У СПОМЕН ИВАНА СТОЈАНОВИЋА

15. новебра 2021. године упокојио се у Господу Иван Стојановић оснивач и уредник часописа и издавачке куће „Нова Искра“, као и издавач Сабраних дела Димитрија Љотића у 9 томова. У спомен на његов лик и дело, БРПАБ објављује интервју са њим из 2012. године. 

+ Вјечнаја памјат! +

РАЗГОВОР СА Г. ИВАНОМ СТОЈАНОВИЋЕМ

Рођени сте после Другог светског рата, школовани у комунистичком систему, како сте се нашли на зборашком путу?

   Било је то у јесен 1982. када сам у свом трећем покушају ycпeo да уђем на Свету Гору. У Кареји сам се сусрео са једним монахом који је био домаћин у тамошњем хиландарском конаку. Вероватно као и многи пре мене и ја сам био збуњен и очаран самом чињеницом где сам стигао, a свему томе допринео је и старац-монах, са којим сам провео сате и сате у дугим разговорима до зоре када смо заједно одлазили на службу. Обзиром да сам дошао из Србије, његових питања о новостима из завичаја било је много; на сваку моју критику режима имао је јасне и логичне одговоре и објашњења која су ме остављала без речи. Тих неколико ноћи добио сам одговоре на многа историско-политичка питања која су ме годинама мучила. Нисам имао представу одакле му толико знање, нити се он на некога позивао. И тако три дана, тачније три ноћи. И данас се сећам читавих реченица. Тек на поласку даље из Кареје, дао ми је једну књижицу и рекао да ту могу наћи многе одговоре на моје дилеме. Тада сам први пут имао у рукама Одабрана дела Димитрија Љотића, књигу I, Издање Искре из Минхена. Старац-монах је био нико други до касније свима познати отац Митрофан Хиландарац. Тек касније сам сазнао његову биографију, да је он збораш, да је био припадник Српског добровољачког корпуса, један од оснивача искрине штампарије и тако даље и тако даље.

   За време боравка на Светој Гори књижицу сам прочитао неколико пута, чак и при повратку у возу сам је читао. Имао сам дилему да ли да је унесем у земљу или не; признајем, тада нисам имао храбрости и у делу ничије земље између Идоменије и Ђевђелије бацио сам је кроз прозор.
По повратку у земљу, наставио сам да одржавам везу са њим. Често смо се чули телефоном и ја сам у пролеће следеће године поново кренуо у Свету Гору. И тако годинама обавезно с пролећа и јесени, а некад и чешће. Зближили смо се, а ја сам се охрабрио и почео да уносим разне емигрантске књиге. Да би ме заштитио, отац Митрофан је нашао начина да уместо мене књиге уносе грчки студенти, па да их ја овде преузимам. Био сам пресрећан што ме је у своје редове примила српска национална елита –љотићевци.
Тада сам био врло активан у круговима ондашње политичке опозиције. Одавде сам о. Митрофану слао разне петиције, прогласе, и све до чега се могло доћи, а он даље у Минхен, што је Искра редовно објављивала. Било је тога по некад и две странице.

Када сте ви успоставили директну везу са Искром из Минхена?

  Тек 1986. г. на Источни петак, славу хиландарског метоха Каково, први пут сам се сусрео са тадашњим уредником Искре Светомиром Пауновићем и од тог времена везе са Искром су бивале све директније, а отац Митрофан све заузетији манастирским пословима.
На Светој Гори сам боравио двадесетак пута. Нажалост, ево, већ десетак година како нисам тамо био, делом због овдашње заузетости, али много више због тога што они који су у она времена тамо одлазили данас више нису радо примани. И у Хиландару се десио пети окробар, рече ми један калуђер.
Литературу коју сам добијао овде сам уз пуно обазривости, о свом трошку, копирао и поклањао онима који су показивали интерес за њу. Скоро сви, касније, водећи лидери опозиционих странака су је читали и не само они већ и многа књижевна и научна имена, од којих нажалост, већина ни данас нема храбрости да призна да је тако нешто читала, а камоли да стане у одбрану историјске истине коју су имали прилике да сазнају. Ја до данас не могу да схватим постојање толике аутоцензуре? Али то је њихова рачуница са савешћу и Господом.

Како је дошло до појаве Нове Искре?

Када је овде цензура попустила јавило се много овдашњих издавача који су почели да прештампавају књиге раније објављиване у емиграцији. Њихов мотив је углавном био у веровању да оне могу донети велике зараде. Нажалост, они су књиге скраћивали и прекрајали без икаквих договора са ауторима. Чашу је прелило објављивање књиге Боривоја М, Карапанџића, Југословенско крваво пролеће 1945. Титови гулази и катини, из кој је издавач на своју руку избацио последња три поглавља. Тада сам у договору са главним људима такозване љотићевске емиграције одлучио да овде у отаџбини покренем приватно ИП Нова Искра које би се такође бавило издавањем емигрантских књига, али у потпуној сарадњи са ауторима и уз њихову потпуну сагласност. Предузеће је регистровано децембра 1990. године и већ до марта следеће године објавило прве четири књиге: Б. Костић, За историју наших дана; Р. Парежанин, Моја мисија у Црној Гори; Б. М. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији; и Ј. Ж. Милосављевић, Српско-хрватски спор и неимари Југославије.
Десило се да су књиге изшле из штампарије непосредно пред познате деветомартовске догађаје 1991. године. Према тадашњем закону, Окружном јавном тужилаштву сам послало обавезне примерке и оно је одмах издало налог Служби државне безбедности да самном обаве информативни разговор. Као што рекох, догађаји на београдским улицама су их омели да то одмах учине, a када су дошли већ је било прошло неколико дана тако да до забране књига није дошло. Те године смо се први пут појавили и на Сајму књига у Београду и изложили те наше прве четири књиге али и 65 наслова емигрантских књига потпуно непознатих нашој јавности, из моје личне библиотеке. На Сајму смо били чудо. Привукли смо велику пажњу, нарочито омладине, која „није знала да треба да се плаши" али од оних ранијих читалаца те литературе се ретко ко усуђивао да на наш штанд сврати. Било је разних згода. Пошто смо рекламно били урадили упаљаче и оловке са нашим знаком, по другим штандовима је поседовање тог сувенира био доказ посебне храбрости његовог власника, да је имао петљу да сврати на штанд Нове Искре. Касније смо сазнали за случај једног нашег познатог књижевника који је сатима молио кафе куварицу на једном од штандова да му поклони или прода наш упаљач, који је она иначе добила од мене, пошто ми је комшиница.

To je било време формирања политичких странака. Какви су били контакти са њима и њиховим лидерима?

