среда, 26. јануар 2022.

ДА ЛИ ЈЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА БАСТИОН СРПСТВА?

Палата Републике у Бања Луци осветљена бојама израелске заставе

Савремени српски национализам треба пред собом да постави јасне циљеве својих тежњи и идеала. На првом месту, национализам не сме ни једног тренутка заборавити да се српски народ и српске земље налазе под скоро осмодеценијском, а у контексту југословенства, стогодишњом јудеомасонском окупацијом. Под јудеомасонством подразумевамо све оно што је супротстављено истинском светосавском национал-монархизму.

Друго, српски национализам не сме постати дегенеративан. Под дегенеративним национализмом подразумевамо заношење некаквим слободним територијама типа ужичке или доњецко-луганске народне републике, који баштине бољшевизам помешан са дегенеративним национализмом. Истински српски национализам са презиром гледа на све феномене сличне срамној дегенеративној државотворности скопљанске републике чији су творци Пијада и Броз.

Срби никада у својој богатој државотворној историји нису правили републике. Прве републике на традиционално српској територији направили су комунисти. Српство и републиканизам су непомирљиви антиподи.

Стога, било каква државна форма, која супстанцијално нема везе са истинским српским духом и српском идејом, коју нису извојевали истински српски антикомунистички и антидемократски национал-монархистички борци под бесмртним слоганом „Са вером у Бога за Краља и Отаџбину“, не може бити предмет нашег дивљења и надахнућа.

Свакако, суштински важан чинилац истинског ослобођења српских територија и истинског националног препорода је православна црква. Тачније, благослов њеног епископата који није укаљан савременом антихристовском апостасијом свејереси екуменизма и сергијанизма. Државотворни и национални препород, који би био установљен „благословом“ епископа екумениста и сергијанаца, „цркве лукавих“, у самом темељу имао би лукавство и као такав уместо благослова, нацији би донео проклетство. Такође, такви државни дегенерати не могу бити дугог века, зато што нису Богу угодни.

Ми смо изложени снажним ударима јудеомасонства од самог почетка наше нововековне државотворне политике, што је уочљиво из садржаја тзв. Сретењског устава (1835.), као и увођењем партијашког парламентаризма у којем су краљу укинути сви прерогативи стварне власти (1903.). Обреновићи и Петровићи су донекле одолевали налетима апокалипсе, тако што су сви кнезови и краљеви обе династије били владари – Помазаници, а самим тим и Катехони (гр. катехон - онај који задржава, 2.Сол. 2:7), што у борби са инферналним злом јудеомасонерије чини одлучујући фактор успешног отпора.

Карађорђевићи су после кратке марионетске владавине краља Петра I, иначе, истакнутог либерала, демократе и републиканца, праксу миропомазања владара у потпуности упразнили, при томе укинувши оба српска државотворна субјекта, Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. А све то, зарад јудеомасонског мултиетничког, мултирелигиозног и мултикултурног југословенског пројекта, који је преко интегралног југословенства краља Александра, у крајњем исходу требао укинути и саму српску нацију.  

Током Другог светког рата, под немачком окупацијом, захваљујући одбацивању заблуде југословенизма и повратку светосављу, настала је аванграда истинског националног препорода, на чијем челу су се нашли свети владика Николај Велимировић, Милан Недић и Љотићеви збораши, помоћу које је српска светосавска државотворна идеја коначно кренула узлазном путањом регенерације.

Победа јудеомасонског начела, као исход Другог светског рата, код нас се могла одразити двојако, на два, оба по српство катастрофална, начина. 1) Останком у каљузи предратне парламентарне монархије, али под још фаталнијим либерално-грађанистичким притиском великих демократија, у својству НАТО вазала, чији би члан, у случају победе равногорске опције и повратка Карађорђевића, Србија свакако постала. 2) Комунистичком крвавом диктатуром и бољшевичким девастирањем свих српских вредносних, националних и државотворних начела. У принципу, оба ова идеолошко-политичка феномена су изчадија истог демонског родитеља – лице и наличје једне те исте јудеомасонске медаље.

