ПОД ШЕСТОКРАКОМ ЗВЕЗДОМ

Ја ћу се углавном држати историске методе да бих јасније показао религиозно-филозофски извор и ток историског развитка јудаистичких секата, које су сада оличене у слободном зидарству. Али најпре, као неку врсту увода, хоћу да се задржим на историји једног Енглеза, из које се види значај тајних друштава. Мислим на Френсиса Бекона, барона од Верулама.

Френсис Бекон (1561—1626) био је син Николе Бекона, лорда чувара печата и једног од главних саветника краљице Јелисавете (Елизабете). Као дете Френсис Бекон испољавао је такве способности да га је Јелисавета звала својим младим чуварем печата. Ипак за њено време он није постигао нарочитих успеха у државној служби иако је био врло амбициозан. Тек за време њеног наследника краља Јакова, он је успео да се истакне, да постане члан тајног Савета, лорд чувар великог печата и лорд канцелар. Био је врло способан, прави научник, један од оснивача експерименталног метода, изучавао је филозофију и при томе многоме се научио од Арапа и јевреја кабалиста, који су у то доба уопште имали великог утицаја на науку у Западној Европи.

Френсис Бекон је био врло способан али аморалан човек. Према свом пријатељу, грофу Есексу, који му је поклонио имање, када је он био у скоро безизлазном положају и који му је уопште много помагао, он је показао највећу незахвалност. Пошто је краљица хтела да Есекс буде осуђен поводом његових неуспеха у Ирској, Бекон се примио улоге његовог тужиоца пред парламентом и тако је вешто саставио оптужбу, да су перови могли само да осуде његовог пријатеља и добротвора на смрт. Касније је Бекон, као канцелар био оптужен да је примао мито. Он је био приморан да призна своју кривицу и био је осуђен. Он није остао у затвору захваљујући краљу, који га је амнестирао.

Као што видимо, Бекон је био неразборит у срествима, када му је требало да се истакне и да извојује себи висок положај и новац. Исто је тако био неразборит и у политици. Ако се Енглеска често пута назива “перфидни Албион“, томе је узрок што су њени политичари послушали Беконове савете. Он је написао једно дело које је објављено након његове смрти под називом “Sermones fidelis“, т.ј. „Говори верног“. У овом делу Бекон исказује своје мишљење о енглеској спољној политици. У доба, када је Енглеска била мала држава, кад нигде поседа изван својих острва није имала и није имала изгледа на њен садашњи положај Империје, јер није имала унутарњег мира и јединства а споља је била.блокирана од стране Шпаније (иако ослабљене после уништења “Велике Армаде“), Холандије и Француске, — Бекон је тврдио да Енглеска мора задобити превласт на морима а на тај начин и у целом свету. Народ који царује над морима према његовим речима, увек може да се упусти у рат или да га избегне према својој жељи а помоћу оружја да чува своју трговину, која храни његове снаге. Раније или касније сва богатства Индије ће припасти том народу.

Даље Френсис Бекон пише, да ће такав народ током времена царовати над другим државама и народима. Британија мора стално имати на расположењу изговоре, на основу којих би у свако доба могла започети рат са другим државама, пошто у срцима људи има још толико осећаја части да се ништа не може предузети а да се не прикрије идејом праведности. Френсис Бекон саветује да се искоришћују способни људи, чак и у случају да њихов морал није висок, да су они бестидни и лично заинтересовани у успеху свог подухвата. Бекон сматра да су људи, који су способни на сваке интриге, кориснији него поштени људи.

Ето, то је програм којим је следовала Британија после Бекона. Користећи разбојнике корсаре, завађајући помоћу лукавства једну државу са другом, ратујући већим делом туђим рукама и туђом крвљу, не допуштајући ни једној европској држави да добије превласт, Британија је створила своју Империју.

Сваки ће признати да је то све истина. Али неко ће можда рећи да је Бекон, дајући те савете, иако је збиља показивао своју аморалност, ипак мислио на величину свога народа. Средства, која је он предложио су можда рђава, док му је циљ био родољубив и према томе добар.

Нажалост ни сама Енглеска није била за Бекона ништа друго до оруђе за остварење једне нарочите идеје. Спољна моћ никад не може да буде крајни циљ једног правог државника. Он мора да зна каквим идејама служи његова држава јер свака држава има извесно идеолошко обележје, наиме, хришћанско, или паганско, капиталистичко или социалистичко и т. сл. Да видимо сад, какво је обележје хтео Бекон да да Енглеској.

