 |
| Оснивач музеја Владимир Мелихов иза решетака као политички затвореник Руске Федерације |
Екстеријер Меморијала Еланскаја |
| Споменик Петру Краснову, Меморијал Еланскаја |
„Исправна историја“ уместо
најновије
Данас
многи људи у Европи и Америци прихватају политички систем Руске федерације као
националистички и конзервативни. А председника Владимира Путина као
традиционалисту и патриоту. Заправо је све у буквалном смислу обрнуто.
Председник Путин ако и јесте конзервативан и патриота, онда је то само у односу
на Совјетски Савез, тј. совјетски патриота и совјетски конзервативац. Наравно,
узимајући у обзир савремену стварност, уместо совјетске комунистичке идеологије
у савременој Русији фактички се ствара нова синкретистичка грађанска религија,
чија је основа култ државе-империје, у „православној љуштури“ по моделу
Московске Патријаршије, у којој је за главни догађај историје проглашена
„Велика Победа“ у Другом Светском рату, која се још из времена СССР назива
„Велики Отаџбински рат“. Било какве сумње у оцени исхода, тока, учинка или
жртава тог великог рата сматрају се друштвено неприхватљивим ставом,
а у последње време још и кривично кажњивим делом. На пример, постоје случајеви, прогона грађана Руске Федерације,
који су оптуживани за „рехабилитацију нацизма“ на основу објава на друштвеним
мрежама путем фотографија и текстова о сарадњи СССР са хитлеровском Немачком
или изјашњавање о СССР као узрочнику распиривања рата. Чак и обична фотографија
војника вермахта или симболика војске СС, кориштена у сврхе историјског
истраживања, може постати разлог за кривично гоњење. Док се у исто време о сведочанствима
о злочинима совјетског режима 20-30 година XX века и
даље ћути, а Стаљин се све чешће назива „великим“. Таквим епитетом комунистичког тиранина
окарактерисао је, на пример, патријарх Кирил Гунђајев.
Самог
Владимира Мелихова покушали су окривити за „рехабилитацију нацизма“ још од
2007. године, од самог тренутка отварања Меморијала у селу Еланској и музеја
Антибољшевичког отпора у подмосковском граду Подољску. Оба музеја налазе се на
приватном земљишту мецене, док је улаз у њих је потпуно слободан и бесплатан. У
центру Меморијала на донској земљи налази се споменик Донског атамана са
подигнутом булавом (топузом, код козака симболом власти, нап. БРПАБ). Првобитно
је на споменику стајао натпис: Петар Николајевич Краснов. Познато је, да је
коњички генерал и Донски атаман у време Другог Светског рата био старешина
Управе козачких армија при Немачкој влади. На страни рајха у том рату, почевши
од 1941. године, ратовало је мноштво козачких добровољачких јединица, сведених
до 1945. године на 15. Козачки коњички корпус. Већ у априлу 1945. године ККК је
ушао у састав оружаних сила Комитета
ослобођења народа Русије (КОНР) кога је предводио генерал Андреј Власов. Ово је
послужило као „црвена марама“ ростовским комунистима и локалним
прокомунистичким властима, да оптуже Мелихова за „пропаганду нацизма“.
Тужилаштво је од стране МУП-а и ФСБ-а обасипано многобројним тужбама. Како би
избегли повод за оптужбе, оснивачи Меморијала су били принуђени да са споменика
скину име атамана и ставе нови натпис: споменик посвећен уобичајеном лику
Донског атамана. Упркос овоме, све до данас комунистички медији и противници
Владимира Мелихова називају Меморијал „музеј Краснова“. Заправо, историја
донских козака у време Другог Светског рата заузима само једну салу у
двоспратном музејском комплексу у Подољску и половину сале у Еланском музеју. Поред
музејске поставке, посвећене козацима у служби вермахта, налази се и поставка
која представља део козака у Црвеној Армији. Али ситуација у савременој Русији
је таква, да владајући слој, у којем видно место заузимају питомци и потомци
КГБ/ФСБ, хоће да из историје избрише сећање на Руску Ослободилачку Армију
генерала Власова или одреде антисовјетских козака, ограничавајући се само на
причу о црвеном козаштву.
 |
| Унутрашњост Меморијала Еланскаја и музејска поставка |
 |
| Музејски комплекс у Подољску |
 |
| Унутрашњост музеја антибољшевичке борбе у Подољску |
Зашто капела може бити „неправилна“?
