ДУХ МАСОНЕРИЈЕ

Основна начела слободнога зидарства нису никаква тајна. Она се налазе оштампана у пропагандним књигама масонерије. Ова сновна начела су у ствари прерада тзв. Андерсенове

Конституције која је под именом Старе дужности слободних зидара примљена 1723. године као програм светског слободно-зидарског савеза. Најзад, Основна начела чине саставни део Конституције Велике ложе Југославије у Оријенту у Београду.

Према члану I ових Основних начела масонскоме савезу је „основа чисти етички закон, који налази израз у слободно-зидарским прописима а понајвише у тзв. Старим дужностима слободних зидара“. Неговање врлина и усавршавање карактера, по свима изјавама слободних зидара, основни је циљ рада у масонским ложама широм целог света.

Како се овај рад извршује?

Пре свега, сваки слободни зидар, чим је ступио у масонски савез, узео је на себе обавезу тајности. Слободноме зидару је забрањено да о масонерији расправља у немасонском тзв. профаноме друштву, а и само припадање масонерији треба да остане тајна за све немасоне. Један слободан зидар, по правилу, не треба да признаје да је масон. Допуштено му је да још сам и призна за себе да је слободан зидар, ако нађе за корисно, али ни по коју цену не сме да одаје другу своју „браћу“ из слободно-зидарског савеза да су масони. Заклетва, коју је положио

приликом ступања у савез, веома је строга и гласи: „Пре ћу себи гркљан пресећи него што ћу тајну слободног зидарства одати“. Дакле, ту шале нема. Сваки слободан зидар, приликом уласка у ложу на редован рад, а то значи од прилике два пута недељно за ревносног масона, чини поздрав руком који га потсећа на ову заклетву.

А шта значи ова тајност за морално васпитање слободнога зидара?

То значи, кад ме мој интиман пријатељ и друг погледа у очи и запита ме, да ли сам масон, ја могу сасвим мирно да га такође погледам у очи и да га слажем да нисам. Још је које-како ако сам ја у питању, јер ту могу и да не слажем, али ако је у питању какав други мој „брат“ из ложе,

онда сам дужан, према заклетви, коју сам положио својој браћи у ложи, да слажем пријатеља и да му одговорим да тај и тај није масон иако врло добро знам да, изговарајући овакав одговор, ја свесно лажем свога пријатеља који на моју реч рачуна. Ја лажем, јер тако ме је заклела масонерија. Она иста организација, која тврди да се стара у првоме реду да у мени врши „неговање врлина и усавршавање карактера“.

То је прва и страшна контрадикција у животу и раду слободнога зидарства. Ова контрадиција има страховите последице на сам менталитет ревноснога масона. Замислите сада, драги читаоче, човека који је на пример двадесет година био ревностан члан слободно зидарске ложе. Тај човек је у неку руку морао да навикне да се пред светом претвара да није масон и да нема никакве везе са организацијом која сваким даном све више осваја душу његову. Тај човек, тако рећи свакодневно, долази у ситуацију да своје пријатеље лаже да није масон, а он је масон и душом и телом. Чување тајности за њега је постала императивна дужност па често

он и не осећа да уствари укорењује тиме лаж у себи самом. Зар је то неговање врлина и усавршавање карактера, или пак „етички закон“, који служи као основа сваком масонском раду у ложама?

Развијајући посебан духовни живот у ложи међу својом „браћом“ с једне стране а живећи такође и у осталоме или како масони кажу профаноме свету с друге стране, слободан зидар убрзо добија у своме карактеру црту дволичности која постаје у толико јача у колико се масон више и дуже одаје своме слободно зидарском усавршавању. Последица оваквога живота је очигледна: дволичност постаје најприроднија особина слободнога зидара.

Ова особина дволичности тако се темељно временом укорени у души слободнога зидара да он ускоро и не примећује ту своју нову духовну карактеристику. До које мере дволичност постаје обична особина слободних зидара најбоље ћемо видети из следећих примера:

Члан V Основних начела слободних зидара објављује да Масонски савез „осуђује сваки притисак и спречавање верских и политичких убеђења.“ А члан VII Основних начела масонерије за рад у ложама изрично одређује следеће: „У њима је искључена верска или политичка дискусија, али је допуштено узајамно обавештавање о верским, политичким и у уопште социјалним питањима. Међутим, лично самоодређење изван ложе слободно је.“

У осталом, и деци је познато да се слободни зидари највише поносе својом толеранцијом у верским и политичким убеђењима својих чланова.

Тако је написано у Основним начелима не само наше већ целе светске масонерије. Али како се ово извршује?