— Као што рекох, још пре формирања опозиционих странака поједини данашњи лидери показали су жељу да се упознају са политичким ставовима српске националне емиграције. Нарочито их је занимала критика либералне демократије и догађаји пре и током рата. Тако сам др Војиславу Коштуници, касније лидеру Демократске странке Србије, током '88. и '89. године скоро месечно давао књиге на читање и он je имао прилике да прочита сва вреднија дела која је штампала такозвана љотићевска али и друга емиграција. Нажалост, касније се показало да му је ближа Равногорска опција. И др Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке je, y периоду по изласку са робије, показао интересовање за емигрантску литературу. Он је у периоду од 1986. - 88. г. био два пута гост Искре у Минхену по неколико дана, и практично одатле успоставио везе са другим емигра-нтским групама да би касније бивао њихов гост.
Ипак, у то време најјача опозициона странка, тада јасно српски национално оријентисана и монархистички опредељена, био је Српски покрет обнове и ми смо настојали да са њима успоставимо што, ближу сарадњу. Она је током 1991. године одлично функционисала. У Српској речи, која је важила за гласило странке, и била врло читана, изашла је читава серија интервјуа са познатим зборашима: Бором Карапанџићем, др Матејом Матејићем, др Жиком Првуловићем,... a ca Владимиром Љотићем је интервју ишао у неколико наставака. Такође је објављиван и фељтон по књизи Ратка Парежанина, Моја мисија у Црној Гори.
Тумачећи ону последњу реч у називу странке, „обнова", пре свега као духовну обнову почели смо у сарадњи са уредништвом Српске речи да пуштамо и оригиналне текстове Димитрија Љотића. То је лепо ишло у неколико бројева, да би одједном, када смо пустили говор Владике Николаја на опелу Димитрију Љотићу та сарадња била нагло прекинута. Касније смо сазнали да је интервенисао „један владика који мрзи љотићевце“ Ово никад нисам могао да разумем, епископ који мрзи, али знам да је тачно.
Полазећи од чињенице да су странке пре свега лидерске организације, као и да су у странкама унутрашње везе лабавије него у партијама и да је потребно време да промене које увек почињу од врха сиђу у чланство, нама су још неко време, била отворена врата сарадње на нижим нивоима унутар СПО-а. Ту могућност смо искористили, јер је још увек постојала опасност од прогона власти ако покушамо да самостално делујемо, па су нам била, потребна нечија „леђа". Тако смо се свесрдно укључили у рад на листу Новине Сербске који је покренуо Сремски окружни одбор СПО-а у Сремским Карловцима. Они су имали вољу и већ регистрован лист, а ми смо знали да га урадимо па је кренула сарадња. Урадили смо укупно једанаест бројева, јасно зборашки оријентисаних, који су врло лепо били прихваћени не само од чланства читавог СПО-а, већ и много шире. Када су на врху странке видели шта ради њихов окружни одбор, реаговали су и покушали да уведу цензуру. Десило се исто као и у Српској речи. Ипак, та сарадња са њима створила је довољно простора да се могло приступити покретању нашег листа. Први број Нове Искре се појавио 1. децембра 1993. године, а ево доживесмо да излази и стоти број.

Шта су по Вашем мишљењу били основни циљеви Нове Искре?

  Нова Искра је настала као издавачко предузеће, али ниједног тренутка није била сама себи сврха. Бављење овим послом смо доживљавали као нешто много узвишеније од бављења само комерцијалом. По томе смо у оном времену били препознатљиви, много смо књига поклањали.
Нова Искра је имала више значајних паралелних поља рада, тако да, када се све сабере, издаваштво му дође као пратећа делатност. Ако желимо да служимо свом народу, у овом, посткомунистичком временy, морамо створити здраве личности које ће на хришћанским темељима сутра градити државу. To je, после свега што смо као народ преживели, изузетно тешко. Зато је и у оном времену и данас било неопходно продрети у многе, врло затворене, кругове и тамо бити „чувар на прузи“.
Отуда су у првој деценији нашег рада била честа појављивања наших сарадника на научним скуповима, на различите теме (историјске, књижевне...) где су они износили историјске истине и сагледавали кроз призму органског националног хришћанског и православног погледа на свет социолошке и културне догађаје.
Да би се припремили за те скупове сама се по себи наметнула потреба стварања квалитетне библиотеке и архиве. Требало је десетак година да наша тадашња библиотека добије изглед који је имала. У њој је било, поред савремених домаћих издања, и скоро целокупно издаваштво српске националне политичке емиграције што у оригиналу што у фотокопијама. Сакупљена је била и укоричена скоро сва предратна зборашка штампа и књиге. Велики труд је био уложен да се расуто по многобројним библиотекама и приватним архивама сакупи. Да бисмо дошли до појединих ствари, које су нажалост још увек у бункерима, морали смо да се довијамо на различите начине. Библиотека је била јасно профилисана ка историско политичким темама. То је у оном времену била најбогатија емигрантска библиотека у Београду и била је  доступна сваком озбиљном истраживачу или читаоцу.
Поред коришћења библиотеке наши сарадници су у њеним просторијама често организовали и тематске трибине на рзличите теме како би проширили и разменили знање.
Учешћем на научнин скуповима, објављивањем оригиналних текстова Димитрија Љотића и осталих теоретичаpa Збора оживљава се у отаџбини њихова изворна и углавном непозната политичка мисао. Сматрам да је рад у овим двема областима у ствари рад на његовој рехабилитацији. На овом пољу је последњој деценији прошлог века доста урађено, не само кроз лист већ и кроз друге облике рада, а посебно бих истакао коришћење библиотеке за израду докторских, магистарских, дипломских, семинарских и других научних радова. На жалост 2004. г. односи су се изменили и сви ови послови су обустављени. Када ће и хоће ли уопште бити настављени не могу да кажем. Жеље су једно а живот и реалност често друго.
Остао је само лист Нова Искра у коме покушавамо, рекао бих доста успешно, да сагледавамо са хришћанског, православног, органског, националног и српског становишта, пре свега домаће, али и међународне политичке догађаје. Да би се до тог степена дошло било је потребно време да се оформи група младих интелектуалаца која је добро упознала изворну зборашку мисао, али и која свакодневно крепи свој дух ревношћу у Цркви и упознавањем са осталом нама блиском духовном литературом. У почетку је интересовање било врло велико, али као што увек бива много је званих, а мало изабраних.