Невидљива рука јудеомасонске закулисе превагнула је кантар историјске судбине српства у корист комунизма. После црвеног терора и бруталне ликвидације српског национал-монархистичког елемента, са нешто претеклих група, које су се од црвеног терора спасиле бегством у емиграцију, створена је титоистичка авнојевска Југославија, држава којој су, за разлику од других конститутивних народа, бољшевизирани Срби били највише одани.

Међутим, са смрћу комунистичког бандита Броза, као по команди, отпочео је процес буђења национализама свих југословенских народа. Овај повратак национализму у сасвим незнатној мери био је спонтан, а готово у потпуности диригован УДБ-ом и страним службама. Као такав, он је био наменски конструисан као шовинизам најпримитивнијег типа, намењен људима који су дубоко били индоктринирани комунизмом надограђеним надолазећим либерал-демократизмом. Као такви, били су лишени било каквих узвишених идеала. У великој мери у овај пројекат били су укључени сергијанизовани верски великодостојници православаца, паписта и мухамеданаца, који су стајали на две наизглед супротстављене позиције. Са једне стране, подржавали су крваве борбе за одбрану или освајање националних територија распале Југославије, а са друге, у име мира и братства,  учествовали су у најбизарнијим екуемнистичким молитвеним сабрањима.

Словенци и Хрвати се од комуниста преко ноћи трансформишу национал-демократе. Напуштајући карађорђевићевско – авнојевску Југославију, носе са собом добијени од ње поклон, свако своју националну суверену државу.

На ужас српских комуниста, после безмало пола века њихов црвени кумир, СФРЈ попуцао је у крви грађанског рата по свим авнојевским шавовима. Прекодрински Срби предвођени последњим бастионом источноевропског комунизма, црвеним Београдом, остају до краја верни Титовој злочиначкој СФРЈ и њеној бандитској оружаној сили ЈНА. Са петокраком на челу, ратују за одбрану тековина револуције, тзв. народноослободилачке борбе и територијални интегритет СФРЈ.

Ова комунистичка борба се сплетом околности, сасвим невољно, обојила национализмом, јер је подразумевала одбрану угроженог српског становништва од хрватских и муслиманских сецесиониста. Истини за вољу, било је не мало Срба националиста, неких чак са примесама антикомунизма, који су хтели ратовати за српство и православље, под српском кокардом. Но, овај антикомунизам није био истински национал-монархистички, већ хладноратовски, ђинђићевски, који је подрезумевао не националистичку крваву освету никада завршеног грађанског рата, већ тиху замену комунизма демократијом, где би се комунисти преко ноћи прешалтали у демократе и наставили некажњено да владају изигравајући чак српске патриоте. На жалост, већину њих су преузеле Шешељеве војводе или Драшковићева Гарда, који су се и идеолошки и борбено налазиле под контролом УДБ-е и командом њених озлоглашених оперативаца егзекутора српске националистичке емиграције и ноторних криминалаца.

Ово је позадина на којој ћемо кроз кратку анализу намалати портрет Републике Српске и на крају одговорити на питање постављено у наслову.

СРПСКА ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА

Српска демократска странка из Книна, коју је основао Јован Рашковић (1), по директиви комунистичке Србије (Ћосић (2) – Милошевић), у циљу очувања Титове Југославије, пребачена је на територију Босне и Херцеговине. Њена оснивачка скупштина одржана је у Титовом Дрвару 1990. године у сали за конференције Општинског комитета Савеза комуниста, испод Титове слике.

У првим редовима су се истицали Владимир Сребров, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Током заседања стигао је и Радован Караџић. Отприлике у исто време, Рашковићу стиже декрет из црвеног Београда, да Караџић мора бити изабран за председника СДС БиХ. Наравно, сви делегати једноглсано прихватају предлог Рашковића. На оснивачкој скупштини истакнути говорник је био и Титов народни херој Милан Зорић који се такође учланио у СДС БиХ. Као неизбежна појава на скуповима прекодринских Срба тог времена нашао се, по злу чувени комунистички џелат који је што лично, што под његовим будним оком, у Словенији 1945. масакрирао хиљаде српских и словеначких националиста, Симо Дубајић. Вијориле су се српске тробојке са крстом и четири «С» упоредо са тробојкама са петокракама.

