Клетва преподобног Серафима Саровског упућена следбеницима демократије

25. новембра 1825. г., неколико дана после тога, када је цар Александар I отишао од света, дошао је свету из свог затворништва, по наређењу Мајке Божије, дивни старац преподобни Серафим Саровски. Дошао је, да просвећује свет светлошћу благодати Светога Духа, коју је накупио током усамљеничког молитвеног подвига.

 

Непосредно пре тога, на јесен исте године везано са њим, десио се следећи случај. Старец Серафим је стајао поред свог извора близу манастира. К њему је пришао млади официр и, скинувши капу, замолио га је за благослов. Увек кротки и тихи старец Серафим одједанпут се испунио таквог гнева, каквог код њега нико никада до тада није видео, вичући гласно на официра проклео га је. Несрећни, као громом погођен, кренувши да одлази, тетурајући се од потрешености, заборавио је и капу обући... Сличајни сведок овог догађаја био је млади монах, који је донео старцу Серафиму храну. „Јеси ли видео?“, - упитао га је старец. „Видео сам“, - одговорио је монах. Старац му је показао извор, о коме се пажљиво бринуо: „Погледај!“ Монах се нагнуо и угледао, да је извор благодатне воде, који је исцељивао мноштво болесних, и који је увек био чист и бистар, овог пута био је потпуно мутан. „Ево тако ова господа хоће сву Русију да замуте“,- рекао је преподобни Серафим. После кратког времена, Русија је сазнала за заверу и покушај устанка „декабриста“ (официр је био један од њих)*.

Као да се у тишини Саровске шуме одиграо сусрет две „Русије“ – Русије Православне, Свете Русије са Русијом демократском, револуционарном. Симболика сусрета је јасна: код Свете Русије, Русије праве, то јест, Православне, није било, нема и не може бити никаквог јединства, или помирења, или разговора са демократијом, револуциојом и хуманизмом, чак и када су у питању интереси који зависе од „националне сагласности“. Западњачкој хуманистичкој демократији од лица Свете Русије изречена је одлучна и вечна анатема...“

Протојереј Лев Лебедев (РЗЦ), "Великорусија – животни пут", гл. 23., стр. 294., СанкПетербург, 1999.

------------

* „Декабристи“, револуционари племићког порекла, следбеници идеја француске револуције, завереници против царског самодржавља, организатори буне из 1825. год. Пошто је завера откривена неки од „декабриста“ осуђени су на смрт вешањем, а неки на прогон у Сибир.