ПОВЕСТ О ВЕЛИКОЈ ДРАГОЈЛИ

Драгојла је рођена је 12.априла 1912. у Приједору, од оца Милана и мајке Милеве, где је одрастала са сестром и још два брата. Ту се учила „страху Божјем“ – а страх је тај да се не чини ништа противно црквеним правилима и предању. Саучествовала је болом у, од бољшевика изазваном, мучеништву руске Царске породице, „ вест да је убијен руски цар за Србе Приједорчане граничила се безмало са осећањем „да долази смак света“.

Јер руски цар је половином прошлог века послао на дар србима Приједора дукате за изградњу православног храма које су они откупљивали за локални новац. Драгојла је цео свој живот чувала један такав златник од 5 царских рубаља, који је откупила њена породица, за који се надала да ће га по ослобођењу Русије од комунизма једном вратити Руском народу. Драгојла је као девојчица ревносно похађала црквена богослужења и чак је на литургијама читала Апостол. Милан, Драгојлин отац, био је унук православног свештеника и имућан локални предузетник, који због своје дубоке религиозности бива назван „приједорски владика“. Мајка Милева, била је, пак, „неприкосновени морални ауторитет“, председница локалног Кола Српских Сестара и неуморни народни, национални прегалац. Није ни чудо што је дакле, Драгојла одгајана у таквом моралном и традиционалном окружењу успевала са лакоћом да се одупре сиренским гласовима комунизма и хедонизма, који су и тада, као и данас, одводили младе душе на странпутицу и моралну пустош.

У првом плану госпођа Драгојла; Први с лева Димитрије Љотић у посети Заводу

Доласком на Универзитет у Београду 1931. Драгојлино биће доживљава интелектуални, политички, културни и морални процват. На Унивезитету је царовала комунистичка страховлада где су сви студенти који желели да буду слободни и независни, били од комуниста изложени свим облицима притисака од убеђивања, до пребијања. Драгојла у таквим условима постаје стожер окупљања национално опредељених студената. Са појавом „Збора“, коме Драгојла већ од самог почетка одушевљено приступа, све је било лакше. Активан у свему томе, био је и Милован Поповић, касније Драгојлин супруг, оснивач и председник Антимарксистичког института.

Преко Достојевског, како је Драгојла касније причала,  ушла је у бескрајне лавиринте људске душе и докучила да је ту поприште где се од искона води борба између Христа и антихриста, а да ми лично својом слободном вољом одлучујемо ко ће у нама бити победник. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука обликовала цео њен доцнији живот као и веома блиску духовну сродност са Димитријем Љотићем и приступ „Збору“. Њена духовна стремљења и дубоко осећање праведности и вере да у овом свету ипак Господ царствује и изоштрено саосећање са „мојом мало браћом“, како Христос каже, „кад њима учинисте, мени учинисте“ и уопште чинило је да је Драгојла буквално бринула бриге целог света док је своје личне једва и уважавала. Била је човекољубац – а из тога извире божанска искра у нама.

Драгојла је са одличним свршила медицинске науке. И поред свега нашла је времена за лично усавршавање читањем књига филозофског, књижевног, историјског, социолошког и уопште културног значаја. Свој дубоки пан-славизам је изражавала кроз јаке интелектуалне и политичке контакте са руским бело-емигрантским удружењима.Одржавала је такође блиске контакте са браћом Настасијевић, Станиславом Краковом, Милошем Црњанским, све најврснијим младим националним културњацима.

Драгојла у Заводу за преваспитавање у Смедеревској Паланци са Димитријем Љотићем

По окупацији Србије била је реонски лекар где је организовала сакупљање и испоруке млека за децу. У септембру 1942. по предлогу Димитрија Љотића и одобрењу Милана Недића Драгојла и њен супруг Милован Поповић, примају се дужности вођења Завода за преваспитање у Смедеревској Паланци. Милован као управник целог Завода и као управник мушког интерната, а Драгојла као управница женског. Један од главних циљева Завода био је: сачувати комунистичку омладину, јер је народу претило биолошко истребљење. Оснивачи Завода су чврсто веровали да ће комунистичка омладина бити потребна и корисна своме народу, када се, помућу преваспитања, врати на народни пут. Да би таквом уопште могла постати претходно је треба сачувати од крвавих репресалија окупатора. Доследно овоме гђа Драгојла борила се за сваку главу са таквом љубављу, бригом и сажаљењем, да је већ самим оваквим држањем освајала срца својих васпитаница. Завод је својим питомцима пружио све услове за њихово физичко и духовно развијање, продужење и свршавање гимназије и других стручних школа. Кроз Завод је прошло 1.100 васпитаника и васпитаница. То су били чланови и чланице КПЈ и СКОЈ-а, њихови симпатизери и активни Титови партизани и партизанке. Да Завода није било, огроман део ових младих људи био би послат у концетрационе логоре или у друге казнене установе. Завод је сачувао њихове главе. Завод је у југословенском грађанском рату од 1941-1944. био велика, хумана и светла тачка и пример како се поступа са политичким противником.
Међутим, преваспитање младих комуниста и успех на том плану били су трн у оку комунистичкој партији. Драгојла се октобра 1944. са Добровољцима успела пробити до Словеније, одакле је смештена у избеглички логор у Еболију (Италија), па у Дипхолцу и Ленгену (Немачка). Комунисти Драгојлу 24.12.1944. проглашавају колаборатерем са окупатором и ратним злочинцем и осуђују је на смрт. По налогу Тита Британске снаге је хапсе у Немачкој. После дугог ислеђења негде 1947, Британци је коначно ослобођају свих оптужби и одбијају да је предају Титу. Из Немачке успева да емигрира у САД, где је као доктор медицине живела и радила у Милвокију. Ту је склопила нову брачну везу са националистом Марком Пивцем. Као велики антикомунистички борац била је активна све до краја живота, држећи предавања на разним скуповима.

Гђа Драгојла као политички емигрант у САД

Последњи дан њеног овоземаљског живота био је 29.4.1998. Преселила се у вечност једна велика српкиња интелектуалка, национални прегаоц, савестан лекар, добра душа увек спремна да помогне новцем, саветима, лепом речју, изнад свега – једно велико људско срце!

Др Драгојла одлази са овог света и оставља иза себе велики број деце које су друге мајке родиле, али која имају разлога да баш њу назову мамом …

Слава и хвала великој Драгојли. Нека јој је вечан покој и Царство Небеско!

ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО!