БОЈКОТУЈ ФУДБАЛ!

«Да бисмо одвукли сувише немирне људе од претресања питања политике, ми ћемо их замајавати забавама, весељем, играма, страстима... Ускоро ћемо преко медија почети предлагати конкурсне утакмице у вештини и спорту свих врста: ово интересовање одвратиће коначно духове од питања на којима бисмо се морали са њима борити. Одвикавајући се све више и више од самосталног мишљења људи ће почети унисоно говорити са нама, јер ћемо само ми бирати и предлагати нове правце мисли... наравно, преко таквих лица (наших слугу, либералних утописта) са којима нас они неће сматрати за солидарне.»

Протокол бр. 13, Протоколи Сионских мудраца

Много се тога променило у последњих 100 година у западној Европи окупираној од Ционистичке окупационе владе, која је свој хексаграмски поход победнички окончала 1945. године, тзв. победом над фашизмом, у којој хришћанство више нема тако истакнуту и узвишену позицију коју је заузимало током многих векова.

Иако би било претерано тврдити да је Христос Бог из Европе дефинитивно протеран, несумњиво је да у свим окупираним државама, па и код нас у Србији, суверено влада демон секуларизма, док је хришћанство, преко тзв. одвајања Цркве од државе, прогнано у гето црквене порте, а хришћани у својим сопственим хришћанским државама постали су бесправна исмевана мањина.

Истина, неки хришћански обичаји се и данас, па макар и површно, поштују, као што су Божићни и Васкршњи празници, и животни догађаји везани за цркву попут крштења, венчања или сахране.

Међутим, не смемо заборавити да постоји огромна разлика између ретког и површног упражњавања старинских хришћанских обичаја везаних за традицију и свакодневне истинске побожности и литургијске црквености као примарног смисла живота.

Иако велико мноштво људи себе сматрају "хришћанима", са друге стране тај број је реално много мањи, ако узмемо у обзир да ли они заиста истински верују у живот после смрти, тј. васкрсење мртвих и наслеђе вечног живота, према земаљским заслугама: блаженство у рају или проклетство у паклу; па, безсемено непорочно зачећа Увекдјеве Марије и у њену чедност и после рађања Сина Божијег. Тзв. научни напредак, слободоумни либерализам и нихилистички релативизам учинио је та уверења бајковитим,  нереалним, ирационалним, и већина главнотоковских религиозних веровања данас се посматра као пука симболика, а не као неприкосновени догмат богооткривене истине.

„Туђинске игре, као фудбал, тенис, фокстрот и друге најстроже се забрањују не само у целој земљи, него и у Краљевом двору. Краљ је дужан истицати све народно и српске народне игре, благе и чедне, на место сурових и безобразних игара туђинских.“ Свети Николај Жички

Међутим, то не значи да глобална окупациона влада нема потребе за, како су они некада назвали религију, "опијумом за народне масе". Свет је и даље неправедан, смрт је и даље неизбежна, а секуларизацијом црква и вера су ишчупане из организма друштва и државе на чијем месту је настала језива празнина, а у ту празнину је убачена сурогат религија.

Истина, ова секуларистичка сурогат - религија је многобожачка, а једно од њених божанстава је фудбал.

Фудбал се, поред тмурне свакодневнице и борбе за голу егзистенцију, у друштвима у којима је хришћанство, што скрајнуто секуларизмом, што обљутавело либералном јересју екуменизма, лако прогурао као утешна занимација, односно животна преокупација милиона европских људи, некадашњих хришћана.

Мислимо да није спроведена ни једна озбиљнија студија, али сигурни смо да је барем међу мушкарцима број људи који редовно похађају фудбалске утакмице одавно премашио број људи који недељом похађају цркву. И то је, наравно, само присуство на стадиону, а ако се у ово истраживање укључи и телевизијска публика поклоника ногомета, мислим да би цифре једнодневног праћења фудбалских спектакала превазишле број посетилаца цркве на годишњем нивоу.

Фудбал  је свеприсутан, и на много начина његова друштвена функција носи више од сличног са улогом коју је претходно у друштву носила религија.

Некадашња вера у Искупитеља и Спаситеља људског рода Исуса Христа, Који је ходао по води, сматра се ирационалном, док је огромним масам савремених људи дата рационална «вера» у фудбалере који бесомучно трче травнатим тереном за лоптом.

Многи своју опсесију фудбалом правдају националним поносом. Али будимо искрени, и то је последњих деценија потпуно обесмишљено мултирасним саставом фудбалских тимова у чији састав улазе играчи који немају никакве везе са нацијама које наводно требају да представљају у аренама спортског надметања. То су све више најамнички тимови плаћених тзв. професионалних играча који често немају никакве везе ни са самом Европом, него се увозе са других континената, из других култура, других вера и различитих раса. 

