Симовићу је после британског амбасадора Кемпбела и америчког Блис-Лејна дошао да честита пуч совјетски амбасадор Лебедев не скривајући своје одушевљење: „Дивно, господине генерале, заиста дивно! Готово као наша октобарска револуција. Москва је врло задовољна. Москва вам честита.“
Југословенски масони, а нарочито српски, вршили су у својој рођеној земљи задатке које су свесно или несвесно добијали споља. Све се интензивирало почетком рата у септембру 1939. године. Домаћи масони су добили наређење да свим средствима раде на стварању расположења за учествовање Југославије у рату, за везивање судбине Југославије за судбину западних демократија.
Готово цели јавни живот Југославије био је у рукама масона. Просвета је била под њима. Увукли су се у национална друштва. Савез сокола био је потпуно у њиховим рукама. Тако да је масонерија омладину преко универзитетских професора, средњошколских наставника и преко сокола систематски васпитавала и у жељеном правцу усмеравала својом бесомучном пропагандом. Стога, омладина није одговорна за ставове и уверења који су јој наметнути. Тако су је васпитали. То је било дело масонских ложа.
Медији су били у потпуности под контролом масона. Привредом су господарили, у политици су њихови људи предњачили, а било их је и међу вишим и нижим свештенством.
Највећа бука подигнута је када је почела немачка инвазија на Француску. Тада је пуштена парола да Југославија треба да помогне Француску тако што ће напасти Немачку.
Природна политика, једино могућа, једино промишљена, једино оправдана геополитичким положајем привредним везама и природним интересима, југословенска политика приближења Берлину, била је објекат највећих и најтежих напада. Они који су је залагали за ту политику проглашени су издајницима, плаћеницима, проданим душама, људи који су за паре продали своју част и своју земљу.
Начелник главног генералштаба генерал Душан Симовић, масон, тражио је од кнеза Павла и Владе да се још на пролеће 1940. објави мобилизација и отвори источни фронт против Немачке уз помоћ савезничке војске генерала Вегана на Блиском Истоку. Да је то било самоубиство једне нације и план за уништење једне државе, о томе тај војни масон није мислио.
Са Симовићем је успоставио везу адвокат из Америке Ђорђе Радин који је био енглеско-амерички агент и масон. Контакт ове двојице људи убрзо је показао да су Америка и Британија нашле човека, који је имао да спроведе њихове планове на Балкану и да је Симовић коначно успоставио ону везу споља која му је требала да спроведе његове амбиционзне планове унатар Југославије.
Од тог тренутка Симовић отпочиње са радом на рушењу Цветковићеве владе и стварању такозване концетрационе владе која би преузела вођење државом и која би тобоже задобила поверење народа. Главни Симовићев кандидат био је професор Слободан Јовановић, глава српске масонерије. Ова влада је требала да се ослони на западне демократије и Совјетски Савез. Енглеска је већ тада почела да показује отворено непријатељство према кнезу Павлу као човеку који је исувише ушао у воде Берлина и Осовине.
Симовић је почео да плете мрежу унутар војске. За своју ствар је придобио генерала Богољуба Илића који је био киван на Кнеза зато што га није поставио на обећани положај министра војске. Симовић је успео да издејствује код војног министра генерала Пешића да његов политички истомишљеник мајор Живан Кнежевић добије команду над батаљоном гардијске пешадије на Палилули усред Београда. Кнежевић је био добар Симовићев пријатељ, а његов брат Радоје, иначе министар двора, био је везан за Симовића и преко масонске ложе којој су обојица припадали. У свом пријатељу генералу Бори Мирковићу , Симовић је нашао још једног човека од поверења који је делио његово одушевљење за Велику Британију и што ближу сарадњу са Совјетским Савезом и његову антипатију према Немачкој.
Ова четворица Симовић, Илић, Мирковић и Кнежевић били су у веома присним односима са совјетским војним изаслаником Самохином који их је уверавао о огромној моћи совјетске армије и одлучности Совјета да се обрачунају са Немачком као и о њиховој решености да свим средствима помогну Југославију ако би се она решила да нападне Немачку. Поред совјетског дипломате њихов стални саговорник био је човек Интелиџенс Сервиса мајор Меплбек који је при британској амбасади вршио функцију ваздухопловног аташеа.