На које сте ту проблеме наилазили?

Овде је раширено мишљење да емиграција има много пара, па су интересовање за њу показивали многи који су ту видели могућност лаке зараде неком ситном преваром. Неки су и успели да нешто ушићаре, али за кратко. Углавном су се трудили да погоде жеље емиграната убеђујући их да и они баш то желе да раде. То им је доносило новчану помоћ за такав рад. Сећам се једног студента из Крагујевца који је писао бројна писма емигрантима у којима он све чини да овај народ охристови, оцркови, обожи и слично па због тога страда. Само преко нас су му стигле лепе паре. Ја сам имао муку да убедим дародавце да је то превара. Када су паре престале да стижу постао је клеветник љотићеваца. Други је новац који је добио за штампање књига употребио за формирање политичке организације и издавање часописа.   
Трећи, за које би се могло рећи да им је „тесна кожа", су после прочитаних само пар емигрантских књига себе видели као велике политичке лидере. Дешавало се да без зазора препишу неки од мање познатих Љотићевих текстова или неког другог зборашког првака, потпишу га својим именоми објаве. Ни такви нису били дуговечни. Ја сам гласно и на време упозоравао и због тога имао несугласице чак и оштре расправе, све док време, за сваког понаособ, није показало ко је говорио истину. Могу слободно рећи да смо, до сада увек били у праву.
Позната је народна изрека да „ако хоћеш да стекнеш непријатеље само говори истину у лице" а ја имам ту „ману" да говорим истину. Никада нисам никога уљуљкивао и причао само оно што жели да чује. И Љотић је говорио да се тако поступа само са онима који су на самртничкој постељи. Чињеница је да такво понашање доноси много проблема, али Христов пут је узак и трновит, то знам и не посустајем, ко има уши — чуће и ко има очи — видеће.
Било је ту како појединаца тако и целих група који су емигрантима обећавали немогуће, односно који су емигрантима обећавали оно што су они у својим позним годинама хтели да чују. А то је да се овде може брзо створити идеолошки изграђен зборашки кадар, предлагали укључивање у политички живот, најављивали скору и брзу регистрацију политичког покрета Збор и слично. Свима њима сам ја био трн уоку. Један од првих који се са таквим ставовима појавио у емиграцији је Драгослав Бокан. После првих симпатија он је био и њихово прво велико разочарење. Ипак, он је дуго у овдашњој јавности сматран за представника Збора у отаџбини. Касније се прикључио Српској народној обнови Мирка Јовића и тамо по узору на предратну омладинску организацију Збор формирао Беле Орлове; узео је и скоро све симболе Збора. Ипак његове лидерске амбиције гордост и агресивност, брзо су били препознати од људи у емиграцији који су већином истински верници и ту није било већих проблема. 
Касније се на нашој јавној сцени појавио брачни пар Пајкић, јавно се декларишући као љотићевци. Требало је доста времена да наши у емиграцији схвате да је то њихово декларисање овде у земљи имало за циљ да саблазни овдашњу јавност како би на себе привукли пажњу. Тек појава памфлета, „Драма Љотић" отворила је очи емиграцији.
Било је и неколико комунистичких доктора наука који су покушали да претрче на другу страну и да ту зараде паре. Иако су им докторати били на теме као што су Сељачке радне задруге, или Омладинске радне акције и они су делимично успели да својим научним титулама  „засене простоту“ и отму паре.
Када се овакав миље има у виду у последњој деценији прошлог века не чуди поплава самозваних православних публициста, православних мислилаца, па чак и бизнисмена како су се неки подписивали.

