СУПЕРИМПЕРИЈА

Мало знамо о тајном деловању Јевреја, а многи и толико мало да уопште не сматрају да ту нешто има да се зна.

Највећи успех јеврејства и лежи у томе, што су тако велику снагу и тако пресудни утицај на човечанство прикупили у своје руке, а то ретко ко, па и то недовољно, познаје. За велику већину школованих аријеваца Јевреји су лутајући, напаћени, неправично гоњени, вредни и врло талентован народ, који ништа друго не траже већ да може да ради да би живео. За те школоване људе империјализам је тежња за освајање коју имају само Немци, Енглези, Руси, Американци, Французи, Јапанци, Италијани, а коју су јуче имали Вавилонци, Персијанци, Македонци, Римљани, Монголи, Турци и Шпањолци. Јеврејски империјализам је у тим круговима непознат – и јуче и данас непознат. Оптуживаће ти људи и своју расу, чак и свој народ рођени за империјализам, Јевреје пак неће. И не само то. У највећем броју случајева, ако се ко усуди да укаже на империјализам јеврејски, тај ће проћи као несрећник. Напашће га његова рођена браћа као „мрачњака“, „реакционара средњевековног“, затуцењака верског“ или у последња времена: као “петоколонаша“ и „издајника“.

Не уме човек да објасни од куд ова жучност. Зашто, на пример, о империјализму овог или оног народа могу људи разговарати мирно, а о империјализму јеврејском морају брзо прећи на изливање жучи? Али по правилу тако бива. И то не када разговара Јеврејин са нејеврејином, већ кад говоре међу собом чистокрвни аријевци.

Ипак изгледа да је овоме узрок у томе што Јевреји постижу све своје успехе тајно, лукавошћу, а ови успеси нису представљени видљиво на картама географским. Зато она страна који тај империјализам пориче, има у виду неког кривоногог Исака, са излизаним оделом, што, рекло би се, без икакве зараде, стоји на вратима своје телалнице по васцели дан, а увече одлази, погнуте главе, у свој крај, враћајући кући шерпицу са поклопцем у којој је јутрос од куће себи ручак донео. И гледајући га тако у мислима, она се смилостиви над овом брижном приликом, и у њој букне осећање правде, отвори се славина пламене речитости, и кад понестане џебане, (као што борци бацају један другоме на главу и предмете намењене сасвим мирољубивој употреби), - тако  кад понестану аргументи, у ватри борбе, долазе до употребе речи које за озбиљан разговор нису предвиђене. Страна која овако ради неће да буде правична и да се сети да и у осталим народима има и још мањих и још скромнијих и још брижнијих људи од овог Исака, па то не смета тим народима да буду оптуживани за имеријализам. Као камелеон, он узима боју народа у чијој средини живи, иако одвојен, потпуно одвојен од њега. То је суперимперијализам, који се тајно надграђује не над једним народом, већ над свима народима, почевши од народа беле расе.

Империјализам јеврејски је факт. И то је данас још најмоћнија империја на свету: суперимперија. Јер империја долази од "импераре" што значи заповедати. А ако вођство неког народа данас има толику моћ и толики утицај као јеврејство, да се велике империје других народа на његову жељу стављају у покрет, онда се та моћ може назвати само суперимперијализмом.

Кад говорим о томе, онда не бих хтео да се мисли на пресудни утицај јеврејски у економско-финансијским стварима, пошто се то сматра као неко природно поље рада на коме Јевреји постижу своје огромне успехе.

Хтео бих, напротив, да се сва пажња читалаца усредсреди на њихов, јеврејски утицај на социјални, политички и духовни живот нејевреја, Тај утицај је исто огроман, па чак и пресудан, као и у економији. Међутим, признаће то сваки бранилац Јевреја, нејевреји би ипак требали да имају као неку самоуправу, те својим животом сами да управљају, а не ствари које се само њих тичу, - у њиховим рођеним државама, да зависе од Јевреја.

