22. ЈУН 1941. - ДАН ЖАЛОСТИ ИЛИ ДАН РАДОСТИ?

Ратни плакат у Русији: 22. јун 1941. почетак ослобођења од совјетског терора. Све снаге на дело уништења бољшевизма! Помозите делу стварања новог европског поретка!

Братство сматра за корисно да се објави овај текст руских антибољшевичких монархиста као илустрација другачијег (антикомунистичког) погледа на историјске догађаје од којих је свакако важан датум, 22. јун 1941. - дан када је започета операција Барбароса, инвазија Немачке и њених савезника на Совјетски Савез. Сада је познато да се Стаљин увелико спремао да коминтерновски план бољшевизације целе Европе спроведе у дело војном инвазијом и да је немачки напад на СССР само предупредио и за тренутак уклонио ову велику опасност поробљења Европе од црвеног јудеобољшевичког терора. Многи савремени становници Руске Федерације овај датум обележавају онако како је он обележаван у време Совјетског Савеза, као „Дан сећања и жалости“, док је за Русе антибољшевичке монархисте тај датум нека врста празника, носталгичног сећања на могућност ослобођења Русије од совјетског вишедеценијског црвеног антихристовског терора. Текст објављујемо на 77. годишњицу, како они кажу, почетка крсташког похода против црвеног антихриста.   

НАЈРАДОСНИЈИ И НАЈДУЖИ ДАН У ГОДИНИ

Ако питамо било ког руског човека, који је преживео судбину наше несрећне Отаџбине - Русије, који дан током 20. века он сматра најтрагичнијим даном руске нације, одговори на ово питање биће разноврсни. Неко ће рећи да је то 19. јул (1. август) 1914. год., неко 2. (15.) март 1917. год., неко 25. октобар (7. новембар) исте године, неко 4. (17.) јул 1918. год. неко 9. мај 1945. год., док неки могу навести друге датуме, којих, на велику жалост, током прошлог 20. века, можемо набројати у десетинама. Тај век је за руски народ био испуњен скоро у потпуности црним датумима календара, тако да је избор заиста велики.

Али ако задамо супротно питање о најрадоснијем и најсрећнијем дану двадесетог века, нема никакве сумње у то, на какав ће датум указати, без изузетка, сви руски људи. Сагласност ће овде бити заједничка, не због тога што смо сви јединствени у својим убеђењима и идеалима, него једноставно због тога, што за разлику од дугачког списка дана жалости, у овом случају нема много избора. Био је само један дан у 20. веку, велики и страшни, када су руска срца устрептала од радости, руски дух се узрадовао радошћу Васкрсења Христовог, - то је недеља 22. јун 1941. године. Ево, нешто више од седамдесет година тај дан сија заслепљујућим бљеском победничке радости, за којом су тако жудели руски људи током тог језивог последњег столећа своје историје. То је био дан васкрсења руске душе, која је угледала жељену и дугоочекивану победу божанственог правосуђа, које је дошло на руску земљу да казни разапињаче Христа, убице Русије и њеног Цара, осатањене силоватеље и крваве џелате руског народа.

Ратни плакат у Србији: на главама Звери стоје натписи комунизам, капитализам, јеврејство

Можемо отворено рећи, да онај, чије срце при помену „22. јуна“ остаје хладно, а тим пре онај, за кога је тај дан,  „Дан сећања и жалости“, да такав нема ништа са руском нацијом и изгубио је било какво право да се назива руским човеком.  Он је или до сржи ожидовљени духовно-историјски отпад, или представник одгајених у совјетском инкубатору рускоговорећих полуљуди, названих просто „совоци“ (*). 22. јун 1941. године – један је од судбоносних датума, који нам омогућава да јасно и непогрешиво одвојимо од Свете Русије сву жидо-совјетску нерусију, која тако воли да буде повезана са свим руским и да се представља као руска. Однос ка овом датуму је најпоузданији критеријум распознавања било каквог „совка“, без обзира колико и на какав начин се он упињао да се представи као „рус“.