Кави су били ваши односи са зборашком емиграцијом?

При оснивању Нове Искре такозвано Тајништво љотићевске емиграције нас је подржало и обећало да ће нас помагати. Помагали нас јесу, али су истовремено подржавали и друге појединце и групе стварајући од њих наше конкуренте и противнике. Нарочито је необјашњиво подржавање и сарадња са онима које сам ја одстранио из Нове Искре због неморалних поступака као што је на пример крађа. Такозвано Тајништво је било главни спонзор већине књига које смо објавили као и листа Нова Искра до краја 97. године, а онда смо се разишли. Уствари ми смо се разишли само са такозваним Тајништвом, док је већина Српских добровољаца широм света наставила да нас подржава и помаже, само што сада један део њих због незамерања није хтео да то ради јавно. Везе и пријатељства успостављена на саборима у Радефорвалду, Бирмингему, и Хиландару није могуће тек тако прекинути. Многим љотићевцима је мој стан био и прво преноћиште када су после више од пола века почели да долазе у своју вољену Србију. То се не заборављатако лако.

Како и зашто је дошло да тог разлаза?

   То такозвано Тајништво формирано после убиства Јакова Љотића 1974. године је као и предходно формирано у емиграцији, било је југословенске оријентације. То се јасно види из оријентације листа Искра. Ми пак који смо долазили из Србије јасно смо били Српске оријентације. У почетку је то било потиснуто у други план, али после Дејтона 1995. године Тајништво је благо почело да  инсистира на југословенству. То је једна и како данас мислим најважнија линија неспоразума.
Када смо сакупили скоро сву предратну Зборашку штампу и публикације међу нама се родила идеја да давнашњу жељу љотићеваца, још из логора Еболи, испунимо и објавимо Сабрана дела Димитрија В. Љотића. И такозвано Тајништво је подржало и ту идеју. Кренули смо у тај велики пројекат. Формирали смо Уређивачки одбор, Уређиваћки савет и почели са укуцавањем текстова. Прво смо узели да укуцамо све оно што је Искра раније објавила. Када је тај део био готов направљен је план да све буде објављено у 6 томова. Свака књига је добила свог уредника. Наставило се са тражењем и укуцавањем текстова из предратне штампе и публикација. И када се већ доста одмакло у послу уочили смо да су текстови узети из Искре скраћивани. Обавестио сам такозвано Тајништво и пренео једногласан став одбора и савета да се текстови за сабрана дела узимају према првом објављивању, дакле без скраћивања. Тајништво је остало при ставу да се текстови објављују према Искри из Минхна, што значи скраћени. Договорили смо састанак на коме ћемо се о томе договорити. Међутим један број чланова савета и одбора овде у земљи је подржавао став који сам на састанку ја заступао да текстови иду без скраћивања, а у писмима појединим члановима такозваног Тајништва њихов став да текстови буду скраћивани. На одржаном састанку у Енглеској нисмо се могли ништа договорити и то је постала друга линија нашег неспоразума.
Трећа линија нашег неспоразума је било наше инсистирање на новчаној помоћи за личну егзинстенцију онима који су ангажовани по цео дан и стално, јер се од прихода које је доносило издаваштво није могло живети. Такозвано Тајништво је инсистирало искључиво на добровољном раду. Ту трећу линију нашег неслагања искристило је такозвно Тајништво и одредило крај 1997. г. за коначни ралаз. Рад на сабраним делима је настављен и до датума разлаза било је укуцано око 90% текстова. Сам разлаз је протекао по договору и ја сам им вратио све оно што су они Новој Искри поклонили. Мања група се одвојила и отишла са такозваним Тајништвом јер се надала парама. 
После разлаза сазнао сам да су украли укуцане текстове за Сабрана дела и касније их са такозваним Тајништвом објавили, иако су знали да су текстови скраћени па чак и да ту има и неких неподписаних текстова за које смо предпостављали да су Љотићеви али је каснија провера показала да нису. У та њихова сабрана дела није ушло ни неколико текстова које смо после разлаза нашли као ни комплетни научни апарат који смо касније урадили. За тај посао требало нам је још пет година, тако да су сабрана дела у 9 томова изашла тек 2003.године.
На њих сам врло поносан то је најлепши споменик димитрију Љотићу у Србији који смо могли да му подигнемо.
           