Интересантна је епизода Владимира Среброва, једног од главних оснивача босанске секције СДС-а. Наиме, стипендиста УДБ-е Милан Николић после оперативних студија у СССР-у мења име и презиме у Владимир Сребров. Као такав улази у сам врх оснивачке скупштине босанског СДС-а намећући јој ултра-националистичке идеје и експонирајући се као јединствени кандидат за председника босанског СДС-а. У последњем тренутку, интервенцијом Добрице Ћосића, председничко место припало је Караџићу, због чега Сребров напушта СДС и од ултра-националисте, преко ноћи, постаје ултра-грађаниста, ултра-либерал и заступник муслиманске БиХ (слично безбедњачком колеги Вуку Драшковићу).  

СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ

Управо оваква СДС постала је једини легитимни представник српског народа у БиХ и камен темељац стварања Републике Српске. Српски представници су се издвојили из хрватско-муслиманске БиХ 24. октобра 1991. формиравши Скупштину српског народа у БиХ. Убрзо је ова скупштина позвала српски народ на плебисцит о останку српског народа у СФРЈ. Скупштина српског народа је 9. јануара 1992. године, прогласила Републику Српског Народа у Босни и Херцеговини (3) у циљу останка у саставу СФРЈ, док је република БиХ 5. марта прогласила независност од СФРЈ.

У априлу исте године, Србија и Црна Гора, не својевољно, већ под снажним притиском САД и ЕУ, одлуком окрњене скупштине СФРЈ (којој више није припадао нико до авнојевских република Србије и Црне Горе) проглашавају Савезну Републику Југославију, као државу-континуитета са СФРЈ. СРЈ је претходно позвала републике БиХ – Муслимане и Хрвате и Македонију на очување СФРЈ, што су оне игнорисале. Исти позив СРЈ није упутила Републици Српска Крајина и Републици српског народа у БиХ. Тако да је РС од првобитног идеолошко - стратешког циља остајања у саставу СФРЈ, била принуђена да себе идентификује као независну српску државу.

Кум (именодавац) Републике Српске је такође, дириговани националиста Драгослав Бокан. Наиме, почетком 1993. Бокан скида униформу новопазовачког СНО-а и бива укључен у саветнички и пропагандни рад у РС. По безбедњачкој препоруци постаје веома близак са Караџићем (нарочито са његовом ћерком), Младићем и Плавшићком. Током тог периода преписује му се заслуга давања имена Републици Српској. У то време је идејно дизајниран и грб РС који је верна копија грба јудеомасонске Републике Француске – испреплетени иницијали „РС“ (види насловну слику).

РАДОВАН КАРАЏИЋ

Први председник РС Радован Караџић, каже званична биографија, наводно води порекло из четничке породице, од оца Вуке из села Петњица. Међутим, млади Радован у Сарајеву завршава средњу медицинску школу. По завршетку средње медицинске нека тајна рука му је отварала сва врата не само у комунистичком Сарајеву већ и у свету. Учлањује се у Савез Комуниста БиХ. Као студент медицине волонтира у Данској и специјализацију завршава у САД. За време студија се жени са колегиницом Љиљаном Зелен. Одмах потом добија посао на престижном Униврзитетском медицинском центру у Сарајеву, педесетак метара удаљеном од зграде Централног комитета Савеза комуниста БиХ и од Универзитета добија луксузни двоетажни стан у строгом центру Сарајева. Оваква је вртоглава карејера, у јеку комунистичке диктатуре, за децу из четничке породице, морамо признати, било тешко остварива.

1984. бива оптужен и осуђен на три године затвора због тога што је од државног новца саградио приватну луксузну викендицу на Палама. Ипак, Врховни суд БиХ га ослобађа ове одговорности јер је на челу СДС-а, у коалицији са хрватским ХДЗ и муслиманским СДА победио на изборима 1990. у БиХ и тако постао власт.