И
тако, административна и кривична гоњења Мелихова почела су 2007. године, баш по
отварању музеја. Иако је он постао познат у патриотским круговима Русије много
раније. На територији имања Мелихова, бившег совјетског директора Подољске
цементаре, 1992. године његовим средствима и залагањем саграђена је црква
светих Царских мученика, под јурисдикцијом Синода Руске Заграничне Цркве, а
1993. године, такође на имању Мелихова, постављен
је први на територији Русије споменик цару Николају II Александровичу. Крајем
90-их, до великог раскола у Руској Заграничној Цркви, храм је имао статус
подворја Архијерејског синода РЗЦ. Током времена, редовна богослужења у храму
су прекинута.
 |
| Храм Св. Царских мученика при музеју антибољшевичке борбе у Подољску |
 |
| Први споменик Светом Цару Николају II при музеју антибољшевичке борбе у Подољску |
Последњи
удар сталног надзора спецслужбе над личношћу мецене односи се на 2015. годину.
1. јуна 2015. године навршило се 70 година од дана предаје енглезима, у
сагласности са јалтинским споразумом, у аустријском граду Лијенц, козака и
козачких атамана, који су се борили против СССР, у руке НКВД. Тај датум новије
историје посебно се поштује од козака, јер су у стаљинске логоре предани не
само војници, него и хиљаде жена и деце Козачког избегличког насеља, избеглица
из козачких земаља, који су дошли у Европу заједно са немцима, избегавајући на
тај начин тотални геноцид од стране совјетске власти. У Лијенцу је било предано
совјетима 22,5 хиљаде козака и козакиња. А само из неколико аустријских логора
за војне заробљенике, у ГУЛАГ је послано 60 хиљада козака. Да би избегли
изручење многи су се од њих бацали у бурне воде Драве или су покушали бекство у
планине где су их сустигли британски меци. После тих драматичних догађаја на
територији аустријског градића настало је козачко гробље, на којем је већина
гробова безимена. Наиме, 1. јуна 2015. године, на козачком гробљу у Лијенцу, приведена је крају изградња спомен капеле,
за чију је изградњу прикупљан новац како у Русији, тако и у иностранству. Ипак,
главнину трошкова изградње преузео је на себе Мелихов.
 |
| Спомен капела на козачком гробљу у Лијенцу, Аустрија |
Треба
рећи, да догађаји одиграни у Лијенцу, као и све што је везано са тим ратом, до
данас изазива жустре полемике у медијима и јавности. Било какво учешће у
оружаним дејствима против СССР у прошлом рату, од стране званичних извора и јавног
мњења, сматра се издајом. Осим прогона Мелихова, за последње две године земљу су
уздрмала два слична случаја. 2017. године, после подношења пријаве тужилаштву
једног од лидера пропутинског покрета „Народни сабор“ Анатолија Артјуха,
Сверуска цертификацијска комисија отказала је доделу степена доктора
историјских наука историчару Кирилу Александрову за дисертацију „Генералитет и
официрски кадар оружаних формација Комитета ослобођења народа Русије
1943-1946г“. У пријави је речено, да дисертација „избељује издајника Власова“ и
„одбацује патриотизам“. Крајем 2018. године тужилаштво је наложило проверу, на
основу сумње за екстремистички садржај, играног филма режисера Алексеја
Красовског „Празник“. Аутор је окарактерисао филм као „црну комедију о
Лењинградској блокади“. У филму је приказана табуирана у руском друштву тема о
прехрамбеном изобиљу партијске елите у време блокадне глади, током које је
умрло око 900 хиљада грађана. У време када су обични становници добијали помоћ у
боновима, за 125-250 грама хлеба за период од 24ч, делатницима партије су испоручивани
месни производи, маслац и чак колачи. Провера се још није завршила, а режисер је, како би
изазвао реакцију јавности, која ће му помоћи да се избави кривичне одговорности, одустао од званичне дистрибуције филма и поставио га на свима
доступан YouTube.