Како сте се снашли да наставите рад после разлаза? 
     
Ми смо у Искри, из Минхена, а касније из Бирмингама гледали свој узор, и то пре свега на духовном пољу. Српски добровољци, љотићевци, из свих крајева света помагали су нас и још увек помажу својим претплатама и прилозима које по њиховој жељи објављујемо или не. Та помоћ свакако није мала. На томе смо им захвални. А проблема је било и биће их, тим пре што је изузетно тешко ускладити жеље и могућности у било којој области живота, чак и када људи живе у једном домаћинству, а камоли када су развејани пo целом свету.

Како је дошло до тога да је сав рад осим листа и издаваштва заустављен 2004. године?

Нова Искра је основана 1990. г. као моје приватно издавачко предузеће. Ја сам био оснивач и власник, онда сам априла 1998. г. приликом докапитализације новац уплаћиво на име моје бивше супруге јер је њен ангажман на пратећим пословима био велики па сам сматрао да треба да добије и некаква права. Тко је она постала власник 50%. После разлаза са такозваним Тајништвом 1997. г. поштујући њено велико ангажовање на листу Нова Искра, Сабраним делима и другим књигама, скоро без икакве зараде, да би је ободрио, ја сам, 2002. г. имајући пуно поверење, на њу пренео и других 50% власништва над ИП Нова Искра. Тако је она постала потпуни власник.
Нисам ни сањао да ће она 2004. г. по изласку сабраних дела све присвојити а мене избацити из просторија отимајући ми и оно што њу никад није интересовало, а то је део библиотеке у коме је била укоричена предратна зборашка периодика за коју смо се, после разлаза  договорили, да припадне мени. Ни данас нисам сигуран колики је удео УДБ-е био у свему томе.

Зашто мислите да је ту удба умешала своје прсте?   

У нашим просторијама у читаоници била је доступна емигрантска литература и скоро сва предратна зборашка штампа. Ту су два пута  недељно одржаване тематске дијалошке трибине на разне политичке теме, нека врста органске политичко-социјолошке школе. Ту су се окупљали омладинци и студенти са разних факултета јер је то било једино место у граду где се могла чути и прочитати нека друга, ја бих рекао истинита, историја Србије у прошлом рату. Где су се могла упознати и нека друга социолошко политичка схватања која нису левичарска. Ту се могла упознати критика и радничке и грађанске демократије, упоредити монархистички принцип са републиканским, упоредити органско социолошко схватање са индивидуалистичко- материјалистичким и слично. Ту су се могле изучавати комплетне и левица и десница на критички начин и на основу оригиналних текстова и штампе.
Кроз те просторије прошли су многи који су касније оснивали хришћанска братства, студентска и национална удружења. Нека су и данас врло активни. Таква активност није могла бити непримећена од стране УДБ-е. Такав рад ни по чему није био противзаконит и једини начин да нам се заустави рад је примена такзваних ванправних метода, које је УДБ-а у ранијем периоду развила до савршенства. Када сам прегледавао мој досије 2003. г. видео сам извештај из 1997. г. Tада су нам просторије биле у улици Страхињића Бана. Немам доказа, али много индиција упућује да су се и догађаји из 2004. г. одвијали уз асинстенцију УДБ-е. 

