ВИДОВДАН КАО НАЦИОНАЛНИ МИТ

„Један народ  је као народ изгубљен, као такав мртав, кад при прегледању своје историје и при испитивању своје воље за будућност не налази између њих никакво јединство. Нека је та прошлост протекла у ма којим облицима: кад једна нација доспе дотле, да одриче да је она права и истинска слика и прилика каква је била при свом првом буђењу, тада она одриче уопште на тај начин корене свога битисања и постојања и осуђује се на неплодност.“

А. Розенберг, „Мит ХХ века“

Као што је друштво ради свога битисања наметнуло себи етичке принципе, којих се мора придржавати, тако је исто и један народ стварао да би могао да постоји, да би могао бити свестан самога себе, било из своје историје, било из своје далеке преисторијске прошлости, често позајмљујући појединости лево и десно, али увек уобличавајући их на свој својствен начин, један свој самосвојан мит који је за тај народ представљао узор у сваком погледу. Тај национални мит, преношен са генерације на генерацију стварао је поглед на свет свих тих генерација, дакле целог народа у прошлости, у садашњости и будућности и тако одржавао континуитет и специфичност нације.

Значај косовског мита

Српски народ, претрпев своју Косовску трагедију, национални мит који је дотле носио из својих најстаријих давнина, испунио је историјским личностима своје државе коју је изгубио. Тај тако створен Косовски мит тако је дубоко био прожмао српски дух да је српски народ могао да преживи свој слом, и да очува своју националност, и да баш на основу тога мита заснује и развије своју нову државу у току XIX века. И догод су управљачи српског народа мит чували и неговали, српски народ се подизао и ишао напред.

Бивши југословенски државници регрутовани из разних партија из времена пре стварања нове државе, затровани шупљом фразеологијом и чистом демагогијом демократских и парламентарних режима и тоталне незналице социолошких проблема и националног развоја, учинили су тачно оно што вели Розенберг, одрекли су се постојећих националних митова, хтели да створе нову нацију (југословенску) бирократијом, и сасекли су корене нације коју су хтели створити и осудили је не само на сопствену неплодност, већ на постепено сушење и труљење. Али у широким слојевима нашег народа Косовски мит, иако је две деценије затрпаван, још је увек дубоко укорењен и још живи.

Народ без националног мита

Народ без свога националног мита, то је народ без идеала и без идеје водиље која се огледа у сваком његовом поступку; то је народ без свести о својој сопственој вредности; то је народ без оног органског имунитета који народни организам штити од сваке заразе. И шта је било природније онда, када је нашем народу одузет његов мит, већ да га је јеврејско-масонско-бољшевичка зараза захвати, да отрује и подрије његову животну снагу и да га право одведе у катастрофу.

Као што у медицини проналазак једног лека у једној нацији за лечење једне извесне заразе постаје одмах лек који усвајају све нације за лечење исте те заразе у својим земљама, тако се исто поступа и у социологији: принципи и методи којима је једна нација успела да се излечи од заразе која је била захватила национални организам и да се та нација доведе до поновног здравља и снаге, ти принципи и ти методи стоје на расположењу и другим нацијама да их употребе за лечење истих таквих својих зараза.

Интернационалистичка епидемија била је окужила два национална организма двеју великих нација: Италије и Немачке. У пркос огромне отпорне моћи и снаге ових великих нација зараза их је толико била захватила да је претила опасност тешких катастрофа. Два човека Хитлер и Мусолини, пронашли су принципе и методе којима су своје нације не само спасли опасности катастрофа, већ их тако потпуно излечили да су се њихови народи подмладили и оспособили за прегнућа и остварења каква историја није видела.

Хитлер и Мусолини обнављају национални мит

Насупрот марксизма и интернационализма, Мусолини је васкрсао у италијанском народу вечито живи мит старога Рима. На основама тога националнога мита прошлости Мусолини је изградио нови национални мит будућности, мит фашизма.

Док „су демонске силе победиле божанске иза леђа војске“ и немачком народу припремале највеће несреће.