"Никаква спољна агресија не може бити за Отаџбину гора од власти лењиноваца и стаљиноваца. СССР апсолутно није Русија, него непријатељ Русије."
Иван Шмељев

Дубину осећања руских људи тога дана сада не можемо описати никаквим речима, она се не могу представити нити бојама, нити звуковима, то се не може истински замислити ни сопственим умом. Само јеванђелске представе, које нам казују о крају света, могу нам дати некакву представу о тим осећањима, која су испуњавали руске душе и срца тог незаборавног дана. После двадесет три године непрекидног и зверског насиља над руским народом, после страшног исмевања и ругања над његовим светињама, усред тоталне таме националног понижења, које, чини се, неће никада престати, позната „изненадност“ немачког напада била је слична изненађењу Другог Доласка Христовог. „Као што муња сине с неба, и обасја све што је под небом“ (Лк. 17:24), тако је звучала тога дана вест о томе, да је немачка Армија ударила по богоборном, богомрском и богопроклетом СССР-у и превратила у панично бегство црвенозвездашку стаљинску војску. Та „велика невоља, какве није било од постанка света“ (Мт. 24:21), која се простирала по целој руској земљи уочи 22. јуна 1941. године, у тренутку је замењена слављеничком пасхалном радошћу. У брујању и клангању крстоносних немачких тенкова, у рафалима тешког артиљеријског оружја и буци пикирајућих бомбардера, руски људи су чули ободрујући и утешни глас Христов: „усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше.“ (Лк.21:28)...

Ратни плакат у Србији

Човекова свест није у стању да појми сву пуноћу тих осећаја. То се може осетити само срцем, чистим, страдајућим срцем заљубљеним у Русију, које је способно преовладати време и успоставити у нашим душама доживљај тог славног и великог дана. За такво срце тај најдужи дан у години постаће недовољно дугачким, чак веома кратким, јер срце, које је окусило радост победе Христа над сатаном, радост васкрсења Русије из мртвих, радост ослобођења од власти слугу ђавола, радост победе Крста над пентаграмом, жели да ту радост сачува за свагда. Као што је некада Исус Навин у бици код Гаваона умолио Господа Бога да заустави сунце и продужи дан, да би окончао са уништењем непријатеља, тако и руски човек у његовим жељама хоће, да се дан 22. јуна 1941. године никада не заврши, да би уништење поробивших Русију  сатаниста било спроведено до краја, до пуне, коначне и сламајуће победе.

И ове године наша осећања пробуђена сећањем на тај дан, посебно су светла и дубока. Душа као никада до сада жуди да се помоли Господу Богу да се понови то највеће чудо муњеносног уништења црвеног антихриста, да нам подари, грешницима, могућност да својим сопственим очима видимо, како беже и срамотно гину црвенозвездашке хорде, како у паници беже наши тамничари и џелати, како се са страшном ломљавом руши њихова злочиначка, сатанска, богохулна и русофобна власт.

„Све што иде у корист сатанске власти која влада у Русији је смрт. Ка животу води то, што доприноси паду совјетске сатанократије.“
Архимандрит Константин Зајцев (РПЦЗ)

Ево зашто нам, када се мислено окрећемо датуму 22. јуна 1941. године, на памет невољно долазе странице Апокалипсе са њеним сликама „великог дана гнева Његовог“ (6:17), који се обрушио на совјетског антихриста и његове слуге, који ће завапити од ужаса ка „горама и стенама:  падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова (Откр. 6:16). Тај мистични ужас и сада се може препознати у очима сваког правоверног „совка“, када се помене 22. јун и његове последице за совковску „Домовину“. Тога дана „совковцима“ је било дато да осете на својој кожи нешто слично Страшном Суду, после кога ће наследити вечне муке у геени огњеној, и тај проживљени инфернални страх „совковцима“ се више никада не може избрисати из памћења. Никаква њихова радосна клицања поводом „Велике победе“ (мисли се на 9. мај 1945. нап. БРПАБ) нису у стању да пригуше тај језиви, безумни страх, јер у дубини душе „совковци“ знају, да је њихова срамотна „Победа“ само привремена, а велики и ужасни дан 22. јуна неизбежно ће се поновити на крају света, и тада ће их постићи коначна казна Божија. Није случајно да међу „совковцима“ до данас кружи узречица „само да не буде рата“, она описује њихов предосећај, да други пут неће избећи заслужену плату за почињену издају, богохулства и злочине.

Совјетски послератни плакат (1946.) који недвосмислено показује шта су бранили совјетски "Руси" и за шта су "херојски" дали десетине милиона својих живота: "СЛАВА ЦРВЕНОЈ АРМИЈИ, која је одбранила достигнућа велике октобарске социјалистичке револуције!"