На многобројним састанцима све више је расло уверење да треба нешто предузети јер се политика Београда све више кретала ка Берлину.
После слома Француске земљама Југоистока које су се политички и културно ослањале на Француску, постало је јасно да је Немачка за овај део Европе постала одлучујући чинилац.
Постало је јасно да се мора успоставити политика из које ће се видети да Југославија сматра Немачку оним чиниоцем који одређује судбину Централне Европе, са којом треба радити и имати што боље и искреније дипломатске и пријатељске односе.
Масонерија, у заједници са иностраним англо-америчком, нарочито совјетском пропагандом, била је успела да у једном значајном делу војске и чиновништва створи неку врсту непријатељске психозе против Немачке. Немачки амбасадор у Београду фон Херен је ово примећивао. Рајх је преко фон Херена тражио од Цветковићеве владе и Кнеза да се уведу енергичне мере за сузбијање противнемачке пропаганде и сузбијања непријатељског става према Немачкој који је заузео један део чиновништва и војске. Најнегативнији пример била су хапшења и протеривања Немаца под оптужбом петоколонаштва од стране градоначелника Београда Дринчића. Ти Немци су били поштени људи који су деценијама живели у Београду као трговци, инжењери, који су се саживели са нашом средином и који су се понашали у сваком погледу беспрекорно.
Било је јасно да се оваква политика мора променити да би се довело до побољшања односа са Немачком. Ти су односи са немачке стране све више попримали облик озбиљног неповерења, а са стране Југославије све више обележје пркоса.
Утицај масона, који су седели у влади, све више је одлучивао о правцима југословенске унутрашње и спољне политике. Од министра унутрашњих послова Михалџића до свемоћног министра правде Константиновића, сви су радилли на томе да се спрече енергичне мере сузбијања антинемачке пропаганде. Нарочито је Константиновић одиграо судбоносну улогу у целој овој ситуацији, као што ће се касније показати, све до слома земље, био је и остао један од највечих криваца за пропаст краљевине. Он је био зли дух тадашњих политичких малверзација. После комунистичке окупације Југославије постао је главни правник новоуспостављеног комунистичког режима.
Провалија између Берлина и Београда била је све осетнија. Нарочито када су немачке трупе ушле у Румунију. Немачки интереси су били искључиво управљени на одржавање мира на Југоистоку. Ова област је била од велике важности за Рајх. Фон Херен је дао до знања да је борба против масонске Енглеске, борба на живот или смрт, основа немачке политике у том тренутку. Све остало је било подређено том великом одсудном сукобу. Он је уверавао представнике Југославије да промена немачког држања према неутралној Југославији може да наступи само онда ако би се са те стране могао очекивати енглески напад било посредан или непосредан. У том случају, рекао је фон Херен, биће учињено све што је потребно да се такав британски план сузбије или предупреди. Било је јасно да један британски напад са стране Југославије мора довести до противнапада, шта више, Немачка ће све урадити да се тај напад предухитри. Било је веома важно да се Југославија благовремено политички одлучи којем ће блоку приступити јер је статус неутралности у контексту југоистока Европе на дуже стазе био неодржив. Берлин је тврдио да према Југославији нема никакве претензије, шта више за приступање Тројном пакту Југославији је обећан територијални интегритет и излазак на Егејско море. Министар спољних послова Рајха фон Рибентроп је изјавио да Немачка са Југославијом жели да живи у миру и пријатељству. Нагласио је да су Немци у Светском рату упознали Србе као храбре и часне противнике и да их цене. Сам Фирер се трудио да успостави што боље односе између Немачке и Југославије. Немачка и Осовина градиле су нову Европу у којој би доминација масонске Британије и Француске била замењена националистичким блоком Немачке и Италије у Европи и Јапана у Азији. Земље Европе морале су да одреде свој став према новоуспоствљеном поретку. Југославија је морала што пре да се одреди према новој Европи. Ако би се Југославија придружила Немачкој, била би сачувана од свих претећих опасности и имала би пред собом велике могућности развоја, кад после коначне победе над западним демократијама и бољшевизмом мир буде опет обезбеђен.