Но,
вратимо се Мелихову. 29. маја 2015 године, он је кренуо на пут на комеморативни
скуп и освећење капеле у Аустрију, али је био задржан од стране органа граничне
службе ФСБ, због „оштећеног пасоша“. Како се испоставило, граничари су му сами
истргли једну страницу пасоша и прогласили га оштећеним. Упоредо са Мелиховом у
Ростову на Дону задржани су троје козака, којима такође није било допуштено да
одлете за Лијенц. Након што се појавило обавештење о организованом скупу у
Лијенцу, чекисти су се уплашили да ће се тамо окупити, неконтролисана властима
РФ, међународна козачка организација са антипутиновским опредељењем. То је и
био разлог задржавања козака Владимира Мелихова, Владимира Шевчука, Евгенија
Калити и Олега Гапонова.
После
шест дана од догађаја на аеродрому, 5. јуна 2015. године, у Мелиховљеву кућу у Подољску упали су службеници ФСБ уз подршку
спецназа ради претреса. У извештају о обављеном претресу речено је, да су
службеници ФСБ тражили оружје, које је Мелихов наводно доносио са територије
истока Украјине, где су у то време трајала ратна дејства између украјинске
армије и проруских снага Доњецке и Луганске републике.
Током
претреса Мелихову су подметнули у канту за ђубре четири кутије метака од
пиштоља ТТ и из музеја је узет деактивирани револвер произведен 1898. Као
резултат тога, против њега је покренут кривични поступак о поседовању оружја
без дозволе. Истрага је трајала више од две године, у време које је Мелихов био
лишен слободе кретања. У време судске истраге адвокати козаци су успели
доказати, да меци немају никакве везе са оптуженим, али је суд прихватио
могућност да неки делови револвера музејског експоната могу бити искоришћени за
прављење убојитог оружја, прогласивши га кривим. Пресуда: лишавања слободе у
трајању једне године. Током тог периода осуђени није могао напуштати територију
града Подољск.
 |
| Владимир Мелихов са експонатом из свог музеја због кога је оптужен за незаконито поседовање оружја |
Од мецене до екстремисте
Покушај
жалбе није успео. Без обзира на доказано подметање на основу експертизе самог
суда и незаконите пресуде, више истанце суда су одбиле да пониште пресуду и
преиспитају поступак. Рок казне Владимира Мелихова завршио се у новембру 2018.
године. Приликом уручења потврде о истеку казне обавестили су га да он још
једну годину нема право да напушта територију Руске Федерације све до тренутка потпуне
обуставе судског поступка. Пошто је ово обавештење било усмено, Мелихов се
званично обратио тужилаштву, ФСБ и ФСНИ (федерална служба за извршење казне) са
писмом, у којем је замолио објашњење, на основу каквих нормативних докумената
му је забрањен прелазак границе. После два месеца добио је један одговор из
Главног тужилаштва, у којем је било назначено, да никаквих ограничења по питању
изласка из РФ за Мелихова нема.
Бивши
осуђеник није се ни тренутка стигао обрадовати факту своје слободе. Буквално
одмах после добијања писма у кући је зазвонио телефон.
И
ево шта се даље десило, по речима самог Владимира Мелихова: „Јуче ујутро
добио сам одговор из Тужилаштва, оне институције којој сам захтев послао
последњи. Нисам још успео окончати читање тог кратког одговора, када се кућом
проломила телефонска звоњава позива из села Еланској, где се налази Меморијал
„Донски козаци у борби са бољшевицима“. Обезбеђење ме је обавестило, да на
капији имања стоји група службеника ФСБ са судским налогом о спровођењу
„истраге музејског комплекса“, уз то, група другова је упозорила обезбеђење, да
ће у случају одбијања сарадње провалити врата и обавити истрагу самостално“.
Чекисти
су показали обезбеђењу судски налог о претресу, у којем стоји, да на основу
оперативних података које ФСБ поседује, Мелихов, на основу својих убеђења,
усмерених против постојећег уставног уређења РФ, спроводи екстремистичку
делатност, ... а такође поседује и чува информације у текстуалном и графичком
облику са признацима екстремистичког садржаја“. Владимир Мелихов се огорчио, што
музејски комплекс, посвећен историји Донског козаштва и његовом геноциду од
стране совјетске власти, по верзији ФСБ „садржи материјале са признацима
рехабилитације и пропаганде фашистичких обележја и симболике, такође и јавних
позива на реализацију екстремистичке делатности“. Уз то, сам оснивач музеја
„предузима конкретна дејства за реализацију екстремистичке делатности, усмерене
на подривање безбедности РФ, насилно измену уставног уређења РФ“. У вези са тим
ФСБ га оптужује на основу члана 282.1 – Организација екстремистичког удружења.
