субота, 09. јун 2018.

КРАГУЈЕВАЧКА ТРАГЕДИЈА И ЉОТИЋЕВЦИ


Најјезивија одмазда коју су немци извршили за време окупације било је масовно стрељање у Крагујевцу, извршено у октобру 1941. године. Будући да сам у Крагујевцу рођен и да сам тамо дуго живео, за мене је и лично ово била најтежа погибија, јер је овом приликом стрељан и велики број мој пријатеља и познаника, међу којима и три моја блиска рођака, и то: судија Божидар Бошко Живковић, и пословође војно-техничког завода Јован и Секула Аздејковић.
Прва вест о страшној и беспримерној погибији у Крагујевцу просто ми је помутила свест. Нисам знао шта да радим нити шта да мислим. Чим сам се мало прибрао отишао сам код ђенерала Владе Милана Недића и код Димитрија Љотића. Обојица су били више него узбуђени. Рекоше ми да је ово најстрашнија ствар која је могла задесити овај део српског народа. Пошто су комунисти покидали везе између Београда и Крагујевца те нису благовремено могли бити извештени о несрећи. Да тога није било можда би им пошло за руком да се крагујевачка трагедија, бар колико толико, ублажи.
Рекли су ми да је Недић одмах, после првих вести о несрећи, ишао код војног заповедника, а Љотић код шефа управног штаба др Турнера. И једном и другом Немци су показали слике лешева немачких војника, који су били страховито унакажени, и претили им новим одмаздама. И у овој прилици, као и у другим сличним, Немци су давали одмах свој стереотипни одговор: да они „имају наређење које су објавили и влади и српском народу да за свог убијеног Немца стрељају сто Срба, а за сваког рањеног Немца да стрељају по педесет Срба…“
Уколико ове одмазде не могу опаметити српски народ – нагласили су војни заповедник и др Турнер – Србија ће бити подељена између Павелићеве Хрватске, Мађарске, Бугарске и Албаније. Недић и Љотић настоје код Немаца да се избегну будуће несреће, а да ће то бити најлакше уколико Немци препусте српским оружаним одредима васпостављање мира и реда. И Недић и Љотић били су импресионирани мирноћом и хладнокрвношћу када су им износили страхоте које су се одиграле у Крагујевцу приликом овог стрељања и њима је било јасно да су Немци у стању извршити у потпуности све своје претње и да их у томе ништа неће задржати.
Немци су објашњавали овај злочин стално наглашавајући : „Ми имамо наређење које смо објавили да за сваког убијеног немачког војника стрељамо сто Срба. Одмазда ће се вршити над становништвом које живи у околним местима где је напад против немачке војске извршен. Ми морамо дословно извршавати наређења својих претпостављених, а ви реците српском народу да не убија наше војнике па неће бити ни одмазде…“
И Недић и Љотић говорили су ми: наш се народ налази у тешком положају. Помишљали смо на све чак и на то да се и ми у шуму одметнемо. Али, кад погледамо баш те извештаје о немачким одмаздама, онда нам разум налаже да и даље останемо на својим местима и радимо наш незахвалан посао. Наша је дужност да комунисте што пре сузбијемо, уништимо и протерамо из земље. На тај начин мир и ред били би одмах васпостављени. А са њим престале би опасности за српске животе. Немци, немајући потребног поверења у нас, не дозвољавају нам да повећамо добровољачке одреде, а када би тога било онда би овај посао за час био завршен. Јављају нам се многи људи, а нарочито баш из Краљева, где су вршене одмазде, али ми немамо пушака. У последње време оружани се одреди највише повећавају на тај начин, што се наоружавају оружјем које је у борбама заплењено од партизана. Нама је сада главна дужност да Чачак, Горњи Милановац, Ужице, Пожегу и друга места очистимо од партизана нашим снагама. Сва наша настојања код Немаца за сада се на то своде. Свесни смо да ће и ту бити жртава и да ће многи припадници српских оружаних одреда у тим борбама изгинути, али зато неће бити крвавог кључа стрељања: сто за једног погинулог и педесет за једног рањеног Немца.
