ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ЈЕВРЕЈСКА СВЕТСКА ДОМИНАЦИЈА

 

Стаљинистичко тумачење немачко-совјетског рата Олега Платонова и његових истомишљеника далеко су од истине. Немогуће је сложити се са њима да је 1941. године „западни свет поставио за циљ потпуно уништење Русије-СССР... Јудео-масонски режими САД и Енглеске, који су Хитлера видели као инструмент за спровођење својих планова за остварење светске доминације и уништење Русије, гурнули су Немачку у рат против Русије“ [228].

Гурали су, али са супротним циљем: да униште европски фашизам напорима СССР-а. Иначе, зашто би САД помагале Стаљину (Ленд-лиз, нап. БРПАБ) огромним испорукама наоружања и стратешког материјала (18.000 авиона, 12.000 тенкова, 409.000 возила, муниције, метала, бензина, опреме за читаве фабрике, хране)? Без тога, „не бисмо могли да формирамо наше резерве и не бисмо могли да наставимо рат“, признао је маршал Г.К. Жуков у искреним разговорима[229].

Тада се западни свет поделио на два непријатељски настројена квалитативно различита дела, и у свету су се формирале три главне силе које су ушле у међусобну конфронтацију, подсећамо: 1) јудео-масонске демократије које су победиле монархије у Првом светском рату испровоцираном управо ради тога; 2) богоборни марксистички бољшевизам, којег су ове демократије довеле на власт у православној Русији ради њеног уништења и експлоатације, али који је измакао контроли Запада и тежио светској револуцији; 3) фашизам – западноевропски ауторитарно-корпоративни режими, веома различити по својим духовним ставовима (од хришћанских до полупаганских и расистичких), који су постали национална реакција европских народа на победу буржоаске демократије и контрареволуционарно супротстављених како „ јудео-масонерији, тако и „јудеобољшевизму“ [230].

Међутим, однос светске закулисе према ова своја два противника био је различит. Замислимо да је она морала да их оцени по систему пет поена.

Фашизам 

Ауторитарност у политичком животу са допуштењем капиталистичко-тржишне економске слободе је добра; међутим, пошто се то ради на основу националних еснафских радничких корпорација у циљу заштите од међународних банкара, оцена је недовољна (укупни резултат 2). Заштита национално-државних вредности од уништења је лоша (оцена 1). Уздизање духовних вредности над материјалним (у немачком национал-социјализму и италијанском фашизму нешто мање, а много више у хришћанској Шпанији, Португалу, Аустрији) веома је лоше (оцена 1 са минусом). Препознавање главних рушитеља националних и духовних вредности у личности Јевреја и масонерије и покретање борбе против њих је веома, веома лоше (оцена 1 са два минуса).

Комунизам 

Антикапиталистичко настројење је лоше; али ако је контролисано тако да подрива ривалске капиталистичке државе, може бити корисно (оцена 3). Жеља за тоталном државом са централизованом економијом и индустријализацијом заснованом на масовно купованој западној технологији [231] је добра (оцена 4). Превласт Јевреја у владајућој класи је веома добра и охрабрујућа (оцена 5). План уништења породице, државе и нације - одличан (оцена 5). Уништење „руске црностотинашке културе“ и Цркве као главног непријатеља је више него одлично (оцена 5 са ​​два плуса).

Односно, у комунизму је светска закулиса видела свог духовног сродника коме је помогла да дође на власт, надајући се да ће на основу заједничке племенске припадности преко њега усести на комунизиране народе. Док је фашизам настојао да се супротстави и светској закулиси и комунизму (управо прозирући њихову духовну и племенску сродност) и раширио глобални националистички фронт против њих, у кога је уведен и монархистички Јапан. Дакле, фашизам је био главни политички противник светске закулисе у то доба. Али пагански понос и историозофско слепило фашизма омогућили су светској закулиса да га савлада.