Потребно
је рећи, да је у савременој Русији, члан 282 Кривичног законика, кога још
називају „руски“ или „екстремистички“ члан, служи као аналогија члану 70
Кривичног законика СССР, који се звао „антисовјетска агитација и пропаганда“.
Он се појавио у кривичном законодавству 2002. године, заједно са почетком првог
председничког мандата Владимира Путина. Неко време, овај члан практички није
примењиван, али је крајем 2000-их година, на основу њега отпочето активно судско
гоњење руских националиста, а од 2014. године свих критичара актуелне власти.
Разлог за тужбу, на оснуву члана 282 може бити постављање или дељење сатиричне
сличице на страницама друштвених мрежа, фотографије, белешке. 2018. године лично
Путин је затражио да се овај члан делимично „декриминализује“, тиме што се
кривична одговорност за дело почињено на основу овог члана први пут, замењује
новчаном казном. Током 2019. године парламент Русије припрема проширење обухватности
овог члана. У скупштини се расправља закон „о вређању државе на интернету“.
После његовог усвајања, свака критика власти или њених чиновника може се сматрати
кривичним делом. Треба нагласити, да међународна организација Amnesty International и руска, Центар за заштиту
људских права „Меморијал“, сматрају све осуђене на основу члана 282 жртвама
политичких прогона. Влада РФ негира постојање политичких затвореника у Русији.
„Екстремизам“ чекисти траже
чак и у заплењеним, из књижаре музеја, сабраним делима Петра Краснова. Треба
напоменути да је овде реч о делима написаним до 1917. године. Осим књига
Краснова при претресу запленили су књигу „Вјошенски устанак“ и Албум „Трагедија
Русије и козаштва у XX веку“.
По речима Владимира Мелихова, чекисте су
такође интересовали одговори на питања:
Колико често у Меморијал
долазе људи?
Који су критеријуми пуштања
у Меморијал и да ли сви могу да уђу?
Да
ли у Меморијал долазе деца, и ако долазе, како долазе, организована као групе –
са родитељима или без њих?
Треба
напоменути, да према прорачунима администрације музеја, за 11 година га је
посетило око 160 хиљада људи. Уз то, село Еланскаја се налази на 120 км од
Ростова на Дону и 10 км од административног центра реона села Вјошенско, у
удаљеној локалној забити, до које води јединствена слепа улица. Баш у броју
посетилаца Мелихов види разлоге свог прогона.
Ако
десетине хиљада људи иду стотине километара на место, на коме нема ништа осим
музеја, да би сазнали незваничну верзију своје историје, на тај феномен власт онда
гледа као на опасност. Зато што музејска поставка недвосмислено показује, у
чему је била главна трагедија козака и свих народа Русије XX века. То је комунистичка идеологија и њено остварење у виду
совјетске власти у Русији и покушаја извоза те идеологија у цео свет. Резултат
совјетског експеримента нису били само индустријализација или отпор Америци,
већ уништење целих друштвених слојева и народа. Изумирање народних територија и
колосални слом начина народног живота не само на Дону, него и у многим другим
државама Русије. Баш за тим сећањем на изгубљено и преживљено, људи иду у
Еланскују. Још увек иду. Зато што, судећи по свему, власти покушавају да у
најмању руку затворе, а ако могу желели би и да поруше мелиховске музеје.
 |
| Споменик козачкој мајци и жени, Меморијал Еланскаја |
Код
самог Владимира Мелихова осећања у вези свега овога су прилично песимистичка. Ипак,
он не планира да се преда, и спреман је да се брани свим доступним правним
средствима. Али, уз то сматра, да ФСБ већ има исфалсификоване експертизе о
постојању „екстремизма“ у заплењеним књигама, које ће поново покренути његово
кривично гоњење. А имајући у виду да он већ има кривични досије, судиће му се
као рецидивисти (што подразумева већу кривичну одговорност, нап. БРПАБ). А уз
то ће и музеј бити затворен. У сваком случају Владимир Мелихов не намерава да
бежи из Русије. „Стајаћу до краја. А онда како Бог да“. – изјавио је на својој Фејсбук
страници.
Нема коментара:
Постави коментар
Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.