Трезвеним националним главама било је јасно да би у случају војног пораза Немачке прво унутар ње дошло до потпуног унутрашњег слома и да би поред Немачке, у руке јудеомасонерије пала и цела Европа (што се заиста и десило). Отуда су за тадашњу националну политику биле отворене само две алтернативе: немачка победа или јудеомасонско поробљавање Европе, а самим тим и целог света.
Док су се југословенски политичари на челу са Цветковићем и Цинцар-Марковићем предомишљали и одуговлачили са одговором о понуди мира и пријатељства Немачкој, таласи британске, совјетске и америчке пропаганде све снажније су запљускивале земљу. Масони су радили пуном паром, свим расположивим средствима уз помоћ неограничених материјаних средстава. На све могуће начине, преко летака, часописа, предавања, радио емисија на српском језику које су шириле незамисливе лажи о плановима Немачке против Југославије, стварало се антинемачко расположење у селима и градовима. Сви они који су били за политику разума и одговорности пред народом и његовом судбином, који су се за такву политику заузимали јавно су проглашавани за издајнике, шпијуне, плаћенике, претило им се смрћу. Совјетски Савез је обмањивао народ лажљивим паролама о панславизму који је у самој СССР најстроже прогоњен под претњом стрељања. Нарочито се пропаганда обрушила на војску, на млађе официре. Православно свештенство је у великом броју на проповедима у цркви са амвона грмело против пакта са Немачком и против издајника који планирају да га потпишу. Чак је и паријарх Гаврило сазвао састанак Светог Синода да се на њему осуди политика приступања Тројном пакту. Он се још у време конкордатске кризе прочуо као предусретљив властима архијереј јер једини није критиковао конкордат, што му је свакако после помогло да буде изабран за патријарха. Ужасна пропаганда се сручила на мали српски народ. Огромна средства су потекла из благајни амбасада Британије, САД и СССР. Војска плаћених агитатора ишла је кроз земљу и обилазила сва села и градове. Јеврејски банкари и масони, британски и амерички агенти, совјетски агитпроп комесари, капитализам и бољшевизам заједно су легли на посао са великим новцем и стравичним лажима.
Није ништа учињено да се ова погубна антинемачка пропаганда спречи а исто тако готово да није постојала никаква пропаганда за пакт са Осовином.
Одлучујући моманат је настао када су немачке трупе ушле у Бугарску и када је Бугарска приступила Тројном пакту. Од тог тренутка је београдској дипломатији постало јасно да више нема времена за одуговлачење
После грдних перипетија, и после неколико дипломатских састанака са фон Рибентропом као и са самим Фирером, кнез Павле, коме је приликом званичне посете Немачкој Хитлер приредио величанствен дочек, Цветковић и Цинцар-Марковић су одлучили да Југославија приступи Тројном пакту.
У Белом двору су се састали Кнез, Цветковић, Цинцар-Марковић, Мачек и још неколико чланова владе.
У међувремену Симовић је у сред двора напао Кнеза и министра двора Антића да се Тројни пакт ни по коју цену не сме потписати, да треба извршити мобилизацију и да се придруже Грцима и искрцаним Енглезима, да заједно прегазе Бугарску и да се саставе са Турцима једим заједничким фронтом од Дарданела до Трста и да се тако супротставимо Немачкој. Рекао је да пакт удара на националну част и образ и да не можемо да оставимо савезнике на цедилу. Да не можемо мирно сагнути главу под јарам. Моји официри се са тим не слажу. Спремни су да по потписивању пакта одлете у Гручку и ставе се на располагање Енглезима.
Када му је саопштено да то је то што прича не прихватљиво и да као претпостављени мора да утиче на официре и да спречи оно што се противи војничкој заклетви и интересима земље.
Симовић је већ отворено рекао, да он не може да утиче на официре јер се и он слаже са њима. Додавши да су официри већ једанпут, 1903. учинили да се обори једна политика која је била против народне воље.