Одлуком Скупштине српског народа у БиХ, 12. маја 1992. Радован Караџић је постао први председник босанских Срба, са седиштем на Палама. По подизању Хашке оптужнице, Радован се 5 година сакривао у Београду под лажним идентитетом успешног екстрасенса др Дабића, стручњака за биоенергију и медитацију. Као др Дабић, одржао је бројна предавања на којим су присуствовали од 200 до 400 људи.  

МИЛОРАД ДОДИК

Миле Додик је као врховна политичка фигура РС политички надживео своје колеге политикантске протуве Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, а велике су шансе да ће надживети и Вучића. Додик је био прононсирани комуниста, а потом грађаниста и либерал, који је промовисао идеје Запада. Некадашњи заклети противник национализма. Политичку каријеру је започео као члан ултра грађанистичке партије Реформских снага Југославије коју је основао и предводио високи комунистички функционер и партизански првоборац Хрват Анте Марковић. За време рата обележен као бескруполозни ратни профитер. Основао своју Социјалдемократску странку (4). Његов ментор био је Борислав Микелић члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, који је својевремено црвеним Београдом био наметнут за премијера Републике Српска Крајина, такође ратни профитер са безбедоносном легитимацијом, познат још и као Арканова гвоздена леђа.

После Дејтонског споразума Милошевић је Додика припремао да преузме власт у РС. Отприлике у исто време Карлос Вестендорф је као високи представник УН у БиХ  јавно изнео мишљење да само Додика види као Премијера РС. Биљана Плавшић и Медлин Олбрајт уз јавну подршку америчког амбасадора 1998. доводе Додика на власт. Додик је један од ретких Срба који се залагао да Караџић и Младић буду изручени Хагу оптужујући их да су починили геноцид у Сребреници. На власти опстаје уз латентну подршку Запада јер тренутно по оперативном задатку глумата бахатог националисту, који полако, испод жита, провлачи све западне вреДНОсти кроз постепено жабокување народа Републике Српске.

ВОЈСКА РС

На седници Скупштине српског народа у БиХ, 12. маја 1992. основана је војска РС коју је створила, не искрена жеља за српским оружаним снагама, већ неминовност укидања комунистичке Југословенске народне армије. Наиме, државни и војни врх окрњене СФРЈ потпуно губи контролу над појединим деловима Југославије, те услед тога 4. маја 1992. доносе одлуку да се ЈНА, сви њени припадници заједно са техником повуку до 19. маја 1992. у новоосновану Савезну Републику Југославију. Пуковник ЈНА Славко Лисица се тада налазио у Бањалучком корпусу, а према подацима изнетим у његовом аутобиографском делу „Командант по потреби“, наводи да је читав састав ЈНА ову одлуку доживео као велико разочарење и издајство Југославије и грађана који су и даље били одани СФРЈ, у првом реду Срба: Ја сам СФРЈ прихватио као своју домовину. За мене је то била света земља, заклео сам се да ћу бранити њену цјеловитост и неповредивост…”.(5) Славко Лисица, партизанско дете и фанатични комуниста био је генерал-мајор Војске РС, а за началника Главног штаба Војске РС, скупштина је именовала генерала Ратка Младића. 

РАТКО МЛАДИЋ

Ратко Младић води порекло из партизанске породице. Од 1964. члан је Савеза комуниста Југославиије. Његов отац Неђо Младић, који је водио борбе против четника, погинуо је у сукобу са усташама 1945. као првоборац и командант партизанзског одреда. У активну војну службу комунистичке злочиначке ЈНА Ратко Младић ступа 1965, уз заклетву "маршалу" Титу, које се никада није јавно одрекао, као ни свог чланства у СКЈ.

После распада авнојевске Југославије, у саставу комунистичке ЈНА, у чину потпуковника започео је рат бранећи авнојевску Југославију од усташких сепаратиста са титовком” и петокраком на глави, коју је при каснијој замени симбола, како сведоче очевидци, уплакан скинуо и на њено место ставио безличну српску тробојку, која, узгред буди речено, као засебни симбол више личи на кокарду француске револуције. Српски грб (кокарду) са двоглавим орлом, круном, крстом и четири оцила, поредио је са усташким словом “U”, уз опаску да ће се, када заврши са усташама и Турцима, обрачунати и са „четницима“. Почетком рата, у чин генерала унапредио га је ноторни комуниста Слободан Милошевић (1991.).