Доцније, кад год сам имао прилике, ја сам се распитивао о Крагујевачкој трагедији, проверавао сам податке, са многима разговарао, све у тежњи да добијем што објективнију слику о овој несрећи. Имао сам прилике да говорим са доста оних који су се срећом спасили испред цеви немачких митраљеза. Интересантан је случај Милорада Мојсиловића, адвоката и Љотићевог првака из Крагујевца. Мојсиловић је изведен на стрељање са већом групом људи. Пуким случајем он је био само лако рањен, а тела побијених пала су преко њега. У овом положају остао је до ноћи, када се полагано извукао испод лешева и срећно склонио у једно оближње село. Када сам се сусрео са Мојсиловићем, после ових преживелих страхота на стрељању, ја га нисам познао. Преко ноћи постао је сед и изгледао је као старац.
На основу исказа многих људи са којима сам разговарао, а које лично познајем као исправне људе, Крагујевачка трагедија одиграла се овако:
На дан 16 октобра 1941. године, четници и партизани, имеђу села Баре и Љуљака, убили су 10 и ранили 26 немачких војника. У овом нападу од стране четника, учествовали су одреди мајора Палошевића, капетана Душана Смиљанића и капетана Душана Глишића (из Гриваца). Од четника су погинули поручник Стојановић из Ниша и поручник Мојсиловић из Крагујевца. Обојица су страдали код манастира Драче. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић из села Грбица, Раја Недељковић, студент, Радисав Лазаревић студент права из села Претока, обућар Миљко (непознато презиме).
Политиком партизанских одреда био је Милоје Симовић земљорадник из села Дреновца, истакнути члан српске народне сељачке странке (д-ра Драгољуба Јовановића). Ради овог напада дошла је одмазда која је извршена 20 и 21 октобра у Крагујевцу. Немачка казнена експедиција дошла је из Ужица под командом мајора Кенинга.
Тих дана по наредби председника српске Владе ђенерала Недића, у Крагујевцу су стигле две чете српских добровољаца ради формирања петог добровољачког одреда званог „Шумадијски“. За комаданта петог одреда постављен је Марисав Петровић, земљорадник из села Граце. Марисав Петровић је са својим војницима био смештен у ОШ „Краља Петра“. Добровољци су стигли у Крагујевац 17. октобра 1941.
На дан 20. октобра ујутру око 5 часова, немачка војска блокирала је ОШ у којој се налазио пети добровољачки одред. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј до завршетка рације. Марислав Петровић изненађен блокадом и не знајући о чему се ради телефоном је ухватио везу са Милошем Војновићем који је био смештен у школи „Свети Сава“, да по наредби добровољачке команде формира у Крагујевцу X добровољачки одред. Војновић је тек дошао у Крагујевац и још није имао својих војника. С тога школа у којој је он био није била блокирана. На позив М. Петровића, Војновић је одмах дошао до овога где су се договорили да заједно пођу до немачког „крајског“ комаданта и да се обавесте о разлозима блокаде и сабијања грађана.
Благодарећи одличном знању немачког језика Милош Војновић – Лаутнер, Немац по рођењу успео је лако да изведе Марисава Петровића из блокиране школе и да са њим дође до крајскоманде. Овде су сазнали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће бити стрељано 2300 људи. Запрепашћени страшном вешћу, Петровић и Војновић одлазе до мајора Кенинга шефа казнене експедиције, који је прек и љутит, одбија да са њима уопште разговара. Они одлазе до крајскомаданта где енергично протестују због одмазде наводећи да за погинуле Немце нису криви грађани Крагујевца, да су то мирни људи који су седели код својих кућа и обављали своје свакодневне послове. Није право да Крагујевчани страдају због погинулих Немаца код села Љуљака. Ако Немци овако раде онда је излишна сарадња националиста који су истовремено пошли са намером да се заведе ред у земљи. Међутим ако Немци овако раде онда националистима ништа друго не остаје него да и они оду у шуму. Марисав Петровић је рекао да ће одмах распустити своје људе да оду кућама.
Крајскомадант је на ово заједно са њима отишао мајору Кенингу и заједно са њима настојао да умилостиви бес и срџбу овога страшног Пруса. Износећи Кенингу шта су добровољци до сада урадили у борби против партизана – комуниста, крајскомадант је успео да натера овога да саслуша Марисава Петровића и Војновића. Они су прво захтевали да се пусте сви они људи за које постоје сигурни докази да су исправни националисти. Нарочито су инсистирали да се пусте одмах сви ђаци гимназије. Мајор Кенинг није хтео да чује за ово, тврдећи да су сви комунисти и према томе кривци за нападе на немачке војнике.