Кнез је напустио собу, а присутни Антић и генерал Косић нису могли доћи себи од запрепашћења да усред двора, пред Кнезом неко прети 1903.
Симовић је смирено седећи у фотељи равнодушним гласом наставио: ако дође до потписивања пакта бомбардоваћемо Бели двор.
Дошло је до тешке свађе на ивици физичког инцидента.
Иако су Антић и Косић били за то да се Симовић одмах ухапси јер је јасно да ради против државне политике. До сагласности у вези тога није могло доћи. Симовић је спокојно отишао, а остали су се договорили да генерали Пешић и Косић покушају да уразуме Симовића, а ако не успеју, да се после потписивања пакта ухапси.
Одлучено је да се пакт потпише 25 марта у Бечу. По овој одлуци три министра су дали оставке Константиновић, Будисављевић и Чубриловић. Сва тројица познати масони.
У великој сали палате Белведере коју је подигао принц Евгеније од Савоје, победник над Турцима код Београда састали су се представници држава Тројног пакта фон Рибентроп, Ћано и Ошима са Цветковићем и Цинцар-Марковићем. Текст уговора био је потписан. После чега је уследио пријем код Фирера. При повратку у Београд решено је да се пуном енергијом у земљи заведе ред. Да се држава одлучно мерама обрачуна са страном пропагандом која је цели народ узбунила јер по речима Цветковића, до сада нисмо то могли јер наш положај није био потпуно јасан. Али после потписивања пакта морамо започети са великом пропагандом да се народу објасни суштина и садржај пакта.
Потписани документ је Југославији гарантовао признање постојећих граница, суверености и интегритета. Гаранцију да силе Осовине неће ступити на југословенско тло, чак ни у транзиту. Уз то после рата Југославији је обећан Солун и утврђена тесна привредна сарадња са Немачком.
26. марта, дан после потписивања Тројног пакта. Четворица завереничких генерала Симовић, Илић, Мирковић и Кнежевић, у договору са британским Интелиџент Сервисом, потпомогнути од Совјета, спремали су пуч. Југославија је по наредби Британије морала ући у рат против Немачке. Већину официра су завереници придобили лажном причом да се потписивањем пакта Југославија тајно обавезала на безусловну и потпуну демобилизацију и на укидање своје војне силе, да ће сви официри изгубити своје егзистенције. Да ће Немци окупирати земљу и да се због тога мора нешто врло брзо и врло одлучно предузети како би избегли такав сраман издајнички сценарио. Све је представљено тако да се ради у име краља и отаџбине. Да ће краљ преузети власт и све их наградити за јуначко дело одбране образа и части отаџбине.
Око 9 увече, тајни заверенички план заузимања престонице и хапшења „издајника“ почео је да се спроводи у дело. Мирковић је из команде ваздухопловства у Земуну заједно са бившим комитом Бирчанином такође, завереником и масоном дириговао је целим пучем. Мајор Зобеница са својим тенковским одредом из Земуна требао је да заузме сва кључна места у центру града код Председништва, Министарства војске, гардијске касарне, пред Двором и осталим местима са командом да при и најмањем отпору војске или жандармерије без икаквог обзира употреби оружје. Зобеница је такође по наредби Мирковића умарширао у зграду Главног генералштаба и тамо похапсити све комнданте пукова и генерале који се тамо нађу, нарочито генерала Косића.
Кнежевић је са своји официрима требао да изврши сва остала ноћна хапшења председника владе, све чланове владе, команданта Београда, начелника генералштаба и све генерале и политичаре који нису били део завере. Управа града, телефон, телеграф, електрична централа, радио станица, водовод, жељезничка станица, аеродром, мостови, све је у једном магновењу било у рукама завереника. На свим местима су постављени топови и митраљези. На свим главним местима стајали су кордони војске у пуној ратној опреми са бајонетима на пушкама.
