ПРИЧА УЗ СТАРУ ФОТОГРАФИЈУ

На слици видимо светог владику Николаја са пећанчевим четницима и децом избеглицама из НДХ, у манастиру Љубостиња на Бадњи дан 1941. године. Пећанчеви четници су у Љубостињи чували владику Николаја од напада комунистичких револуционара, све док главнина партизанских банди интервенцијом Српског добровољачког корпуса није ликвидирана или протерана из Недићеве Србије.

Наиме, владика Николај је по немачкој окупацији Србије 1941., иако близак Љотићу и његовом покрету Збор, као англофил и присталица 27-мартовског пуча, јула месеца 1941. године био ухапшен и интерниран у манастир Љубостињу код Трстеника.

Годину ипо дана присилног боравка у Љобостињи владика је искористио за писање. У овом периоду настала су његова позната дела: Српски народ као Теодул, Средњи систем, Стослов љубави, Касијана, као и многа друга дела, молитве и духовне песме.

Цео крај око Трстеника и Крушевца био је узаврео заједничким акцијама равногораца и комуниста. Ово је кулминирало њиховим координираним нападима на Краљево, након чега је уследила сурова немачка одмазда над локалним становништвом. У немачком обрачуну са бандитизмом страдао је и манастир Жича.

Партизани из тзв. Левачке комунистичке републике су при нападу на Трстеник средином септембра 1941. насрнули и на манастир Љубостињу са планом да по наређењу главног партизанског штаба ликвидирају владику Николаја. Овај напад су одбили пећанчеви четници које су Немци благовремено упозорили на припреману партизанску акцију.   

Децембра 1942. владика је пребачен ближе Београду, у манастир Војловицу. О јесени 1944. због опасности која се надвила над Београдом јер су црвеноармејци са партизанима сваким даном бивали све ближи, владика и патријарх, који је у међувремену из манастира Раковице пребачен такође у Војловицу, спроведени су у логор Дахау.

Интересантан је податак да је патријарх Гаврило изјавио да је логор Дахау хотел у односу на логор Цеглед у Мађарској где је био интерниран за време Првог светског рата као митрополит Пећки.

У логору Дахау владика Николај пише своју чувену књигу “Кроз тамнички прозор“, која је својеврсни аманет српском народу, а у којој за рат и очајно стање у Европи и Србији оптужује демократију, комунизам, социјализам, капитализам, пацифизам, атеизам, верску толеранцију (екуменизам) као изуме Жидова, односно оца њиховог ђавола.

Патријархова изјава о “хотелу Дахау” и владикина књига која се својим садржајем истиче као једна од најантијеврејскијих књига икада написаних, састављена у логору Дахау, баца сасвим другу светлост на послератни холокауст - наратив о Дахау као наводној фабрици смрти у којој су нарочито у периоду боравка владике Николаја пуном паром хуктале гасне коморе и крематоријуми. Овим се не пориче да је Дахау био строги радни логор у коме су затварани и ликвидирани политички противници и остали непријатељски елементи Трећег рајха. Дахау се свакако није могао похвалити хуманим условима за живот, нарочито у ратно време, када је услед савезничког бомбардовања немачких градова и инфраструктуре, дошло до несташице основних средстава за живот и хигијену, услед којих су харале смртоносне болести које су немилосрдно косиле хиљаде људских живота. Али све ове стварне страхоте и страдања заточеника логора Дахау нису онакве какве их победници Другог светског рата, творци мита о холокаисту, желе представити, а нису ни налик незамисливом хорору Стаљиновог система логора смрти - ГУЛАГ, који је са садистичким револуционарним заносом јудеобољшевизма однео у смрт десетине милиона православних Руса. По Сољженицину 60 милиона. Но, о овоме неком другом приликом.

После три месеца проведена у баварском логору, на интервенцију Димитрија Љотића, Херман Нојбахер их води у Словенију где се састају са Љотићем ради остварења плана формирања слободног дела Краљевине Југославије на територији Словеније, одакле би уследио снажан контра удар уједињених монархистичких снага против комунистичке најезде. Владика Николај и патријарх Гаврило су прихватили Љотићеву идеју и благословили уједињење националних снага за одсудну борбу против комуниста.

Интересантно је сведочанство Хермана Нојбахера који у својој књизи “Специјални задатак – Балкан“ говори о њиховом заједничком путу ка Словенији који је водио преко Баварске. Сместили су се током католичког божића у једно баварско село у коме су се, како тврди Нојбахер, њих двојица добро осећали и „били дубоко импресионирани чињеницом да у Трећем рајху живи тако много религиозних људи. Патријарх и владика су били дирнути начином како Немци славе Божић уз божићну јелку, укључујући предивну, бесмртну божићну песму „Тиха ноћ, света ноћ“. Обојица су искрено изјавила, да су о немачком народу до сада имали сасвим другачију представу“.

Љотићев план због кога су црквени оци допутовали у Словенију осујетила је његова кобна погибија. Над његовим посмртним одром владика Николај је одржао опело и потом произнео чувени некролог где га је назвао највернијим сином српства, капијом нове Србије и политичарем са крстом. Након Љотићеве погибије владика Николај са патријархом одлази у Аустрију где у Тиролу бивају задржани од стране Американаца, због комунистичких оптужби да су народни непријатељи и сарадници фашиста. По пуштању, владика Николај преко Енглеске одлази за Америку, а патријарх Гаврило се тешка срца враћа у комунистички Београд.