НЕМЦИ И СРПСКЕ СВЕТИЊЕ

У априлу 2022. године, навршиће се 80 година од историјског преноса моштију, акције спасавања моштију српских светитеља од усташких бољшевика. Наиме, 13. априла 1942. тадашњи градоначелник Земуна, земунски фолксдојчер др Мозер, дознао је од локалних фолксдојчера да су усташе на Фрушкој Гори оскрнавиле мошти српских светитеља и да постоји опасност њиховог уништења. Одмах је о томе обавестио београдски гестапо и Милана Недића. Гестапо је муњевито одреаговао. По хитном поступку, истог дана, формирана је комисија састављена од протојереја професора Радослава Грујића, декана богословског факултета и др Миодрага Грбића, кустоса Музеја кнеза Павла, коју је у име немачке команде предводио мајор др Јохан фон Рајсвиц, пруски аристократа, професор балканолошких студија у Берлину.

Комисији је од немачке Војне команде додељена војна пратња са камионом за транспорт моштију и неколико оклопних возила. Истог дана су преко Саве ушли у НДХ и упутили се фрушкогорским манастирима. Надлежни органи НДХ су имали наређење да комисују не спречавају у њеном раду. Комисији је додељен представник НДХ, извесни г. Рогоз. Појавом комисије и немачке војне пратње, усташама је онемогућена даља пљачка и скрнављење манастира. Усташе су пред Немцима морале да се понашају уљудно. У манастирским храмовима Шишатовца, Јазка и Бешенева (мошти светог Лазара су још за време Априлског рата, пренесене у манастир Бешенево), затекли су жалосно стање. Све драгоцености биле су опљачкане, док су мошти светитеља испретуране (због тражења драгоцености) или разбацане по поду. 

Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz

Фон Рајсвиц се према усташама опходио ауторитативно, те се цела операција завршила у најбољем миру. Не само што је ауторитетом немачког официра упристојио усташе, већ је испољио неуобичајено разумевање и саосећање за српске светиње, које је далеко превазилазило обичну уљудност и поштовање наређења.

Из Шишатовца је украден скупоцени ковчег и све драгоцености везане за мошти док су саме мошти нађене на поду умотане у платно. Комисија је са дужним поштовањем подигла мошти светог деспота Стефана Штиљановића и сместила их у за то посебно припремљен сандук. У манастиру Јазку мошти светог цара Уроша нађене су у потпуном нереду испретуране у његовом огољеном од сваке драгоцености ковчегу. Пошто се дан ближио крају, мошти српских светитеља су пребачане у румску цркву, где им је при изношењу и уношењу у камион, један немачки вод одавао војну почаст. Испред улаза у цркву целу ноћ је стајала немачка почасна стража. Следећег дана, комисија је обишла манастир Бешеново где су у опљачканом ковчегу идентификоване мошти светог кнеза Лазара. Осим што су при пљачкању драгоцености, мошти грубо померане, за разлику од претходних, мошти светог кнеза затечене су у добром стању.  

Комисија се са моштима светог кнеза Лазара вратила у Руму. Мошти светих Стефана и Уроша пренесене су из храма у камион и смештене поред моштију светог кнеза Лазара. И том приликом је вод немачких војника одао војничку почаст светитељима. Комисија са моштима је потом дошла у Земун, где их је дочекао земунски градоначелник др Мозер, који је приложио три скупоцена погребна сандука за потребе свечаног преноса моштију у Београд. 

Генерал Недић је уз дозволу немачке команде Србије организовао у Београду величанствени дочек. Хиљаде душа је изашло на улице Београда у сусрет моштима српских владара и светитеља. Уз пратњу немачких војника и српске државне страже, мошти су кроз непрегледне шпалире клечећег народа, спроведене од савског моста до Саборне цркве, где им је организован торжествени дочек. Испред саборне цркве био је постројен одред Српског добровољачког корпуса, а на капији порте стајали су Милан Недић, Димитрије Љотић и чланови владе националног спаса, уз које су стајали и званичници немачке Војне команде. У цркви су мошти дечекали највиши представници Српске православне и Руске заграничне цркве уз мноштво монаштва и свештенства.

Официри СДК су ковчеге са моштима предали монасима, ови даље свештеницима, који су их уз кађење, црквене тропаре и молитве три пута обнели око цркве и потом унели у цркву и сместили испред иконостаса. Сутрадан, после свечаног молебана, генерал Недић је први целивао мошти српских светитеља, а за њим бескрајна поворка људи. Генерал Недић се јавно захвалио Војној команди на овако великом делу спасавања реликвија од изузетног верског и историјског значаја. Светковина преноса моштију, уз сталне молитве и песме, уз мноштво упаљених свећа и непрегледне редове верника, који су дошли из разних крајева Србије да се поклоне великим српским свецима, трајала је данима.

