делима против народа и државе, кажњива по ст. 1 чл. 4 истог Закона.“