Највећи Симовићев трик је био превара са младим Краљем. То је била централна тачка која је обезбедила успех државном удару. Удар је извео он, Симовић са групом генерала, а младог Краља који ни о чему није знао, поставио је као параван испред себе. Тиме је пажња гомиле скренута на монархистичко и династичко одушевљење, тиме је војска чврсто зграбљена у руке, а народ обманут. Народ у својој маси, сељак и грађанин, није хтео рат. Народ је због тога био сагласан приступању Тројном пакту јер је тиме обезмеђен мир. Симовић је то врло добро знао и зато је Краљ требао бити стављен у први план да би се под плаштом патриотизма извео преврат. Само је требало једну још ствар свршити. Савладати гардијски батаљон који чува двор на Дедињу и младог Краља
Радио је тог јутра обавестио јавност да је због издаје земље Краљ преузео власт, да Кнез и намесници дали оставку, да војска стоји верно уз Краља и извршава његове наредбе да је образовање нове владе поверено генералу Душану Симовићу са све узвиком на крају: „Живео Краљ Петар II“ и после те вести је интонирана химна, а потом ратоборна песма „Спремте се, спремте четници...“ Ова вест је понављана сваких десет минута између које су пуштане ратоборне патриотске песме. После неког времена прочитана је и краљева прокламација:
Срби, Хрвати и Словенци! У овом тешком тренутку за наш народ одлучио сам да узмем у своје руке краљевску власт. Намесници, који су разумели оправданост мојих побуда одмах су сами поднели оставку. Моја верна војска и морнарица ставила ми се на располагање и већ извршава моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се окупе око престола. То је најсигурније да се у овим тешким приликама одржи ред унутра и мир споља. Мандат за састав владе поверио сам армијском ђенералу Душану Т. Симовићу. Са вером у Бога и будућност Југославије позивам све грађане и све власти у земљи на вршење својих дужности према Краљу и Отаџбини. Петар II”
За то време на Дедињу је млади краљ је још увек спавао. Код њега су дошли министар двора Антић и генерали Стајић и Косић као и намесници Станковић и Перовић. Нежно су га пробудили и саопштили му да је у граду управо извршен пуч кога предводи генерал Симовић и то у његово, краљево име.
Још буновни краљ је рекао да не зна ништа о томе и да Симовића једва и познаје. Одмах је забрунуто питао шта се дешава са његовим стрицем, да ли је он обавештен? Но Кнез Немесник је у то време био у возу негде око Загреба.
Краљ је овластио генерала Косића да оружаном силом савлада пуч и врати у престоницу ред и мир: “Направите ред, ударите свом снагом.”
Косић је повео краља до Гарде да би се Гарда уверила да краљ није на страни завереника. Када је краљ отпраћен до двора, Косић се вратио у Гардијску касарну како би организовао гушење побуне где су се баш у том тренутку пред капијом појавили Зобеницини тенкови. После кратког комешања Косић је од стране групе официра завереника савладан и одведен Симовићу. Завереници су се у међувремену измешали са осталим војницима којима су понављали да је Краљ и цела војска са Симовићем, а да је Косић натерао Краља да изађе пред њих. Да је овај чин побуне испуњење заклетве и патриотски чин спасења земље од издаје. Тако су завереници завладали и Гардом.
Генерал Симовић је издао наредбу у име Краља да се хитно ухапси Кнеза Намесника и спроведе назад у Београд: „Кнез је збачен!“
Сви ухапшени министри доведени су код Симовића у генералштаб где им је он изнео свој план уклањања Цветковића који наводно не представља већину српског народа, али зато задржава на својим позицијама Мачека и Куловца као легитимне представнике Хрвата и Словенаца. Изнео им је план образовања концетрационе владе за које га је овластио сам Краљ, а у којој ће поред Хрвата и Словенаца бити заступљене и све српске политичке партије на чије чело је Симовић ставио шефа српске масонерије професора Слободана Јовановића.
 |
| Револуционарна пучистичка влада: Са десне стране краља Петра II масон Слободан Јовановић, а са краљеве леве стране, масон Душан Симовић, са осталом братијом масонима. |
 |
| Генерал Симовић са саучесницима пуча, патријархом Гаврилом и епископством СПЦ |
По граду су уследила масовна хапшења свих оних за које се подозревало да су “германофили”.