Није изненађујуће што су већ тридесетих година прошлог века комунисти и светска закулиса ступили у војно-политички савез против фашизма, заједнички учествујући у „народним фронтовима” у Француској и у грађанском рату у Шпанији. И СССР и демократије подржавале су Црвене интернационалне бригаде против хришћанског генерала Франка. Међутим, тамо су националистичке снаге биле јаче; проширили су се широм Европе и могли су да буду заустављени само новим светским ратом за демократију, који је светска закулиса припремала ради уништења овог свеевропског националног отпора.

У припреми овог рата, поред идеолошке сродности, вођена су и војно-стратешка разматрања. Светска закулиса је више волела да се обрачуна са својим главним непријатељем у Европи по сценарију Првог светског рата – туђим рукама, поготово што су европске демократије 1930-их показивале економски пад и политички недостатак воље, у овом случају, снагама СССР-а, тачније: крвљу руског народа. У том циљу, јеврејске банке су погурале [232] међу фашистичким државама агресивног расисту Хитлера, упркос његовом антисемитизму, да би га као „корисног идиота“ гурнуле у освајање словенских земаља (фирер је већ у раној књизи „Мајн кампф“ показао тежњу на ту страну). То је била намера Минхенског споразума (Судетска криза, нап. БРПАБ), који није био нимало „погрешан“, већ добро осмишљен план, усмерен од стране демократија не толико против СССР-а колико против самог Хитлера, како би га ухватили у замку (Совјетском Савезу су демократије тада упорно нудиле уговор о колективној одбрани – наравно од Немачке).

Истина, у почетку је Хитлер донекле омео ове планове закулисе, освојивши скоро целу Европу, али се испоставило да је коначни резултат ипак био испланиран. Тужан парадокс историје за немачке националисте: у Првом светском рату, националистичке снаге Немачке су коришћене од стране светске закулисе да сломе царску Русију и успоставе марксистичку интернационалну власт у Русији – после чега је закулисом побеђена и Кајзеровска Немачка. У Другом светском рату овај интернационални марксизам, уз помоћ те исте светске закулисе, вратио се као бумеранг на немачко тло и сломио националне снаге немачког и других народа који тек што су се препородили.

Стаљин се, наравно, такође спремао да заузме Европу, али је планирао другачији развој догађаја. До почетка Другог светског рата 1939. године, западне демократије на челу са САД, подржане финансијском моћи међународног јеврејства, имале су најмоћнији војни и економски потенцијал; на другом месту је била Антикоминтерна (Немачка и Италија са ауторитарним савезницима, све до Јапана); на трећем месту – СССР. Антифашистички савез комунизма са демократијама (на коме је упорно рађено) значио би улазак СССР-а у унапред изгубљени рат са немачко-јапанском алијансом - на два фронта одједном. Исплативије је било гурнути два најмоћнија противника (демократије и Немачку) један против другог како би се међусобно ослабили и истовремено мало подржати слабијег (Немачку) – за накнадни улазак у рат и заузимање целе ратом изнурене Европе.

Новембра 1939. у Француској је објављена изјава о овим плановима из говора Стаљина 19. августа исте године на затвореном састанку Политбироа Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика о питањима спољне политике (недавно је пронађен и сам текст овог говора[233]). Чак и ако постоје сумње у његову аутентичност, мисли изражене у њему су сасвим у духу стаљинистичког размишљања. Стога је у августу 1939. закључио совјетско-немачки пакт, који је омогућио да се одмах врате у састав СССР-а многе територије Руске империје изгубљене након револуције (укључујући западноруске земље које су откинуле Пољска и балтичке лимитрофне државе).

Међутим, Стаљин је преценио способност Француске и Енглеске да се одупру Хитлеру (кога се није плашио значајни део становништва европских земаља, уморан од економске кризе и импресиониран немачким економским успесима). Тако се уместо ослабљене Европе и Немачке исцрпљене ратом, показало да је Хитлер ујединио скоро цео европски потенцијал за своје циљеве освајања земаља на истоку.