„Онај ко воли Русију, никада неће постати „совјетски патриота.“
Иван Иљин

Али и за нас, истински руске људе тај дан никада неће изчезнути из националног сећања, као што никада неће престати осећај те радости, коју нам је он собом донео. Ако је за „совковца“ 22. јун праобраз Страшног Суда и осуде на вечну смрт, онда је за нас то праобраз оног славног дана, када ће „демонски духови“, који су изашли „из уста аждаје и из уста Звери“ (Откр. 16.:13,14), сабрати своје безбројне сатанске хорде „на место звано Армагедон“ (Откр.16:16), да би заратили са „Оним што седи на коњу белом и са војском Његовом“ (Откр.19:19), и који су у једном тренутку уништени свеуништавајућом силом, Онога, „који по правди суди и ратује“ (Откр. 19:11).

Руси дочекују немачке трупе као ослободиоце
 са истакнутим руским тробојкама

Срдачна добродошлица избавитељима од црвеног терора

Немци на ослобођеним од бољшевика територијама наилазе
 на срдачну добродошлицу локалног становништва

Та потресна слика разгромљења антихристове РККА (Црвена армија радника и сељака, нап. БРПАБ), која се појавила на хоризонту пред руским људима 22. јуна 1941. године, те десетине хиљада уништених и одбачених црвених тенкова, авиона, возила и наоружања, ти милиони убијених, заробљених и у паничном страху расутих црвеноармејаца, све је то само слабо подобије онога, што ће бити дано да виде верни хришћани у последњи дан човечанске историје, када ће глобална антихристова војска бити истребљена „мачем који изиђе из уста Онога што седи на коњу“ (Откр. 19:21). Тај најдужи недељни дан 1941. године само је праобраз и предукус бесконачног Дана Господњег, када „ноћи неће бити“ (Откр. 21:25), а та победничка радост, коју је собом донео тај дан, само је бледа и бедна копија те бесконачне радости, коју ће окусити истински православни хришћани, када „угледају лице Његово“ (Откр. 22:4) после победе над антихристом...

Ратни плакат у Русији. Муњевити напад Немачке армије уништава комунистичку тврђаву терора НКВД

„Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим“ (Откр. 22:12). Због тога пустимо жидовима и „совковцима“  да на њихов срамотни „Дан сећања и жалости“ жале за судбинама оних, који су били претече оних “који примише жиг звери, и који се клањају лику њезином“ и који су погинули у „језеру огњеном, које гори сумпором“ (Откр. 19:20). Њихов је отац ђаво, и жалити због уништења ђавола и његових слугу за „совковце“ је сасвим природно. За нас Русе, 22. јун је не дан жалости, него на вјеки вјеков дан неизрециве пасхалне радости, дароване нам милосрдним Богом као одговор на молитве свих руских светих и на наше сузне молбе „за избављење од љутог мучења безбожне власти“ (јектенија коју су после револуције увеле Загранична и Катакомбна руска Црква, нап. БРПАБ). И иако је та богоборна власт успела да преживи, тренутак њеног пада неизбежно долази, и тада ће се испунити речи Спаситеља, Који је свима нама обећао, да ће се „радовати срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн. 16:22)...

„Ја сам тако одушевљен догађајем од 22. јуна, великим подвигом Витеза, који је подигао мач на Ђавола. Силно верујем, да ће нераскидива веза братства од сада повезати два велика народа. Велика страдања чисте и узвишују. Господе, како бије моје срце, радошћу неисказаном...“ Иван Шмељев 

У очекивању те радости, чији је залог и предзнак недеља 22. јун 1941. године, честитамо нашим читаоцима 73. годишњицу Дана Ослобођења.

Редакција руског монархистичког сајта „Царство, Сила и Слава“, 9/22 јун 2014. год.

(*) "Совок" - колоквијални назив за лојалне грађане СССР, совјетофиле и совјетоносталгичаре који у себи садржи игру речи јер "совок" на руском значи ђубровник (лопатица за чишћење смећа). 

Повезани текстови:
"9. мај, празник победе - чије, за кога и над ким?"

"Поводом 22. јуна..."
"Ни један истински рус, не може сматрати совјетску армију руском"

"Други светски рат и јеврејска светска доминација"