Одмазда се има извршити у целости и без милости. Част војничког оружја и немачког народа је у питању, рекао је окрутни Кенинг. Петровић је измишљао аргументе да убеди овог страшног човека. Претио је распуштањем одреда и одласком кући, нудио своју гаранцију за ослобођење, тврдио да су извршиоци странци а не Срби – али ништа то није помогло. На крају је Петровић клекнуо пред Кенингом и рекао му:
„Ако не уважите моје молбе молим вас да стрељате прво мене и све моје добровољце, па тек онда овај невини свет. “
Тад се умешао и крајскомадант и тако је Петровићу дозвољено да поднесе спискове људи за које може гарантовати својим животом да нису комунисти и да активно нису помагали побуну.
Око прављења спискова настале су тешкоће, пошто су и Петровић и Војновић познавали само незнатан број људи у Крагујевцу а у одредима који су тек били формирани било је до тада врло мало Крагујевчана. Добровољци су се растрчали по граду и прикупљали имена похапшених. Сва добијена имена, без разлике, уношена су у спискове који су без престанка рађени и стално у партијама ношени у немачку команду. Још исте вечери је на основу добровољачких спискова пуштено из затвора око 800 људи. Сутрадан, 21. октобра пуштено је по групама на основу спискова предатих током ноћи, још три групе од преко 1000 људи. Приликом одвођења на стрељање, ослобођено је још око 600 особа. Овај број добровољци су спасли разним лукавствима, преваром и скоро отимањем од Немаца. Може се слободно рећи да добровољци нису познавали скоро никога од ових спашених људи. Највећи број можда је познавао сам Петровић као сељак из околине Крагујевца, али и тај број био је минималан. Сва имена добијена су од мештана који су се налазили на слободи, и ниједно име није одбијено да не буде уведено у спискове.
Немци су званично преко плаката објавили да су за одмазду стрељани у Крагујевцу 2300 особа, док је у народу веровање да је стрељано око 7000 хиљада.
У затвору било је задржано око 500 таоца.
Чим су добровољачки одреди проширили обруч сигурности, они су молили да се ових 500 Срба, таоца, пусте на слободу, што су Немци усвојили, пуштајући ове људе на слободу. Укупно је спашено око 3000 људи.
У дневнику Титовог првака Владимира Дедијера, бившег сарадника београдске Политике, књига друга на страни 391., објављен је један приказ под насловом „Октобар `41. у Крагујевцу“. Ту се дословно каже и ово: „Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић.“
Интересантни су искази резервног капетана Павла Богићевића из Кнића, који је у то време вио у четничким одредима. Тога дана 20. октобра, Богићевић је разговарао са комунистичким комадантом округа Крагујевачког Рајом Недељковићем. Богићевић је казао Недељковићу: „У Крагујевцу је како чусмо похапшено више хиљада људи ради одмазде за убиство Немаца код Бара. Ови ће људи сигурно бити стрељани од Немаца. Ми би сада требало да извршимо напад на Крагујевац како би ослободили ове људе.“
Раја Недељковић је одговарао: „Време није за такав напад, а што се тиче људи што их год више Немци побију то ћемо ми имати мање да убијамо кад ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у Шуму…?“
Истог дана, по причању Богићевића, комунисти су у селу Грошници припуцали на Немце, због тога су Немци упутили казнену експедицију која је у Грошници запалила око 20 кућа и стрељала око 100 лица. Комунисти су се склонили кад је казнена експедиција наилазила, а вратили су се у село после извршене одмазде. Тад су на згариштима око лешева почели да играју коло, певајући: „Црвени се исток, црвени се запад…“
На примедбу неких старијих жена да ово није час за игру и песму комунисти су одговорили: „Сад је управо моменат за то, јер што горе то боље!“
Тада су натерали силом родбину погинулих сељана и становништва спаљених домова да се они ухвате у коло да играју и певају. Ово је изазвало велики револт код мештана али су морали да ћуте и да се покоре терору наоружаних комуниста.
О Крагујевачкој трагедији разговарао сам дуго и у више наврата са самим Марисавом Петровићем.
„То су били – говорио је он – најтежи дани у мом животу. Немоћан слаб и мали, ја сам све учинио што је у људској моћи, било да умилостивим страшном мајора Кенинга да умањим трагедију, да спасем колико год више људи могу. Не знам да ли је било страшније за мене: разговор са Кенингом, мој улазак у топовске шуме где хиљаде на коленима виче Марисаве ти па Бог, спаси ме, или кад смо гледали како одводе људе на стрељање, немоћни да на други начин помогнемо, скоро па отимали људе од Немаца. Све је то било тешко и страшно…“

Из књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.