Наведени текст је састављен на основу чланка из Новог Времена од 16. априла 1942. "Пренос моштију српских светитеља и великомученика" и Извештаја проф. Грујића упућеног министру просвете и вере г. Велибору Јонићу, 17. априла 1942. Неки подаци, које износи проф. Грујић, не слажу се са мемоарима Станислава Кракова. Као што је сведочанства фолксдојчера о моштима баченим на улицу, које описује Краков и стањем у којем их је затекла комисија. Највероватније да су усташе сазнавши за брзу интервенцију Немаца, мошти, које су претходно избацили на улицу "да их пси разнесу" брже боље вратили у цркве и сандуке. Чудно је и то да, за разлику од Кракова, проф. Грујић ни једном речју не помиње заслуге др Мозера.    

У наставку наводимо аутентични опис очевица овога догађаја, рођака и блиског сарадника Милана Недића, Станислава Кракова:

“Српска влада је била обавештена о пустошењима које су усташе починиле у оној првој српској Светој Гори на Дунаву, у фрушкогорским манастирима Раваници, Врднику, Крушедолу, Хопову, Беочину, Великој и Малој Ремети, и свим другим српским светилиштима. Ове подивљале руље су попалиле и порушиле манастире, пошто су опљачкале драгоцене ризнице, пуне историјских и уметничких драгоцености српских од непроцењиве вредности, развалили иконостасе и поганили олтаре, побили калуђере, а мошти српских светитеља и владара избацили из њихових скупоцених саркофага са намером да их сасвим униште.

О томе како се дознало у Београду за пустошење и пропаст фрушкогорских манастира и за опасност уништења моштију српских светитеља и великомученика, помоћник Управника града Београда, Мика Ђорђевић је дао ове податке који бацају чудну светлост на усташко дивљаштво и на лојалност извесних Немаца из немачке мањине у Југославији, као најзад и на тај парадокс да су чланови Гестапоа са блиндираним аутомобилима морали да отимају мошти српских светитеља од Павелићевих хијена под словом „У“.

По том причању помоћника управника града Београда, Ђорђевића, догађаји су се овако одиграли:

У Земуну је врло позната породица Немаца, фолксдојчера Мозер, од којих су неки били чувени велетрговци вином и који су били увек српски орјентисани и у рђавим односима са земунским Хрватима. У лето 1941. баш некако после образовања владе генерала Недића у Београду, немачке власти су поставиле за градоначелника Земуна једног члана породице Мозер, који је био доктор права. Пре него што се примио овог положаја др Мозер је прешао у Београд и ту је нашао Мику Ђорђевића, са којим се добро познавао и рекао му да га немачке власти постављају за градоначелника Земуна, али да он још није дао свој пристанак, већ да је баш зато и дошао у Београд да тражи за то сагласност генерала Недића. Он је тада рекао: „Ма како се рат завршио, Земун ће бити у саставу Београда, а ја нећу да се ни на који начин замерим Србима, са којима смо ми земунски Немци увек живели у најбољим пријатељским односима“.“

Др Мозер није смео да иде лично до генерала Недића, бојећи се да га неко од познатих не види и не достави немачким властима. Мика Ђорђевић се примио да буде посредник и генерал Недић је са задовољством, на овај редак гест лојалности, одговорио да даје своју пуну сагласност молећи да др Мозер настоји да заштити Србе у Земуну колико год може од усташких насиља. И доиста после постављања др Мозера и његових интервенција престало је у Земуну не само убијање већ и хапшење Срба у великом броју, како је до тад било.

Пред крај 1941. године дошли су једног дана код др Мозера два фелжандарма немачког Рајха, иначе два фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице, Врдника, неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију.

Када су их жандарми питали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости „влашког цара Лазара“ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу. Из тих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелника, рекавши др Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна историјска личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему томе обавесте.

Др Мозер, који је такође добро знао славу и величину кнеза Лазара одјурио је одмах аутом у Београд и обавестио Гестапо да би то била незампаћена културна срамота за Немце да дозволе да једна група Павелићевих дивљака уништава једну јединствену историјску успомену и реликвију. И у Гестапоу се нашао неко ко је схватио колику важност за српски народ имају ове мошти, бачене од нељуди псима, и колики би био револт српског народа када буде сазнао шта се радило са његовим највећим светињама. Још у присуству др Мозера, Гестапо је наредио да се образује једна експедиција од неколико блиндираних возила, који су се упутили у Фрушку гору и наишли на путу пред манастиром Раваницом разбацане кости кнеза Лазара. У исто време су, на основу других обавештења, нађене и мошти светог цара Уроша и светог Стевана Штиљановића, те су Гестаповци све те мошти српских светитеља са поштовањем донели у Земун и предали их др Мозеру, да он организује шта треба да се са њима учини. Овај Немац је набавио три скупоцена мртвачка сандука и ставио ове мошти у њих, јер су усташе биле однеле у Загреб скупоцене сребрне саркофаге у којима су толико векова, чак под турском доминацијом биле чуване ове историјске и свете реликвије. Ти саркофази су истопљени у Загребу да би њихово сребро ушло у трезор Павелићев, у којима су се налазиле и велике количине злата покупљеног из српских кућа, и из вилица побијених српских жртава.