Његова идеје по том питању су изложене у једном незавршеном раду, објављеном тек после његове смрти под називом “Нова Атланта“ — Нова Атлантида. Атлантида то је једно легендарно острво, које је тобож некад постигло врхунац културе и затим је пропало услед неке катастрофе, прогутано морском пучином. Бекон је хтео да да у свом делу нацрт друге једне идеалне државе, која би требала да постане центар целог света. Остајући веран свом мишљењу о преимућству острва као најподесније територије за државу која би имала превласт над осталим светом, Бекон замишља и центар Нове Атлантиде на острву, које он назива Бензалем.

Бекон је био розенкрајцер, он се многоме научио из јеврејске Кабале и карактеристично је да за назив свог острва он није изабрао неку енглеску или латинску реч (своја дела он је већим делом писао на латинском језику), него је изабрао баш једну јеврејску реч – Бензалем, у преводу значи “син мира“. На челу Бензалема стоји краљ са парламентом, али ни краљ, нити парламент нису прави властодршци на острву. Власт се стварно налази у рукама једног тајног друштва, које опет носи један јеврејски назив — друштво “Соломоновог Храма“, које споља има изглед једног научног друштва. Баш ово друштво тајно ради на задобијању светске превласти помоћу своје државе, која му служи као сретство за ту сврху.

Друштво се преко својих агената увлачи у туђе државе да би их слабило и рушило изнутра, по могућности без рата. Рат је по мишљењу Бекона понекад неугодно средство и често пута изазива реакцију, која оснажује нападнуту државу, јер код неких народа још су јаки осећаји части, религије и родољубља. Да би те “предрасуде“ биле уништене агенти друштва морају да буду послани у те државе ради стварања оделења “Храма Соломона“, и кријући се иза хуманитарних идеја морају тамо рушити породицу, религију и родољубље.

Али јеврејски назив острва и друштва које њим управља само делимично откривају Беконову идеологију. У свом делу он има једно друго место, које је још значајније и из кога се потпуно јасно види да се по његовом плану Бензалем ствара у циљу припремања светског јеврејског царства. Пишући о фантастичном острву он помиње један народ који стварно постоји и то — јевреје. Он говори о њима, као људима који су сачували у пуној чистоћи и пренели на Бензалем предања из пропале Атлантиде. Бекон каже да се јевреји на Бензалему разликују од својих сународника у другим државама. На Бензалему они нису непомирљиви према Хришћанству него признају код Христа велике врлине. То значи да су јевреји на Бензалему толерантнији према Хришћанству него у другим земљама, али, с друге стране, према Бекону ти јевреји верују да је “Мојсије преко тајне Кабале (усмено предање) прописао за “Бензалем законе, које они сада чувају и да ће у време када дође Месија и седне на свој престо у Јерусалиму, краљ Бензалема сести до његових ногу, док ће се други краљеви држати на одстојању“.

Велики познавалац јеврејства и масонерије, енглескиња Неста Вебстер наводећи те речи Бекона у свом врло интересантном делу Secret Societies and Subversive Movments (Тајна друштва и разорни покрети, Лондон 1924, стр. 119), налази у њима само доказ да је Бекон познавао јеврејску Кабалу. Али то је сувише мало. Достојно је пажње да у овом случају он излаже веру оних људи, који су према његовим речима сачували старо предање у пуној чистоћи, који су дакле идеолошки творци нове Атлантиде. Ако би се Неста Вебстер више удубила у смисао овог места из Беконовог дела, она би без сумње признала да се у њему садржи цела идеологија, цео један програм.

Лако је у Енглеској опазити знаке да је она постала острво Бензалем и да се њена политика води већ скоро триста година према упуствима Бекона. Ја ћу даље опширније говорити о масонерији и тада ће читаоцима бити јасно да је Беконов “Храм Соломона“ истоветан са масонеријом, која руши све државе и која је само Енглеску дуго времена чувала од интернационалне и атеистичке пропаганде, коју је већ одавно ширила у другим државама.

Бејконова дела су кључ за разумевање онога што се и сада збива, али да бисмо се могли послужити тим кључем морамо се најпре упознати са историјом јудаизма и слободног зидарства, њиховим идејама, циљевима и начином рада.

Георгије Павловић Граббе, «Под шестокраком звездом», Београд 1943., глава: «Бекон Веруламски – идеолошки творац британске империје»