Остајући до краја доследан својим идеолошким ставовима, крај животног дела, односно, пресуду на доживотни затвор (2017.) дочекао је у свечаном оделу са комунистичком краватом са српом и чекићем, краватом Комунистичке партије Руске Федерације (КПРФ), чији је председник лењиниста - стаљиниста Генадије Зјуганов.

На црвеној кравати, коју је Младић носио у судници,  на ишпартаним пољима јасно су уочљива уткана ћирилична слова - скраћеница за Комунистичку партију Руске Федерације - КПРФ, уз која се налази злокобни комунистички симбол - срп и чекић.

Заменик председника КПРФ товаришч Мељников назвао је овај поступак Ратка Младића гестом комунистичке солидарности, који товаришчи из комунистичке партије РФ високо цене. Иначе, црвене кравате КПРФ носе само њени чланови, на основу чега постоје основане тврдње да се Ратко Младић учланио у лењинистичко-стаљинистичку КПРФ.

ЦРКВА У РС

Епископ Бањалучки Јефрем дочекује папу у Бања Луци 2003.

Духовни поглавар РС после српског патријарха био је епископ Јефрем Бањалички, обојица ноторни екуменисти. Уочи православног Божића 1993. године, у јеку рата, у храму Свете Тројице у Бања Луци Јефрем организује екуменистичку молитву за мир. У њој су узели учешће највиши представници православне цркве (епископ Јефрем са клиром), бискуп католичке цркве, мухамедански муфтија и представник Унпрофора“ (!). Пред храмом преиспуњеним народом забележена је једна анегдота. Када је муфтија у православном храму зарикао своје молитвено обраћање поганом Алаху, једно дете из присутног народа је узвикнуло „Ово ништа не ваља!“, ово су православно свесни присутни верници повезали са стиховима из Писма: „кроз уста мале деце чини себи хвалу“ (Пс. 8:2), и „Боже, незнабожци дођоше у достојање Твоје и оскврнише Цркву Твоју“. (Пс.78:1). (6)

При ратној посети Бања Луци 1993. године, Патријарх Павле је изрекао чувену екуменистичку  хулу, коју је, у разним приликама и на разним местима, више пута понављао: „да у рату у БиХ страдају и Срби, Хрвати и Муслимани, те да је мир свима потребан, „ЈЕР СМО СВИ ДЕЦА БОЖИЈА“ и да за хришћанина свако убиство човека човеком значи братоубиство“.

Нешто потом, оштро је одреаговао владика Рашко Призренски Артемије са умесном критиком, између осталог, цитирајући једно писмо светог владике Николаја: „поводом синодске посланице за Божић, владика Николај је написао између осталог и следеће: „Али, реците, сме ли Свети Синод да греши у тумачењу Јеванђеља народу? Ја сам често имао прилике да поправљам своје свештенике када су говорили народу: Бог је Отац свију људи! — Није тако. Бог је Творац свију људи. А Бог је Отац само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. „Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца“ (I Јн. 2, 23). — Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божији. Али истински су синови Божији „они који Га примише и којима се даде власт да се назову синови Божији, који верују у име Његово, који се не родише од крви . . . него од Бога“ (Јов. 1, 12—13). Ова разлика измећу хришћана и нехришћана тј. измећу рођених и створених мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а не дижући долине у висину планине“.

Духовни вођ РС, Јефрем Бањалучки срдачно је дочекао папу у Бања Луци 2003. године и омогућио папистичку церемонију беатификације Жидова Ивана Мерца. Папа је служио мису на месту где су усташе 1942. поклале 2000 православних срба, што се не може другачије описати осим: „мрзост опустошења на месту светом“ (Мк.13:14). Том приликом је са папом у просторијама бањалучке бискупије уприличена ултра екуменистичка молитва за мир са Међурелигијским већем БиХ састављеним од бискупа Фрање Комарице, епископа Јефрема Бањалучког, реис-ул-улемом Мустафом Церићем и председником јеврејске заједнице у БиХ Јакобом Финицијем.