 Какво је ваше мишљење да ли је могуће обновити Збор данас у Србији?

После овог искуства од скоро три деценије мислим да уопште не треба покушавати обнављање ЈНП Збора. Он је настао у оном времену и нудио одговоре на проблеме тог времена. Носио је идеале, али и заблуде тог времена. Против њега и Добровољаца је изречено на стотине клевета и лажи. Само рад онакав какав смо ми имали у нашим просторијама, рад на ширењу истине кроз науку и публицистику може у некој не тако блиској будућности рехабилитовати Збор и Добровољце, односно дати им у историји место које заслужују.
Данас су се многе ствари измениле. Националне организације које сада настају покушавају да нађу одговоре на данашње проблеме. Они нису исти често ни слични проблемима када је збор настајао и деловао. Ми им можемо помоћи да зборашко искуство, сагледавања многих политичко-социолошких питања са хришћанско-православног и национално-српског становишта упознају, како би боља решења нашли и понудили роду свом, а грешке избегли. Али те нове организације никако не би требале да копирају Збор па чак ни његове симболе, али би морали да буду поштени па да када користе зборашку баштину, а то већ чине, наведу аутора.        

Као уреднику Љотићевих Сабраних дела, јер предпостављам да га добро познајете, да ли је он до краја био и остао Југословен?

Димитрује В. Љотић је после Првог рата био одушевљени Југословен, интегрални југословен како се каже. Али како је време пролазило многи су догађаји као горке пилуле говорили супротно. Он је те догађаје пажљиво пратио и дубоко их емотивно преживњавао. До смрти Краља Александра, па чак и неколико година после тога до Формрања Бановине хрватске могло би се рећи да је веровао у Југословенство.
Касније, ако пратимо хронолошки његове текстове о стању у Хрватским крајевима јасно је да он више не верује у Југословенство, али сматра, да то време никако не иде на руку Србима, јер ако дође до раструрања Југославије Срби ће највише страдати па Југославију треба још неко време чувати. То је на жалост историја потврдила.
Какав је његов став према Хрватима био најбоље показује његово писмо подршке Недићу из 1940. г. када је покушао да из војске одстрани Хрватски кадар које неће да брани отаџбину а задржи  српски  и хрватске добровољце ако их буде. Цитирам: „Ти мораш поћи од истине да се од свачег пита не прави, па сваки, а нарочито не хрватски, годинама тровани и на мекуштво и бољшевизам гурани народ, није и не може бити војник, ...“(Сабрана дела, Књига VI, Стр. 333.)
Љотић је сигурно први српски политичар који је прешао на српску позицији најкасније већ средином 1940. г. Његов рад током рата, давање подршке Српској влади, формирање Српског добровољачког корпуса, као и сав остали рад до погибије то говоре. То никако не значи да он као Хришћанин није волео све народе, односно да ниједан народ није мрзео. Комунистичка дијалектика да свој народ можеш волети једино ако друге мрзиш није примењива на Љотића.    

Какви су даљи планови?

  Покушаћемо да одржимо што редовнију периодику листа и да сваке године нашу понуду књига обогатимо са још по неким новим насловом. Жеља нам је да поново отворимо библиотеку и читаоницу и наставимо рад тамо где смо га зауставили 2004. године.
Све је у Божијим рукама, и Он царује.

Т.  ЛАЗИЋ, Београд, jуни  2012