ПОВОДОМ 22. ЈУНА - ПРАЗНИКА ПОКУШАЈА ОСЛОБОЂЕЊА ОД БОЉШЕВИЗМА

Немачки војници руше Стаљинов споменик, Псков, 1941.

РУШЕЊЕ ЈУДИНОГ СПОМЕНИКА*

Међу дванаесторицом апостола Христових налазио се и Јуда. Једини је Јуда од дванаесторице - грађанин, љут скептик, неблажена ума, још неблаженијега срца. Он свим у свему испада из еванђелског круга. Његово присуство у првом зачетку хришћанске револуције љубави и пречисте колевке јављенога Бога постаје за земаљско око тајна. Тајну чини загонетнијом поверавање Јуди благајне првоеванђелске заједнице, заједнице љубави. Право је чудо да се једном мистериозном странцу, странцу по страности духа и срца за драму радосне вести спасења, даје први плод „комунизма љубави", како владика Николај назива Христову благовесно апостолску задругу: „У Јуде беше кеса".

Нејасно оку човека, објашњено је Богом. Христос тајновидац сагледа до дна улогу Јудину. Он од почетка самог зна мисију његову. Јуда је Божији супарник и непријатељ, један исечак Легиона, како еванђеља називају Сатану. Сад је тај богосупарник прерушен у благајника, који, по оно мало реалистичких црта његових биографа-еванђелиста, потсећа на Достојевскову визију ђавола као обичног ћифте и чанколиза. Иза овог земаљског застора бије ванземаљска страва демонског порицања Христа, које Јуда оличава: Христос јасно зна надземаљску улогу Јудину. Он само зна, да је то исти онај који је покушао да обори његово божанство кушањима у пустињи. Исти онај који се у небеској историји као „отац лажи" успротивио његовом Оцу Истине. Исти онај који уходи његове стопе спасења. Исти онај који увек као и сад, сад као увек, снује заверу богоиздаје. Исти онај: Вечити Јуда, богоубица и човекоубица. Христос је једини сведок поступног сазревања “горког плода издаје под црним сунцем зависти”.

Христос у својој земаљској историји чува до крајњих граница ужасну тајну Јудину. Он откривањем свог блаженства такорећи покрива Јудин сатанизам. Само је њима двојици, Христу и Јуди, Богу и безбогу, знан кобни и стравични антагонизам крајњег Добра и крајњег Зла у тајности, док се земаљском историјом једва мичу сенке и симболи тог апокалиптичког војевања. Али долази час последњих откривења и Сина Божијег, Исуса, и сина Сатаниног, „Сина погибли", Јуде. Уочи Голготе, крсног страдања Спаситељевог, кида се копрена са провидног лица Јудиног. То чини сам Јуда. Још пре но што је његов смрадни задах, — „смрадни задах Духа Нечистога" каже Мерешковски — пољупцем издаје запахнуо пречисто лице Сина Човековог.

Пре него што је у њега сасвим „ушао Сатана". Баш «ковчежић» одаје Јудин сатанизам. Пред своје крсно страдање Спаситељ последњи пут празнује Пасху са ученицима у дому Марте и Марије. И Јуда је присутан. Марија има виђење блиске смрти Спаса и помазује Му скупоценим нардовим мирисом ноге: — симболично помазивање блиско Упокојенога. Тумачи овог еванђелског места веле: миро овде значи љубав, коју човечанство узвраћа човекољупцу Исусу. Јуда је погођен. Погођен је његов „ковчежић". Погођен његов капиталистички начин мишљења. Погођена његова метафизичка улога: уновчавање смрти Равиа издајом, богопродајом. Он протестује: мирис је требало продати, а новац разделити сиромасима. Чисти тип комунизма модерног! Тако говори Јуда-Сатана. Јуда комунист, богомрзитељ и богоиздајник. Али еванђеље одмах открива сву беду ове лажи: „А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж". Среброљубље је стварност, сиромаси — изговор!