Око доласка римског папе на територију српског народа годинама се ломе копља и код већине православних верника и даље постоји снажан анимозитет према евентуалном папином доласку. Међутим, РС је на то пристала, свакако не без одобрења Београдске патријаршије. Вероватно је посета папе Бања Луци био покусни лакмус папир реакције Срба на евентуални папин долазак у Србију.

Ипак, Републику Српску је по злу више од епископа Јефрема задужио епископ Зворничко-Тузлански Василије Качавенда, који је током рата био главна звезда и спиритус мовенс „српског борбеног православља“, благосиљајући током рата Војску РС, као и многе друге паравојне формације. Осим овога, његова заслуга за РС се састоји и у рекордном неимарству новоизграђених велелепно уређених храмова, саграђених од прљавог новца стеченог шверцом и ратним профитерством, уз нову бизарну дисциплину такмичења са мухамеданцима, да звоник православне богомоље буде виши од суседног минарета.

За Качавенду се поодавно зна да је УДБ-аш у мантији под кодним именом Пабло. Можда је то разлог што властима РС, као ни Београдској патријаршији није сметао његов крајње раскалашни и развратни живот. Пасионирани је фан рок групе Ролингстонса (Simpathy For The Devil) са чијом колекцијом ретких плоча и синглова надмашује најекстремније светске колекционаре. О неукусном луксузу Качавендиног владичанског двора тзв. бјељинског Версаја, окованог у злато и мермер, са све балдахинима и ђакузи кадама, не треба трошити речи. Али најгоре од свега је то што се Качавенда и пре и за време и после рата бавио подвођењем и сексуалним злостављањем деце. У содомији са момцима који су због великих новчаних премија били његови стални услужни геј гости, није налазио потпуно задовољење, тако да је често напаствовао дечаке и младиће, не ретко и из редова самог клира и монаштва. Поглавари Београдске патријаршије Павле и Иринеј иако небројено пута извештавани и обасипани доказима, сведочанствима, сузним вапајима жртава содомског злостављања, бранили су овог бестијалног предатора тобожњим оправдањима да не постоји довољно доказа на основу којих би Качавенда био рашчињен.

Патријарх Иринеј је притиснут све новим и новим случајевима и сведочанствима,  а на крају и процурелим у јавност видео снимком оралног општења Качавенде са голим младићима, изјавио да је 2013. године након прикупљања доказа о силовању, злостављању, привођењу деце и шверцу (ратном профитерству), владика Качавенда пензионисан, иако је за медије патријаршија дала изјаву да је смењен због "здравствених разлога".

Друг Пабло је уместо оштре казне рашчињења и дугогодишње робије од авнојевске партијаршије заштићен и чак награђен да у валидном епископском чину под старе дане ужива у односу на претходну, у још луксизнијој палати, смештеној недалеко од Бјељине, на Пет језера, у манастиру (са пет звездица) Св. Петке, са више него пристојном пензијом из Београда. Док је од власти РС награђен највишим државним одликовањем, Орденом Републике Српске. 

ЈУДЕОФИЛИЈА И ФЕМИНИСТИЧКА АГЕНДА

Није згорег знати да република Српска негује изузетне срдачне дипломатске односе са Израелом. „Наше мисли и наша подршка су уз јеврејски народ“, биле се речи упућене са врха РС уз гнусни перформанс осветљавања Палате републике у Бања Луци бојама израелске заставе. Уз то, власти РС подржавају геноцид над палестинским становништвом уз најаву да ће се залагати за пресељење амбасаде БиХ из Тел Авива у Јерусалим.

Истакнути Јевреји, политичке личности РС, су Арије Ливне саветник председника Владе РС и сенатор РС, као и саветник унутрашњих послова РС Мирослав Миклеш, такође сенатор РС.