У „Шестару“, гласилу Велике ложе Југославија, у броју 1—3 од 1935 године, на страни 53 и 54 објављен је Споразум, закључен између немачких и чехословачких масона у Чехословачкој где се у чл. 4 обе уговорне стране међусобно обавезују „чувајући потпуно свој неполитички карактер — да неће примати а ни у свејој средини трпети чланове такових организација, које за заједнички живот људи и народа не признају демократске темеље...“ Да не би читалац помислио да је мисао о демократским темељима омашком убачена у овај уговор, наводимо

да исти овај члан 4 споразума почиње речима: „06зиром на слободно зидарски програм рада на унапређењу хуманитета и демократије...“ и тако даље.

Дакле опет контрадикција, или боље дволичност. Слободни зидари с једне стране чувају потпуно свој неполитички карактер, а на другој страни им је програм рада ништа друго не-

го унапређење демократије. Ти људи, који су се обавезали да својим члановима обезбеде изван ложе слободно политичко опредељивање, узимају на себе обавезу да из своје средине  избацују и у своју средину не примају људе који у политици не признају „једино исправно политичко схватање“ у свету.

Дух дволичности, који им је масонерија наметала годинама дошао је до пуног изражаја у своме слободно-зидарском уговору. А масони то својим члановима објављују и не примећују дволичност.

Може нам се приметити да то долази можда од општег људског несавршенства: тешко је у политици остати објективан. Али зато масони поштују пуну слободу савести у верским питањима! То је било њима главно кад су по Андерсеновом узору састављали текст својим Основним начелима.

Да видимо да ли су и ту масони доследни самима себи.

У броју 1—3 Шестара из 1937. године, на страни 46, налазе се објављени следећи закључци Међународне масонске асоцијације, донете на конвенту у Прагу, у августу 1936. године, по питању шта су прави задаци масонерије:

„Задаћа масона није у томе да се истичу у вањском свијету.... Зато ложе уче масона да се треба ослободити сваке пристрасности и да треба из себе изградити личност свијесну своје снаге и одговорности. ЛИЧНОСТ ОСЛОБОЂЕНУ СВИХ ДОГМИ ПОЛИТИЧКИХ И ВЕРСКИХ...“

Дакле, припадање каквој верској политичкој догми сматра масонерија робовање пристрасним мислима. Према томе човек, који се ослободио сваких верских или политичких догми идеал је масонерије. Прави слободни зидар је, дакле, човек који се у првом реду ослободио вере својих отаца. То је прави интернационални тип.

Читалац ће, можда, помислити да масонерија својим васпитним радом одваја своје чланове од верских догми да би их ослободила сваког верског мишљења. У ствари, она то чини не зато да би своје људе ослободила сваког верског обреда и догматисања, већ да би им наметнула своје.

Јер, познато је такође, да се сви радови у масонским радионицама одржавају уз строго поштовање обреда и симбола, које масон треба исто тако добро да упозна и да заволи, као што припадник ма које хришћанске цркве треба да упозна и заволи обреде своје религије. Масонерија, дакле, одваја своје чланове од обреде вере њихових отаца да би им наметнула своје обреде који су још строжији од верских. То она зове толерисање свачије вере и поштовање „Творца свих светова“.

Дакле и овде масонерија својим шегртима преко „Основних начела“ обећава једно, у ствари, доцније испуњава сасвим друго. То она назива изграђивањем човека и карактера на основи „чистог етичког закона!“ У свакој ложи говори се ученицима да су они још „необрађен камен“, који дугим и истрајним радом треба да се обрађује. Прави масон то је већ „углачани“ камен: то је човек, који је потпуно одвојен од својих верских, политичких и националних традиција. То

је прави интернационални тип.

Дух који влада у масонерији јесте дух тајности, рада у мраку и стварања дволичности, путем непрестаног толерисања контрадикција. Тај дух не трпи националистичке покрете и националистичко идеалисање међу својим члановима. Он им то одмах не саопштава, али истрајним радом из њих теше „обрађени камен“, „глача“ их у интернационалне, а то значи ненационалне типове.

У нашој јавности се често чула жалба да нам је интелигенција ненационална. То није никакво чудо кад се узме у обзир огроман рад који је масонерија развила код наше интелигенције.

Све оно што највише утиче на формирање нашег тзв. јавног мњења, у главном је организовано у масонерији где је изложено ревносноме „глачању“ у смислу напред наведених задатака

слободнога зидарства. А ти „углачани“ људи спроводе даље своју мисао и кроз школу, и кроз друштво, и кроз организације, које су успели да узму у своје руке. Тајно и нечујно, они су своје „глачање“ пренели индиректно и на целу нашу интелигенцију.

Да ли је онда наша интелигенција под тим околностима могла да се развије у националистичкоме смислу?

Инж. Милосав Васиљевић