ВЕЛИКАН

Прођу деценије, па и столећа, док се народу једном не дарује великан који ће нацију оличавати. Тај великан, као у сабирном сочиву збира сва изразита, особена, позитивна својства која обележавају вечити лик народне личности. Он се јавља као грандиозна синтеза свега онога блага које народни колектив у стању легура носи у својој неиспитаној дубини. Прочишћена и оплемењена, изблиставају у великану сва та племенства наједном органски саткана. Другим речима речено: с времена на време стварају нације у изабраној личности свој невидљиви духовни портрет. Оно што се носи од вечности даје у времену, оно што има у потенцији пружа у акту. На тај начин показује великан величину узраста народног духа. На тај начин великан је стварно народ у малом.

Али тај великан није само слика нације у простору оваплоћена естетска идеја њена, једна монументална објективација унутрашње физиономије народа. Не, великан је нарочито велики по томе што он не олицетворава само вечне, неизменљиве црте, форму нације, већ и животну садржину, суштину стихије из које је поникао. У херојским обличјима великога човека згуснут је и узаврео сав ритам, тајанствени и сложени ритам народног искона, бурна динамика у њему. Он је акција, покрет, једномислен и једносмеран са народним узбрујаним енергијама, али сада у осећању великана уснопљеном, артикулисаном. А то значи: Великан није само ум, већ и срце нације.

Ни овим, међутим, није исцрпљено изузетно значење националног хероја. Великану нација поверава нарочиту мисију. Нису у њему случајно згуснуто оличене све битне црте уметности, нити сабрано решене иначе разрешене мелодије срца народнога. Национални геније превасходно је геније по томе што се прима вођства своје велике народне породице. Историјски ток сав је у бурама и окршајима, сиренским замкама и вртоглавим матичењима, пун страха и неизвесности. Историја је судбина. Живот под знаком смрти. У великану свом нација ствара себи духовни вид, добија у њему свог путовођу, изображава се „луча“ бродара и крмара који ће у бујицавој реци историје као судбине наћи бродове.
У времена мирна, када је нација у равнотежи, кад било њено куца здраво и равномерно, а устаљена начела народног живота налазе ту и непогрешну примену, народни великан живи негде скромно, повучено, неприметно. Као незнани херој. Он, у најбољу руку, усређује својим подухватима и надахнућима своју ближу и даљу околину. Као рецимо, Цинцинат. Када народ замркне у судбоносном ковитлацу, онда тек заблиста звезда генија. Народни великан тада смирује растрешену и збуњену кошницу. Над смушеним, узграјалим тумултом роја узноси се његов високи тенор – труба за ред, за збор, за спасење. Он постаје средиште усређивања разбијенога роја, једро кристализације. Око тога једра заједрава се прво елитни део отрежњених и пробуђених. Онда се концентрационо збира цела нација. Тада долази до пуног изражаја цела хероика народнога јунака. Он ставља у акцију све малопре споменуте депозите своје изузетне прошлости: ум, срце, вољу. У њему народ препознаје себе, налази себе, руководи себе. Он је онда учитељ и препородитељ, вођ већега дела себе – народа. Судбина, која иначе сатире, вођи народном пут утире, ловорове венце на путу... 

Прођу десетлећа, па и столећа, док се једном народу не дарује великан. Тако се десило и народу нашем. После славних победа кроз величанствене жртве најбољих и најјуначкијих синова доживео је он величину, сјај, мир. Но баш у том миру почела је гангрена распада. На свим плановима. Онда су дошли удари који су дубоко растројили строј. Народна кошница растурена у прашину. У том се најтрагичнијем часу јавља геније Димитрије Љотић. Он својом многоструком делатношћу преображује растројство у устројству нације, васпоставља принципе постојања, пробија беспуће у пут. Његовим умом усређује се народни ум, у срцу му се огледа срце народа, смршена нит мисије, сада мисије као спасења, налази се и размрсује. Он не даје само мисли као норме нове народне револуције, већ их он сам, у највишој мери, и остварује у себи. Преко десет година интезивног живота кроз борбу и учитељевање Димитрије Љотић је утро пут своме учењу и нашао одлучне следбенике. Једног му се дана ваљало растати од овог света, Он је давно био спреман на то, уверен да за собом не оставља само ''семе у одиву'', већ стамени храст, корена дубоких, грана високих, стасао да одоли свим бурама. Што је најважније, он је у гроб однео само земаљске траље и дроње, црвљиво и распадљиво тело. Оно што је вечно оставио је народу своме: идеални лик нације, устројене енергије, сређено хтење. Оставио је свој ум, своје срце, своју вољу генија – великана као образац будућега живота свога народа.

Протојереј др Димитрије Најдановић, „Наша Борба“, април 1945.