Стаљин је то несумњиво разумео, као и чињеницу да је најбоља одбрана од озлоглашеног агресора превентивни напад. Са војне тачке гледишта, било би чудно и неодговорно да то није планирао. Стога су спорови око ове теме несхватљиви и бесмислени (поготово што већина дебатера види само два кривца за покретање рата, Стаљина и Хитлера, а губи из вида циљеве и поступке главног кривца: светске закулиса.) Али Стаљин је одуговлачио са припремама за рат, а својим новим територијалним претензијама изнервирао је Хитлера, који га је 22. јуна 1941. предухитрио.

Наравно, савез бољшевика и западних демократија која је одмах након тога обновљен у виду антихитлеровске коалиције био је природан за обе стране.

И овде се Хитлер прерачунао, потцењујући не само Стаљинову сналажљивост, већ и, што је најважније, снагу руског народа. Успеси немачких трупа у првим месецима рата били су предвидиви: народ у СССР-у није желео да брани марксистичку власт која је управо спровела колективизацију, безбожни петогодишњи план и масовне репресије. За ово постоји много доказа! Али онда је дошло до преокрета – после Стаљинове рехабилитације (због одбрамбених потреба) руског патриотизма и Цркве – међутим, тек 1943. године након што је постало опште познато да се православне цркве масовно отварају под немачком окупацијом.

Према Г. Карпову [234], управнику црквених послова, Стаљин му је пре састанка са епископима (4. септембра 1943) постављао питања о броју парохија, какви су епископи, ко води друге православне цркве, када и како је Тихон изабран за Патријарха, – чак ни то овај „народни вођа руског народа“ није знао. Два сата касније, митрополити су доведени у Кремљ, где је Стаљин предложио да се сазове Архијерејски сабор „бољшевичким темпом“, за 3-4 дана, а преживели епископи су авионом довезени у Москву из далеких изгнанстава и логора.

Овој прекретници је помогао и Хитлер својом расистичком антируском политиком (уместо објављене антикомунистичке) на окупираним територијама. Све ово заједно одредило је понашање руског народа и исход рата.

Али херој (и жртва) у њему је био руски народ, а не Стаљин и његова Комунистичка партија. Чак је и маршал Жуков у својим мемоарима оптужио Стаљина за катастрофалне грешке. Партија је водила рат не штедећи народ, за шта се такође може навести маса доказа. Стога, и Стаљин, који је навео број губитака од 7 милиона људи, и његови наследници (Хрушчов – 20 милиона) су наставили да сакривају праву цифру од најмање 30 милиона (Лако проверљива рачуница професора И. А. Курганова даје коначну цифру од 44 милиона [235]). (Поређења ради, Сједињене Државе, Канада, Енглеска, Француска, Белгија, Данска, Норвешка, Грчка, Холандија, Аустралија, Нови Зеланд, Индија и Јужноафричка унија су заједно изгубиле 940.707 мушкараца у Другом светском рату.)

Штавише, чак су и речи „патриотизам“ и „родина“ у Стаљиновим устима имале своје специфично значење, као и многи други термини у совјетском новоговору попут „непријатеља народа“: оне нису значиле праву суштину ових речи, већ су имале функционалну намену у тоталитарном систему „двосмислености”, што је у уметничкој форми добро изражено у Орвеловој антиутопији „1984” и у филозофско-идеолошкој форми – у студији Р. Редлиха „Стаљинизам као духовни феномен”.