„У исто време у скрханим душама оних који су преживели пале ратнике онај мит крви, за који су хероји умирали, био је обновљен, продубљен, схваћен и доживљен до његових крајњих огранака. Тај унутрашњи глас захтева данас, да мит крви и мит душе, раса и ја, народ и личност, крв и част, тај мит сам, апсолутно сам и без компромиса мора да прожима цео живот, да га носи и да га предодређује.“ (Розенберг, „Мит ХХ века“). На таквим основама засновао је Хитлер свој нови национални мит будућности, националсоцијализам.

Док су демонске силе разједале, дакле, национални дух, демократски управљачи забрањивали су бољшевизам, стварали законе и судове за заштиту државе! Они су заражени национални дух лечили на исти начин као кад би данас лекари дифтерију лечили аспирином. Они су лечили симптоме, последице заразе, а нису умели да пронађу серум. И зато је у пркос свих лечења, болесни дух је падао у све тежу болест. Хитлер и Мусолини нашли су серум за лечење те духовне заразе, и зато сви народи Европе, и пријатељи и побеђени, почињу тражити праве серуме за уништење проузроковача болести а напуштају  лечење симптома болести. Тај серум, једини прави лек за оздрављење зараженог националног духа, то је васкрсење старог националног мита, и на његовим основама изграђивање новог националног мита.

Национални српски дух кроз векове одржаван Косовским митом, затворен је и сасушаван од демонских сила јеврејско-масонско-бољшевичког инернационализма. Катастрофа није, нити је могла излечити српски народ. Победили смо бољшевике, победићемо и дражиновштину, али да ли ћемо и болест победити? Болест можемо победити само серумом. Учинимо да на основама  свог Косовског мита израсте нови национални мит и болесни дух ће бити излечен, ни Лондон, ни Москва, ни Дража неће више моћи бити клицоноше те заразе.

Нови национални мит Немачке и Италије све више постаје мит Нове Европе. Тај нови мит истиче на место вере у материју, веру у дух и душу; на место вредности злата, вредност рада; на место права положаја и новца проглашава социјалну правду за свакога; на место владе личног интереса над свим интересима, задовољавање личног интереса у интересу заједнице, на место борбе класа, хармонију и координацију сталежа.

Ако иза уобличавања  нашег старог Косовског мита, уобличавања која су својствена времену кад су постала и културном нивоу народа који их је створио, ако из новог националног мита будућности нове Европе одбацимо све што је временско, ако иза нових уобличења отисака нових чинилаца у национални живот погледамо на оно што је битно и суштаствено наћи ћемо да су главне одлике новог националног мита и нашег старог Косовског мита истоветне. Зар принцип вођства новог мита није исто што и светитељство наших краљева? Предност духовних вредности над материјалним шта је друго до небеско опредељење Косовског мита? А зар херојство и пожртвовање Косовског мита није исто као херојство верника у нови мит?

Ми Срби смо један сељачки народ били у прошлости, то смо и сада, и такви треба да останемо и у будућности. Ту своју битност није довољно само констатовати. Ми морамо своје самосвојно сељаштво подићи, обновити, препородити! Мусолини је подигао свој италијански народ фашизмом, дакле једним социјализмом нарочите врсте, социјалном хармонијом свих друштвених сталежа. Хитлер је препородио свој немачки народ својим националсоцијализмом, дакле такође једним социјализмом своје врсте, социјализмом који држава изводи у свим доменима свог националног живота. Националним мотивима прошлости и један и други дали су нова уобличења социјализмом националне битности.

И свом националном миту прошлости, Косовском миту ми морамо дати ново савремено уобличење, такође социјализмом своје врсте наше националне битности, нашег сељаштва, дакле сељачким социјализмом. Наш нови мит, сељачки социјализма излечиће наш народ не само од сваке интернационалне заразе, од свих садашњих и будућих грозничавих напада проузрокованих споља, већ ће га сељачки социјални поредак оспособити да, надживљујући своју катастрофу, наш народ у новој заједници социјализованих народа која се ствара у Новој Европи, заузме оно место које му према његовој националној специфичној социјализацији припада.

Дамњан Ковачевић, „Српски народ“ (државни недељник Недићеве Србије), Видовдан, 1942.