А шта тек рећи за домаће фудбалске клубове које и даље носе сатанско - комунистичка имена и знамења. За кога то Срби (ако се као такви, уопште у Србе могу убројати) навијају, чије име призивају и каквим демонским знамењима се ките?!? У оваквим случајевима псеудо религија фудбала поприма облике отворене сатанолатрије.

Баш као и религија, обожавање фудбала преплављено је снажном емотивном привлачношћу, почевши од елемента заједнице коју пружа својим следбеницима, којима као људским душевним и дубоко друштвеним бићима у отуђеном савременом свету, који не знају ни имена својих првих комшија, заједничка преданост своме клубу и тиму, даје лажан осећај припадности и органске заједнице, да не кажемо саборности.

Фудбалски верници имају, наравно, своје свештенство, селекторе, тренере, фудбалере, и своја богослужења, утакмице, са пространим и сјајним стадионима од 50.000 места капацитета који замењују некадашње, али сада готово празне саборне храмове и катедрале.

Поређења се настављају: уместо појања, фудбал има навијање; уместо поштовања светаца, фудбал има обоготворене голгетере; уместо фресака и икона, билборде, постере, мајице; уместо међуверских спорова и ратова, постоје дербији супротстављених клубова ривала.

Међутим, више од свега другог, фудбал је сличан религији јер продаје наду.

Већ вековима безброј људи проналазили су успокојење одласком од својих свакодневних животних  проблема у цркве, приклањајући своје главе у нечујној молитви, тражећи од Господа Његову милост са надом да ће наследити вечни живот у Царству небеском.

Сада, ногометофили наду полажу на утакмице, сезоне, купове, првенства, надајући се да ће њихов тим однети победу над својим ривалима и можда чак освојити неки шљаштећи пехар. Уз све ово ту су и спортске кладионице где фудбалски фанатици опробавају своју видовитост, док се на њиховој глупости коцкарнице богате.

Још само погледајте било које фудбалске навијаче док навијају за своје тимове. Ако њихов делиријум и неконтролисана еуфорија није савремени изопачени еквивалент секташке екстазе, не знамо онда шта је.

Преподобни старац Варсануфије Оптински овако је говорио о фудбалу: "Не играјте ту игру и не идите да гледате њу, јер та игра је такође уведена ђаволом, и њене последице ће бити врло лоше".

Морамо признати да ми из Братства нисмо спортски фанови. Ретко ко од нас седи пред кутијом за идиоте да би гледао било шта, а камоли спорт.

Ако гледате фудбал, ако пратите вести о фудбалу, ако плаћате «кабловску» за гледање фудбала, ако пратите бескрајне дебате о најновијим анализама и трачевима о овом или оном фудбалеру, ако је ваш ум потпуно поседнут фудбалом и ви ништа не можете учинити у вези са тим, ви сте идиот. Да ли смо рекли идиот? И горе од тога: Насамарени издајник вере и нације.

Ако вашој деци не предлажете да гледају порнографију (било које врсте), зашто их онда подвргавате гледању фудбала? Као што на почетку овог чланка наведени уводни цитат објашњава, све је део исте машине за прање мозга. Имајте на уму, да се под овим не подразумева  само фудбал, већ и кошарка, тенис итс. У сваком случају...  свако бира себи свој отров. Ови облици диригованог, специјално осмишљеног социјалног инжењеринга под видом разоноде,  део су глобалног окупационог пројекта који  би требало назвати «забава за гоје».  

Наглашавамо, помама за спортом на јави или преко телевизије није само омаловажавајућа дистракција која има за задатак да вам скрене пажњу са стварних питања и да сфере ваших интересовања од вере и националне борбе скрене на декадентне странпутице шарених лажа,  попут холивудских филмова, телевизијских кошер програма, ријалитија, изопачених цртаних филмови, порнографије, итд.

Дакле, фудбал у наше време није само мозгоиспирачка «забава за гоје» наметнута нашим поробљеним нацијама од стране окупатора, него је, како смо видели, и сурогат религија, која је баш као таква, истински опијум за народне масе. 
Читајте Протоколе, они цео овај мозгоиспирачки пројекат откривају до детаља. И ако сте хришћанин, ако сте хришћански светосавски националиста онда бојкотујете понижавајућу за човека (као створење Божије створено по лику и подобију Божијем) "разоноду" звану фудбал која се даје поробљеним нацијама по опробаном рецепту древних колосеума (стадиона) «хлеба и игара».