Чим је ове мошти сместио у пристојне ковчеге др Мозер је обавестио генерала Недића да су мошти цара Лазара, цара Уроша и војводе Штиљановића спасене и да се налазе код њега и да ће их он предати српској влади и цркви када год се то жели. За тај пренос је одређен 14. април 1942. јер је генерал Недић хтео да то буде једна величанствена национална и верска свечаност и да Београд иако под окупацијом, са највећим пијететом прими реликвије својих средњовековних владара и светаца.

На дан 14. априла генерал Недић је наредио министру просвете Јонићу да све београдске школе начине шпалир од понтонског моста на Сави до Саборне цркве. На целом том простору била је постројена и Државна стража, док је пред Саборном црквом био постављен један одред Српских добровољаца. Огромна маса Београђана је изашла на улице да дочека мошти српских светитеља. Жене и деца су држали у рукама запаљене свеће, ђаци су певали црквене песме када је поворка са ковчезима наишла.

Сутрадан, 15. априла у 17 часова одржан је у Саборној цркви молебан. Саборна црква је не само била пуна до последњег места већ је маса света испунила све околне улице. Молебану је присуствовао председник владе, генерал Недић са свим члановима владе и скоро свим државним чиновницима. На парклису чинодејствовао је митрополит Јосиф са митрополитом Анастасијем (првојерархом Руске заграничне цркве) и епископом Дамаскином, који је затим прочитао Похвалу Деспотице Јефимије, коју је она својом руком извезла на покрову ћивота Кнеза Лазара у 1402. години. На самом понтонском мосту, са десне београдске обале Саве, ковчеге је чекало једно званично изасланство, међу којима се налазила и специјална комисија коју су сачињавали професор Београдског универзитета, др Радослав Грујић и кустос Музеја Кнеза Павла у Београду др Миодраг Грбић. Са њима је био и помоћник министра просвете Велмар Јанковић. Београд је доиста у узбуђењу дочекао ове мртве избеглице из „Независне државе“ срама. На самом уласку у Саборну цркву мошти је дочекао генерал Недић окружен свим члановима своје владе, са Димитријем Љотићем и управником града Београда, Драгим Јовановићем (убијен од комуниста 17. јула 1946.) и сви заједно су скинули сандуке са моштима из камиона и донели их до црквених врата. Овде су прихватили свете мошти владике и свештеници и пренели их до олтара где их је сачекао заменик заточеног патријарха Гаврила, митрополит Јосиф.

У дубокој тишини одјекнуле су последње речи Јефимијине похвале: а сада обје молим: да ме исхраниш и да утишаш љуту буру душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово Теби, Светитељу. После овога председник владе, генерал Недић, је пришао први ковчезима и целивао мошти три српска светитеља, а за њиме је настала бескрајна поворка свих оних који су се налазили у цркви и других са улице, тако да је многе у цркви затекао и полицијски час у 21 час, те су морали целу ноћ да у цркви проведу. Целивање моштију светитеља трајало је недељама.”

Из књиге Станислава Кракова: “Генерал Милан Недић, Књига II – Препуна чаша чемера“, 1968.

Др Јохану Хансу Мозеру су после рата комунисти одузели једну од највећих и најквалитетнијих винарија на простору Краљевине Југославије, (основану фолксдојчерском породицом Мозер 1848.) заједно са небројеним хектарима врхунских винограда, специјалним вагонима за превоз вина и мрежом велепродаје од које су направили комунистичког гиганта НАВИП (Народно винарство и подрумарство). Већина чланова породице Мозер је избегла ликвидацију благовременим напуштањем простора Југославије, пре него што су комунисти дошли и отпочели црвени терор геноцида над домаћим фолксдојчерима. Земунску Мозерову улицу, у којој се налазила централа винарије Мозер, комунисти су после рата назвали по неком комунистичком злотвору Сими Шолаји.

Земунска фолксдојчерска породица Мозер

Јохан фон Рајсвиц, је преживео рат без већих последица јер као војни референт заштите уметничких вредности на територији окупиране Србије није био део ратног апарата немачке Војне команде за Србију. Након рата живео је у Минхену као сарадник минхенског Универзитета. Упокојио се 1962. године. 

Срби дугују вечну благодарност др. Јохану Мозеру и Јохану фон Рајсвицу јер су захваљујући њима сачуване мошти наших великих светитеља. Нека овај текст буде допринос њиховог незаборава. Слава им и хвала!