Историја XIX века Европе је уствари историја растућег јеврејског утицаја у њој, и то у тој мери, да су Јевреји у првој трећини XX века држали све европске нације, социјално, политички и духовно у својој власти. Разуме се да према правој органској вредности овог утицаја, пада у сенку превасходни утицај Јевреја у економско-финансијским стварима. Јер ако су у овом присуство и утицај Јевреја и разумљиви, присуство, утицај и успеси Јевреја у социјалном и духовном животу нејеврејских народа представља прави Corpus stranierum, страно тело, у нечем битно својем и само својем, где увлачење страног утицаја не само није потребно, већ је опасно и чак светогрдно. Ту је само присуство страног тела непристојно, чак и кад се држи по страни, скромно. А кад се разбашкари у најинтимнијим деловима и функцијама народа, онда је то као прељуба тога народа, изневерење начелима живота његовог. То уништава тај народ полако али сигурно. Свлачи га са темеља на којем је заснован живот његов, темељима који су вековима већ доказали своју вредност, и преводи га на нове, „модерне“ на којима се могу само „куле од карата“ изградити.

Према тим последицама ништавне штете су штете које Јевреји једном народу могу у економији да причине. Ма колико велико њихово искориштавање било, од тога се не умире. А од оног другог утицаја, социјалног, политичког и духовног од тога се умире. Има народа које се већ налазе на рубу пропасти, - а има старих народа, који данас не постоје и који су нестали услед таквих разлога. Тиме, разуме се, нисам хтео рећи да економски утицај треба пренебрегнути, нити га потценити. Хтео сам само указати да тај утицај обично најпре и најчешће пада у очи свету и обично, када се говори о јеврејском утицају, мисли се на овај, - па сам због тога хтео да замолим читаоце да баш о том видљивијем утицају не мисле толико, већ о оном мање видљивом или мање дозвољеном, више опасном и више светогрдном у најитимнијим областима живота појединих народа. И што је главно, тај утицај се врши на једне народе, а други се остављају по страни. Сви народи беле расе нападнути су од ове потајне болести. И она их не само економски исцрпљује, што је још најмања штета, као што смо рекли, већ их унутра друштвено разара, политички им намеће управу и законе погодне за ширење и организовање даљег њеног утицаја и духовно их заслепљује и умртвљује.

Иза многих историјских догађаја XIX и XX века крије се прикривени Јеврејин. Он нема рачуна да се његова улога види и сазна. Он је удесио да се о томе не пише. Зато се империјализам јеврејски не види, зато мали број људи о томе зна, а од тога већег и све обухватнијег нити је било нит ће бити. Јер та жудња траје колико и његова историја: педесет векова. Никад је се није одрекао. Он је управо разлог његовом чудном одржавању под условима под којима се још ни један народ није могао одржати. Већ деветнаест векова је он расејан по свету као плева међу другим народима, без државне организације, заборавио је свој језик, изгубио органску народну структуру, променуо је стварно и веру своју, прогањан као ни један други народ, он је сачувао свест да је Јеврејин и да је њему „Бог обећао и заклео се да ће владати свим народима“. А толико је било довољно да он сачува своју индивидуалност и своје неупоредиво јединство.

И рат овај садашњи углавном је дело Јевреја. Кад то кажем не мислим да тврдим да не постоје страсти, рачуни и заблуде осталих народа. Делеко од тога. Да ови не постоје Драма не би могла да се конструише. Њему је овај рат потребан да би се срушио национализам и хришћанство аријевских народа, ове још заостале препреке (политичка и духовна) његовој отвореној владавини над овом расом. Зато је он рат припремио, - добро је у рат успео да увуче народе, - добро је дозирао снаге да рат траје дуго и што дуже, како би произвео расула национална и духовна која су му потребна.

Ми често видимо на скицама којима се приказује ситуација на фронту нацртана кљешта којима једна војска покушава да обухвати другу војску. Али једна велика кљешта нисмо видели. То су јеврејска кљешта којима су Јевреји намислили да стегну целу белу расу: источни крак тих кљешта чини јеврејска творевина бољшевизам, а западни крак опет јеврејска творевина, плутократија. Јевреји су тако поставили свет беле расе да бира између њихове две творевине, обе антиморалне и антисоцијалне и антинационалне. Вештина је њихова, при том, да су успели саму белу расу тако да поцепају, и да оба крака својих кљешта направе од живог ткива те исте расе против чијих битних интереса и војују.

Ето тако незнатно бројем јеврејство успева да изврши огромне покрете и оствари своје далекосежне, свеобухватне циљеве.

Димитрије Љотић, скраћена верзија Предговора за књигу „Под шестокраков звездом“, аутора Георгија Павловића, у издању И.П. Просветна Заједница, Београд 1943.

Повезани текст: "Јудеомасонска деструкција хришћанског друштва" (ОВДЕ)