Драма сукоба Исуса и Јуде, Бога и безбога, није завршена. Она је свом жестином у историји продужена. Нарочито у историји Европе. Јудине ствари прихватили су се комунисти. Јуда је, увек и нарочито, привлачио марксисте-комунисте. Цео марксизам, уосталом, може се свести на Јудине речи богопродаје и њихову софистику. Комунисти су осећали сву дубину сродности ума и срца са Јудом. Само су се устручавали да Јуду назову праоцем комунизма мржње. Јер и ђаво дрхти пред Богом. Временом је и овај страх савладан. Нарочито кад је комунизам ушао у фазу свог светско-политичког остварења. Притајени култ јудосатанизма, прикривено обожавање Јуде, постаје јавно. Лик Јудин расте, уколико Христос опада: црте месијанске преносе комунисти са Христа на Јуду. Јуда, „ђаво" постаје ново божанство, нови Спаситељ, — бог комунистичких безбожника.

Недељни преглед, Београд, 1944.

Совјетска Унија примила је на себе отворено и са сатанским поносом, мисију Јуде у свету: богопоругу, богоиздају и богоборство. Човечанство је доживело да Совјетска Унија подигне чак и споменик Јуди. Прави правцати споменик Јуди, рукотворни! У име тог споменика прогањан је Христос и Христово следбеништво свим сретствима. Јуда против Христа — у томе знаку стајао је интегрални совјетски живот. Материјални, рукотворни споменик Јудин разрастао за владавине Совјета у џиновске размере нематеријалног споменика: у панјудаизам, у свејудинство. Некада „свјатаја Рус" (Света Русија) претворена је у пиједестал безбога и противбога Јуде. Немогуће је овде ни приближно дати ма и једну скицу христоборства Јудиних следбеника у земљи Совјета, „совјета нечестивих", како би се језиком псалмопевца казало. Једним појмом би се ипак могао колико толико обележити сав „пандемонијум", свеђаволство које тамо, с ону страну: добра, у земљи Инквизитора Великог влада: „Вавилонска Кула”. У свом најновијем делу владика Николај везује богоборни рад комунизма у свету за „мит” о Вавилонској Кули, кули пркоса, сујете и гордости демонизираног човека. Још је пре тога Достојевски називао комунизам — злим духом, а и његово историјско дело — Вавилонском Кулом: „Имајте на уму, да тај зли дух... доноси друштву антихришћанску веру, уверава да је у стању да преустроји сав свет поново, да учини све једнаким и срећним, и тако заувек доврши вековну Вавилонску Кулу". Он је у „Злим дусима" и предвидео зидање т.е куле у својој отаџбини, Русији.

Али, ето, царство Јудино се руши и распада као глинени колос из сна цара Навуходоносора. Вавилонска Кула Антихристова пометена је и ометена у свом безбожништву. Издани, поругани и исмејани Син Човечији нашао је пута и начина да дело “сина погибли" сруши. Син Човечији, непобедно бодило! «А тешко је против бодила борити се». Христом откривена тајна Јудина открива нам и тајну поступног и неумитног пораза московског Антихриста, непокајанога Јуде. Као што нам је открио и другу тајну: да ништа у свету не бива без промисла Божијег, па ни крхање у прах споменика Јуде, богоубице и човекоубице од искона, у безбожној земљи Совјета.

Др. Димитрије Најдановић, Наша борба, бр. 4, септембар 1941.

Повезани текст: 22. ЈУН - ДАН ЖАЛОСТИ ИЛИ ДАН РАДОСТИ

---

* Споменик о коме говори о. Димитрије Најдановић заиста је постојао. То потврђује књига Данца Хенинга Келера под називом „Црвени врт“ (1921.) у којој су забележене његове успомене са пута по револуционарном Совјетском Савезу. Најважније сведочанство је опис церемоније откривања у граду Свијажску споменика Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.
Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан „славља“. Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је „ватрени“ говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу „почаст“ фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, „пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари“.
Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с совјетским материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче – његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик „човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције – Јуди Искариотском…“
Истраживач пише да је споменик био већи од природних размера, да је Јуда представљен са ка небу окренутим згрченим лицем и испруженом ка небу песницом (уобичајени комунистички поздрав).