Дакле, знатан део руског народа, а и беле емиграције (која се није заклела верности совјетском режиму, многи су се сетили своје царске заклетве) имали су све разлоге да не верују Стаљину, већ да теже стварању Богу угодне руске „треће силе“, супротстављајући се Стаљину и Хитлеру уз ослањање на свој народ[236]. Ко ово сматра издајом Отаџбине, отаџбину идентификује само са марксистичким властима и не разуме ни глобално постројавање снага, ни избор пред којим се руска емиграција суочила, ни исход рата. (Где је сада та стаљинистичка победа? Њени плодови су испарили заједно са мртворођеном КПСС.)

Ипак, бољшевички режим не само да је себи приписивао главну заслугу, већ је и профитабилно искористио чињеницу да су се током немачко-совјетског рата интереси Комунистичке партије и руског народа први пут делимично поклопили пред заједничким непријатељем. Комунистичка партија је искористила овај паразитизам на народној победи за своју легитимацију у очима народа и за пропаганду моћи совјетског режима - у бесконачном ланцу годишњица свих врста битака, ослобођења градова и годишњих празника „Победе над фашизмом“.

Овај назив – „победа над фашизмом“ – тачно одражава исход светског рата са становишта светске закулисе као његове победе над националном Европом плаћеном руском крвљу. Рат се завршио, ни најмање „умањујући многе претензије закулисних владара на светску доминацију“[237] (како Платонов наивно верује), већ их је олакшао, јер је испред закулисе уклоњена озбиљна препрека. Стаљин је тада помогао светској закулиси у сламању још једног њеног противника – антиамеричког Јапана (који, уосталом, није напао СССР и са којим је било могуће изградити боље односе него што су се касније развили под америчким утицајем). Онда је ред дошао на СССР, који је испунио своју улогу и као потпуно непожељном након своје национал-бољшевичке мутације, светска закулиса му је објавила Хладни рат и такође га сахранила (иако не одмах).

Дакле, главни победник свих ових ратова двадесетог века била је сила која их је покренула и добро разумела њихов смисао – за разлику од њихових противника. Стаљин је, с друге стране, сматрао поравнање светских снага у чисто прагматичном смислу очувања и жељеног ширења марксистичке власти. Истина, добио је целу источну Европу, али ово је била плата светске закулиса за остварење свог главног циља. Штавише, исплата је била привремена и прихватљива: марксизам се постарао да дехристијанизује и денационализује поробљене народе, чинећи их погоднијим за даље планове закулисе и, уз то још више антируским (с обзиром на совјетско гушење устанака у НДР, Мађарска, Пољска, Чехословачка).

Заиста, руске власти су могле у потпуности да спрече овај рат, а у сваком случају и тако огромне жртве. Оне су већ двадесетих и тридесетих година прошлог века могле покушати да оплемение свеевропски национални покрет у духу заједничког отпора силама зла (супротно Платоновљевој тврдњи, нико од западноевропских фашиста, осим нацистичке Немачке, није намеравао да „осваја словенске територије“[238]). За тај заједнички отпор било је довољно спремних савезника: православне монархије Србије, Бугарске, Грчке, Румуније, заједно са најбољим делом словенских и других народа (Шпанија, Португал, Аустрија, Мађарска, у таквој коалицији би се могла наћи и Италија) . Ово би била једина исправна стратегија: покушати окупити остатке удерживајушчих (катехона, нап. БРПАБ) снага Првог и Другог Рима око обновљеног Трећег Рима за хришћанску контрареволуцију у Европи!

Али да ли се то могло очекивати од марксистичког режима СССР-а, који није разумео духовну суштину овог рата и, уопште, смисао историје? Он није видео европски фашизам као савезнике, већ само као територије које треба комунизовати. А сам марксизам је, понављамо, био духовно ближи антихришћанској светској закулиси него европским „антисемитским режимима“ – без свега овога немогуће је разумети ни савез демократија са Стаљином, ни понашање руске емиграције током ратних година...

Михаил В. Назаров

Из књиге Михаила В. Назарова, „Вођи Трећег Рима“ (део III, гл. 7), издавач: Руска идеја, Москва, 2004, укупно страна 992.