Већ око 9 сати ујутро на улице су изашле прве групе младих људи са узвицима Живео народ, живео краљ, доле Павле, доле пакт, доле издајице, живела Русија. Убрзо су се на улицама појавио алкохол плаћен од Јевреја. Помамљена руља пила је колико је хтела. Вино и ракија текли су у рекама. Пијани људи почели да наздрављају Симовићу, Енглеској, Стаљину, Рузвелту. Било је ту и црвених застава и подигнутих комунистичких песница. Свуда се чуло проклињање Кнеза, Цветковића, издајица. Немачки биро је демолиран и запаљен. Разбешњења гомила иде разуларено улицима вичући: Боље рат него пакт. Цигани на све стране свирају, народ у заносу плеше. Школе тога дана нису радиле те су на улицу изашли и ђаци. На сваком ћошку агитатори, официри, попови који држе запаљиве говоре народу.
Радио Лондон је 11 пута дневно емитовао емисије на српском језику држећи говоре пуне потпиривања и хушкања, позивајући се на краља и отаџбуну и све могуће јунаке српске историје.
Тек увече је Симовић посетио на Дедињу младог престолонаследника који је тек тада први пут видео прокламацију која је тог јутра прочитана и емитована на радију као његова. Такође је од Симовића сазнао да је влада у име краља Петра II, већ формирана. Он је од Симовића молио две ствари, да се што пре допусти да се види са мајком и да му се да обећање да се његовом стрицу Кнезу, неће ништа десити.
У међувремену је Кнез Намесник ухапшен и са понижењем враћен у Београд и доведен у Генералштаб пред обесне генерале пучисте који су га приморали да потпише оставку.
Престолонаследник Петар је проглашен пунолетним.
Кнез Павле је са породицом пребачен до грчке границе и тамо испоручен Енглезима као њихов ратни заробљеник. Десило му се исто оно што је он, само неколико месеци раније, на наговор Енглеза, урадио председнику владе Милану Стојадиновићу. Енглези су ускоро Кнеза прогнали у Африку, а Стојадиновића на острво Маурицијус.
Немачки амбасадор фон Херен као и немачки држављани напустили су Југославију. Исто тако и Итаалијани.
Вођтво Рајха је све те догађаје помно пратило. Влада, чије легитимне представнику су недавно примили и који су са немачким Рајхом склопили уговор о приступању Тројном пакту, ухапшена је одмах по повратку у земљу и бачена у затвор. Талас антинемачког расположења који је долазио од српског дела Југославије и то оног који је нахушкан од стране британских и совјетских агената све је више попримао отворено непријатељство према Немачкој.
Симовићу је после британског амбасадора Кемпбела и америчког Блис-Лејна дошао да честита пуч совјетски амбасадор Лебедев не скривајући своје одушевљење: „Дивно, господине генерале, заиста дивно! Готово као наша октобарска револуција. Москва је врло задовољна. Москва вам честита.“ Уз честитке су следила обећања и британаца и совјета да ће максимално војно помоћи Југославију. Док се СССР обавбезао да ће напад Немачке на Југославију сматрати нападом на СССР.
Хрвати и Словенци се нису слагали са оваквом политиком. Мачек је чак помишљао да нападом на Београд врати легитимну власт Кнеза Павла. Од тога се одустало. На седници министарског савета др. Куловец је покушао уразумете генерале који су били занесени ратом, иако је знао да су ти људи плаћени страним новцем из две благајне, из британске и совјетске. Изнео је своје оштро неслагање и додао да је британска помоћ већ унесрећила неколико европских народа. Да совјетска помоћ, уколико уопште може нешто да значи, представља једино огромну опасност бољшевизације.
Током јутарњих часова у недељу 6. априла почело је немачко бомбардовање Београда. Обећана помоћ Британаца и Совјета је изостала. Војска и држава су сломљени. Пучистичка влада се у безглавом бекству једва домогла Никшића одакле су авионима побегли код Енглеза у Грчку.
Одломак из књиге „Самоубиство Југославије“, Др. Данило Грегорић, Београд, 1942.
Нема коментара:
Постави коментар
Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.