Може се рећи да је РС спровођење феминистичке агенде довела до вишег степена у односу на Републику Србију, јер је провукла Биљану Плавшић, као прву жену, владара - председника над српским територијама икада, још много пре декларисане содомиткиње премијера/ке Брнабић. Ова пракса се наставља. Премијер/ка РС два пута је била жена, а сада је актуелни председник РС Додикова другарица Жељка Цвијановић. У скупштини се ревносно спроводе женске родне квоте, а значајан део полиције и оружаних снага чине жене.

 Феминизирана војска Републике Српске у шињелима Титове гарде

ЗАКЉУЧАК

Сагледавши све горе наведено не видимо по којој основи можемо Републику Српску почастити комплиментом "бастион српства". Нити по околностима које су допринеле њеном оснивању, нити актерима који су учествовали у њеном стварању, нити војном врху који је најзаслужнији за њено постојање, нити по политичко-идеолошком опредељењу, нити по политичарима који њом управљају све ове године, нити на основу црквених великодостојника.

Републику Српску као позитвну појаву можемо посматрати само као окупирани геополитички стратешки потенцијал. Са надом да би се при евентуалном уништењу комуно-демократског режима у Србији, исти процес спровео и у њој. 

Цитат Константина Николајевича Леонтјева, који на крају постављамо, у маломе изображава наше становиште према дегенеративним псеудо државотворним и псеудо националним феноменима, а уједно је и конкретан одговор на питање постављено у наслову:

„Избави нас, Боже, од тога да највећи број Руса постепено, корак по корак, дође до онога до чега су дошли многи Французи - то јест, да служе свакој Француској и сваку Француску да воле! Шта ће нам Русија без Самодржавља и без Православља? Шта ће нам Русија у којој ће у најзабитијим селима бити уништени и последњи трагови народних предања?"



(1) Академика Јована Рашковића, познатог зачетника идеје о организовању српског народа у Хрватској, једва су убедили да странка, уз своје име, носи и префикс српска. Ово показује колику су свест о српској идеји имали тадашњи српски прваци на територији Хрватске и БиХ, за већину њих прекодринско српство је било носиоц и заштитник интегритета и суверенитета комунистичке СФРЈ.

(2) Добрица Ћосић, за време Другог светског рата, био политички комесар расинског партизанског одреда и члан комитета СКОЈ-а под револуционарним псеудонимом “друг Геџо“. После рата био АГИТПРОП Централног комитета КПЈ. Дириговао оснивањем политичких странака 1989/90. у Србији, Хрватској и БиХ. 2000, истакнути члан ОТПОР-а. Као главни идеолог и диригент политичке сцене Срба са ове и оне стране Дрине, добио надимак “отац нације“.

(3) Постојали су предлози да се нова државна творевина српског народ прогласи кнежевином и да се на љено чело доведе Принц Томислав Карађорђевић, али су они одлучно одбачени од постављеника црвеног Београда. Тако је на жалост, настављена, не српска вековна монархистичка државотворна традиција, већ оно најгоре, антисрпска републиканска бандитска авнојевштина.

(4) Тако су се звале Лењинова бољшевичка партија само са префиксом руска и прва комунистичка партија у Краљевини Србији са префиксом српска.

(5)  Забележени су случајеви да се Војсци РС придружују и муслиманске јединице комунистичко-југословенске орјентације, које је Војска РС прихватала у свој састав.

(6) О овом догађају је владика Артемије објавио текст „Нешто горе од екуменизма“ у часопису Св. Кнез Лазар, бр. 3, 1994. год.

3 коментара:

  1. Добар текст, мада није све у РС и Србији тако црно-бело.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Односно, иако су истинити сви ваши аргументи о Републици Српској, ипак не може све преко ноћи да се промени и да се одједном на сцени појаве православни национал-монархисти, а да не буду уклоњени од стране УДБ-е, Цие итд. А као територија на којој је просечан човек поноситији Србин у односу на просечног човека у његовој матици Србији

      Избриши
    2. А исто тако, Република Српска је прва жртва радикалног исламизма и натофилског шовинизма (национализма) са друге стране (нешто што је Драгош Калајић рекао)

      Избриши

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.